Ogromne su bile radost i sreća kada je pre nekoliko meseci Ištvan Pastor otkrio tablu sa natpisom SZABADKA, koji sija crveno-belo-zelenom bojom, a od kojih su tri odmah postavljena na tri ulaza u grad – odmah pored crveno-plavo-belih ćiriličnog i latiničnog natpisa Subotica, koji već duže vreme vređaju oči i osećaje mnogih građana.

U isto vreme, došlo je do velikog ogorčenja kada su ih u noći Dana grada nepoznati (?) počinioci razbili (It′s been a hard days night). Odmah je postala nacionalna misija broj jedan obnavljanje ovih natpisa (vidi Slobodan Milošević 1999: Gradićemo lepše i bolje).

Nedugo zatim, narodna sreća je ponovo usledila, pošto su natpisi ponovo podignuti.

Ponovo ukazuju na to, da ovde, molim lepo, postoji jedna mađarska SZABADKA i srpska SUBOTICA.

(U zagradi ću samo napomenuti da su Hrvati, koji su takođe građani našeg grada i čiji su jezik i pismo takođe u službenoj upotrebi, zaboravljeni, uprkos činjenici da je aktuelni ministar manjina Tomislav Žigmanov hrvatske nacionalnosti. Ali izgleda da nije smatrao da je važno da se založi za sopstvenu naciju. Da ne spominjemo Bunjevce.)

Natpis grada, obučen u crveno-belo-zeleno, mediji su predstavili zemlji i svetu. Mora se reći da se ovo pokazalo kao briljantno izmišljeno propagandno sredstvo MAĐARSKE STRANKE. To je ovdašnjim Mađarima dalo osećaj da je ovo sada mađarska zemlja, zidovi Trijanona su pali, a mi sa ponosom možemo da uđemo u grad, jer prolazimo pored natpisa imena grada obučenog u boje našeg naroda. Nikada bolje nismo živeli, bili ravnopravniji, nikada (vojvođansko) mađarska budućnost nije bila svetlija nego sada.

Međutim, crveno-belo-zeleni natpis SZABADKA nije ništa drugo do jedan zaslepljujući stroboskop. Ili staromodno rečeno: zatupljivanje naroda. Ako pogledamo u ovu pogledamo u ovu svetlosnu predstavu nacionalnih boja koja nastaje posle sumraka, ona nas zaslepi, oči počnu da nam titraju, pa čak i zaboravimo da se u stvarnosti dešavaju stvari kao što su:

  • U poslednjih deset godina u Vojvodini ima najmanje sedamdeset hiljada Mađara manje.
  • Mađari su prvi put u istoriji Subotice postali manjina.
  • Sve je više mađarskih odeljenja u osnovnih školama gde u klupama sedi jedan, možda dva ili tri učenika.
  • Mađarski natpisi postepeno nestaju sa putokaza, jer su prema objašnjenju opasni po saobraćaj.
  • Aleksandar Vučić, koji je devedesetih godina prošlog veka vodio kampanju protiv nesrba, postao je počasni građanin Subotice.
  • Na glavnom trgu u Subotici, Baja Mali Knindža vrišti svoje poletne pesme (Ne volim te Alija, zao što si balija, rušio si miran san/Nosila je drina 100 mudžahedina svaki dan). A članovi mađarske stranke koja upravlja gradom nemaju apsolutno nikakve zamerke na ovo.
  • Mađarski seljaci koji se ovde bave poljoprivredom već generacijama prinuđeni su da prodaju svoju zemlju i napuste domovinu.

I mogli bismo dalje još mnogo toga da nabrojimo. Međutim, suština je i iz ovoga jasno vidljiva: partija koja je monopolisala zastupanje interesa Mađara, zapravo je dovela ovaj narod na ivicu nestanka. Moguće je dodatno jačati privredni potencijal velikih preduzetnika, držati duge, demagoške i dosadne svečane govore, baciti ljudima nešto novca pred izbore i osnovati takvu kulturnu instituciju koja odzvanja prazninom, a tamo sedi samo književnik koji se dosađuje i gleda u ništavilo, ali od toga prosečnom Mađaru neće biti bolje. Naprotiv…

Da se vratimo na natpis grada: u Subotici, u Vojvodini, Mađari, Srbi, Hrvati, Slovaci i drugi žive jedni pored drugih, zajedno, a ne u zasebnim getima. Upravo zbog toga ne može biti srpske Subotice i mađarske Szabadke. Samo Subotica kao takva, ima pravo na postojanje, gde smo svi jednaki i zajedno se dobro osećamo. Ali sadašnja gradska uprava to ne razume i/ili ne podržava, jer je u stanju da sledi samo geto logiku. Baš sada možemo u slučaju Kosova da vidimo, kuda to razmišljanje vodi.

Što se mene tiče, mislim da je natpis grada kod robne kuće Dudi Co. lep, ukusan i prikladan.

Kornel Bajtai

Natpis sa imenom grada kod robne kuće Dudi Co. u Subotici (Foto: szmsz.press)