Priče o srpsko-mađarskim graničnim prelazima su veće od njih samih. Iskreno govoreći, trebalo bi da ih prikupljamo, jer otkrivaju mnogo više o našem mikrosvetu, nego što na prvi pogled mislimo.

Sredina je jula, što znači da je pored gastarbajtera i uobičajenog saobraćaja duž granice, vreme i za duže odmore i letovanja. Prelazi su zakrčeni, motori rade u leru, čekanja su duga – a posle dugog niza godina, čini se da ni politika ne može ili ne želi ništa da preduzme povodom ove situacije.

Već neko vreme, svakog leta, kolebam se oko ideje da krenem zaobilaznim putem ka hrvatskoj granici, ako bude problema na srpsko-mađarskoj deonici. Ako se od Santova do Rabea čeka dva i po sata, onda je vredno rizikovati ovaj zaobilazni put, čak i ako morate da sipate nekoliko litara više u rezervoar.

Donosim odluku: Bezdan-Batina. Pa ko sam ja da se posle ovoliko godina ponovo zaglavljujem satima nekoliko kilometara od odredišta na Tompi, gde je, prema vestima, već formirana kolona vozila od sedam kilometara, koja čekaju da uđu u Srbiju! Nema veze, sad ću biti lukaviji, inače volim Baranju i deo pored Drave, a i Meček mogu bar iz daleka da vidim. Na prelazu Duboševica-Udvar nema problema, zahvaljujući Šengenu. S pravom sam uveren da ću prelaskom oblasti pored Drave moći bez problema da pređem Dunav prema Dražu. Na Batini čeka samo pet automobila, može se reći da su uslovi sjajni, počinjem da se uljuljkujem u zadovoljstvo. Prolazi tri minuta i dolazi hrvatski policajac – ali ne traži naša dokumenta. Radi se o nečem drugom. S druge strane, nema struje na srpskim graničnim prelazima, jer im je juče nevreme uništilo mrežu. Prolaz je dozvoljen samo državljanima Srbije ili Hrvatske, državljani trećih zemalja se mogu vratiti u Mađarsku ili probati na Bogojevu. Drugi dan nema struje, granični prelazi su ograničeni usred letnje sezone, a zvaničnih informacija nigde nema. Posle proveravam i sajt Auto-moto saveza Srbije, ali ne pominju ograničenje. Šta da se radi, davno nisam išao na onu stranu, prema Kneževim Vinogradima, Osijeku i Erdutu. Potonjoj kilometraži treba dodati 150 ili nešto više, ali izdržaćemo, sve će biti u redu.

Srećom, zaista toliko volim tu oblast pored Drave i Zapadni Srem, da mi nije bilo teško da to proputujem – štaviše, moj sin od tada pominje T-55 iz Osijeka, takozvanog „Fiću“. Bar smo i to videli, a možemo čak i da preživimo činjenicu da ni ovog puta neću stati u Osijeku. (I) sada smo u žurbi.

Vozeći se na istok u pravcu paralelnom sa Dravom, danas po drugi put osećam da sam doneo pravu odluku. Ovaj osećaj se ponovo pomeša sa sumnjom kada vidim precrtanu tablu „Bogojevo“ pored puta, a veliki znak pokazuje pravac „obilaska“ u pravcu Vukovara. Dobro, nema veze, put sigurno vodi do Erduta u okolini Vere. Nije baš tako bilo. Kod Trpinje je već jasno da ću ići ovako sve do Vukovara. Usput me i supruga upozorava iz daljine da smo se već par puta zeznuli na bogojevskom prelazu – pa mi čak padne na pamet da ću ići čak do Iloka ili Palanke, ali postoje određene granice i fizičke dužine avantura.

Od svega samo dovoljno, nikada previše! Ne smeta mi ni obilaznica ovde previše, volim Vukovar i njegov položaj, a tragedija od pre 30 godina me pak profesionalno zanima…  Na Trpinjskoj cesti ugledamo drugi T-55 u danu, skoro da stanemo, ali ako to uradimo, ko zna kada ćemo stići do Subotice. U svakom slučaju, poneka od ovakvih pustolovina inspiriše ljude, posebno kroz Vukovar i srpska sela koja ga okružuju sa severozapada. Treba se tu vratiti…

Konačno smo tu na erdutskom delu Dunavskog mosta. Iako je kolona kamiona duga, može se provući, a na hrvatskoj strani ispred nas može biti samo 8-10 automobila. Sve je u redu… dok se nakon hrvatske kontrole za 10 minuta ne suočimo sa kolonom automobila koja se praktički proteže preko mosta. Pa toliko o tome, ljudsko rasuđivanje je bezvredno kada se radi o granici. Srpska policija ovde radi isto kao i njihove mađarske kolege tamo gore – to jest, komotno. Sledi dva i po sata čekanja, toliko je potrebno strpljenja da se kroči na bogojevsku teritoriju. Dvojica bosanskih vozača ništa ne prepuštaju slučaju, fijuknuvši pored kolone automobila, probijaju se negde napred u istoj. Ostali su strpljivi, na primer moj komšija Bosanac iza, koji kaže da je razlog našeg čekanja to što Vučić ne može da se opredeli između Putina i EU – jer ovakvom čekanju nema mesta u EU. Oprezno pitam da li je ikada imao posla sa mađarskim graničnim sistemom, na šta on odgovara da retko ide onuda. No dobro, njegova konstatacija može biti istinita i u mađarskom kontekstu, pošto ni u Budimpešti nisu sigurno da li im sada treba Putin ili EU…

E pa tako je ispalo, posle dva i po sata sieste u Bogojevu i 200 kilometara obilaznice, stižemo u Suboticu baš kao da smo čekali pet sati u redu za prelaz Tompa-Kelebija. Ma ni to nema veze. Pored Bogojeva, volim i Doroslovo i Stapar, a činjenica da između Sombora i Subotice sada možemo da se vozimo do destinacija iz snova novim asfaltom, sjajno je iskustvo.

Dakle, obilazak nije prošao najbolje. Nema veze. Sledeći put kada budem tražio put u pravcu Rumunije, možda ću imati više sreće. Banat mi je svakako prirastao za srce.

Beskrajni redovi na graničnom prelazu Reske-Horgoš, čekajući izlazak iz Mađarske (Foto: Veronika Sapanoš/SZMSZ)