Tunis – druga dimenzija Putopis

Sve počinje nervozom, gužvom na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu, koja, kad smo malo zakopali po površini, nema baš nekog smisla i nije problem aerodroma, već agencija. Mi smo na primer leteli u 20 do 7 uveče, a dobili smo obaveštenje da budemo na šalteru agencije na aerodromu u pola tri, zbog čega, niko ne zna. I naravno da se stvori ogromna gužva, s obzirom da šalter radi tek od četiri sata, a zašto bi i radio ranije… Elem, kada su shvatili da otvaranjem tri šaltera cela gungula može brzo da se reši, sve je brzo išlo.

Kada krećete na odmor, uglavnom ste nervozni, nema tu opuštencije, još uvek ste pod nekim stresom, koji nosite od kuće, sa posla. Opuštencija kreće kada već stignete, smestite se… No, mi smo odlučili da se ne nerviramo, stvari će se svakako rešiti, pa mislim da je to zapravo najbolji savet koji mogu da vam dam.

Tunis. Monastir.

Jedna čarobna, nesvakidašnja zemlja, koja pruža mnogo toga, samo se treba znati opustiti i ostaviti po strani sve ono što ponesemo sa sobom kao prtljag od kuće. A pritom ne mislim na garderobu i kozmetiku.

Najbolje što možete da uradite je da ne idete tamo sa prevelikim očekivanjima i dobićete i ono što niste mislili da je moguće. Samo se opustite i uživajte, ako ste već krenuli.

Tunis je vojna država, pa ne treba da vas iznenadi ako tu i tamo vidite ponekog pripadnika oružanih snaga sa dugim cevima, čuvaju turiste. Nama to možda čudno izgleda, ali je tamo normalno. Nema ih previše, ali su tu. Dešava se i da nasred ulice stane nešto što bi trebalo da je neko policijsko oklopno vozilo, izgleda otprilike kao oni hipi kombiji, samo što je ofarbano u belo i plavo, a napred i nazad ima neke branike, šta li su. Oni onda legitimišu sve što prolazi ulicom, osim, koliko sam videla turiste, koji uglavnom svi imaju narukvice za all inclusive ili polupansion na zglobovima ruku, pa čim to vide, ne pitaju ništa.

Kada slećete u Tunis, ne vidite ništa osim mora i žute, suve zemlje, ali taj izgled vara. Ima tu palmi, zelenila, ne doduše kao kod nas, ali ima ga. Pitala sam se sve vreme kako im je trava u hotelu tako lepa i zelena, naravno zalivaju je.

Kada idete u neku arapsku zemlju, onda morate znati da tamo važe neka pravila i da idete na sasvim drugo kulturno područje. Znajući to, mene je na primer iznenadilo koliko stranci zapravo ne poštuju domaćina, a domaćin, pošto je kulturan, šta god vi mislili, toleriše i to. Bilo je onih koje su u tangama paradirale bazenom i plažom, što nekako ne znam, nije red. Nemam ništa protiv lepe zadnjice, ali mi je ovo nekako delovalo kao nepoštovanje, to je samo moje skromno mišljenje. Naravno, niko im ništa nije rekao, oni turiste zaista poštuju, šta god mi mislili. I sve te priče, da je bakšiš obavezan, inače ništa neće da rade, nisu tačne. Bakšiš je poželjan, obavezan nije, a i toliko je sitan da nama ne znači puno, ali njima da, jer u proseku zarađuju 150 do 200 evra mesečno. Dobro ste pročitali.

Naravno, uvek ima onih kojima svaka sitnica smeta, pa treba imati u vidu i to da uvek možete da se žalite, ne odgovara vam soba, menjajte. Ali treba biti svestan i toga da njihove „zvezdice“ za kategorizaciju hotela nisu iste kao internacionalne zvezdice, što ne znači da ćete naići na krš i lom, ali treba da istražite gde idete, poslušate možda iskustva, eventualno nađete nekog ko je već bio tamo i tako dalje. Imajte u vidu da ste na odmoru i da treba da se opustite. Mnogi su se žalili na higijenu, na hranu, na sve i svašta, zato toplo preporučujem da pre odluke još jednom istražite gde idete. Smešno mi je bilo kada su se neki gosti žalili na meduze u nekim hotelima, kao da to ima ikakve veze sa agencijama i hotelima. Mi smo na njihovoj teritoriji, nisu one došle kod nas u goste. I tu treba istražiti, možete čak i hotelu pisati, ima mesta gde su plaže zaštićene mrežama, dok na plažama koje gledaju na otvoreno more to baš i nije moguće, složićete se. Mi ni sa meduzama nismo imali probleme, sreli smo se sa nekoliko tokom boravka koje izgledaju kao neke kesice sa nogicama, ništa slično do tada nisam videla. Jedna me je i pecnula, prošlo za 10 minuta i to je to. To da li ih ima zaista zavisi samo od njih. More je bilo divno, toplo, plavo kao na slici, lek i za dušu i za telo.

Samo upijajte, pustite da vam pesak curi kroz prste i isključite se barem tih nekoliko dana koliko ste na letovanju. Stavite svoj prekidač u stanje odmora, biće vam lakše.

Mi smo bili i hranom zadovoljni, bilo je tu svega, za svakog ponešto svaki dan neki njihov specijalitet i lepo piše da li je začinjeno ili nije. Uglavnom, u moru raznovrsne hrane, stvarno morate biti poseban slučaj da nešto ne nađete. Nije bilo ni gužve, hrane, posuđa, pribora za jelo dovoljno, restoran ogroman, mesta i unutra i napolju. Tako je bilo u našem hotelu. Da, obavezno probajte kafu, koja je fenomenalna, jeste iz aparata, ali je odlična. Sve sam ih probala i bila mi je dovoljna jedna jutarnja i jedna popodnevna, kod kuće mogu na litre da je pijem i opet umem da se uspavam. Ova je gromovita i ukusna.

Ono što je bitno napomenuti je i to, da vam to što ste platili aranžman ne daje za pravo da budete bahati i odvratni, jer onda ne treba da se čudite što vas popreko gledaju. Bilo je par slučajeva da bih ja verovatno reagovala motkom, ali su oni i dalje ostali ljubazni. Prema nama su na primer bili svi izuzetno ljubazni, čak i preko toga, jedan dan je ušla sobarica i uručila mi divan buket cveća. Eto. Toliko je teško sa svima razmeniti par ljubaznih reči.

Ako ne volite ekstremnu toplotu, nemojte ići u Tunis. Sunce je izuzetno jako, izgori se dok si rekao keks, pogotovo ako ceo dan provedete na suncu. Poslednjih par dana je bilo 45 stepeni, uz visoku vlažnost, nije bilo lako izdržati, ali se čovek nekako i na to navikne. Buć tamo, buć vamo i to je to. Meni lično je tamo klima bila mnogo lakša za podneti, makar i bilo tako toplo, sasvim je drugačija, a vazduh je nezagađen. To se najbolje pokazalo kad smo sleteli u Srbiju, narednih nedelju dana sam imala neke probleme sa sinusima, kašljucanje i tako dalje. Valjda sam se tamo pročistila, pa mi je ovaj naš, prilično zagađeni vazduh teško pao.

Što se tiče naših osetljivih stomaka, dešava se da ljudi imaju stomačnih problema, zbog vrućine, začinjenije hrane, kombinacije, ovog, onog, ali je moj savet da kupite tamo probiotik njihov u apoteci, naši baš i ne funkcionišu, barem meni nisu funkcionisali. Drugačiji mikroorganizmi, drugačija hrana, vazduh.

Opšte je poznato da je kod njih cenjkanje prilikom kupovine nečeg uobičajeno, prosto se uvrede kada nećete da se cenjkate, ali ima i prodavnica sa fiksnim cenama, koje su možda za nijansu skuplje nego što vi mislite da biste iscenjkali, ali su cene i više nego pristupačne. Prosto mi je palo na pamet da nas ovde deru sa cenama i duplo više nego što je potrebno. Začini, koža, suveniri, rukotvorine, ima tu svega.

Ako ne želite baš puno da šetate, treba da znate da je taksi abnormalno jeftin u poređenju sa našim cenama, pa jedna vožnja košta otprilike 10 njihovih dinara, samo treba paziti da uključe taksimetar. Za otprilike 300 naših dinara možete otprilike da se provozate jednom u krug oko pijace u Senti.

Tunižani su ljubazan narod. Naravno da svuda ima izuzetaka, pa tako i ovde, ali generalno, oni jesu ljubazni i svesni da im je turizam jedna od glavnih privrednih grana. To što su mene gledali kao sedmo svetsko čudo je zato što sam velika i plava, ali ne prilaze vam, ne gnjave vas, samo vas gledaju širom otvorenih očiju. I ako nešto pitate, odgovore vam, na ovom ili onom jeziku. Jasno je da skoro svi govore francuski, mnogo bolje nego engleski, ali se i na ovom potonjem sporazumevaju, pomoći će vam rado ako nešto pitate.

Ima svega čemu bi mi tu mogli da se čudimo, ali u stvari nikakvog razloga za to nemamo. Kada smo mi bili, u hotelu u kom smo odseli, održavao se kongres medicinskih radnika i mene je iznenadilo da imaju običaj da prepune tanjire hranom, ne jedan, nego pet komada, od čega pola ne pojedu, iako možete jesti sve vreme trajanja obroka, znači ako vam se jede, ustanite 10 puta ako želite. I naravno, pitala sam zašto je to tako, pošto sam bila svesna da oni tu hranu u hotelu posle moraju da bace. Dobila sam veoma jednostavan odgovor: Mentalitet. I to je to.

Ponovo kažem, bilo je i onih kojima je sve smetalo. Nama iskreno, nije ništa, mi smo se divno proveli, uživali, odmorili, napunili baterije.

U Tunisu, Monastiru, možete slobodno da šetate, niko vas ne ograničava i kažem, ona narukvica oko ruke, kao da pruža neku određenu zaštitu, niko vas ništa ne pita. Kada smo išli do grada, prolazili smo pored dva reda „blejača“, interesantna pojava. Stolovi i stolice okrenuti prema putu, neki puše nargile, neki samo sede, piju nešto i gledaju, pričaju. Samo muškarci. Žena nema, ama nijedna. Malo dalje, neki fast food restorani, tu poneka žena i sedi, ali samo u društvu drugih žena, koliko sam ja videla. Bilo je nekih nesuvislih komentara od strane pojedinih turista, stranih, da su mnogo zabrađene, te se kupaju u burkinijima, ovo, ono. Opet ponavljam, mi smo kod njih u gostima, a oni su uglavnom veoma fini domaćini. I najmanje što možemo da uradimo je da poštujemo njihovu kulturu, koja jeste drugačija od naše, ali je to ne čini manje kulturom.

Sve u svemu, ako ste drndoš kome sve smeta, nemojte ići u Tunis, ostanite kod kuće, biće lakše i vama i njima.

Tako da sve što treba da uradite, ako ste naumili da posetite ovu zemlju, jeste da uživate. U divnim predelima, u nekoj drugoj kulturi, da upijate neka nova iskustva i da se prepustite doživljajima. I da budete svesni da smo svi mi Božija bića na istoj planeti.

Tunis, Monastir (Fotografije: Ljudmila Janković Gubik)