Interesantne stvari su se mogle doživeti poslednjih meseci ovde, u krugovima vojvođanskih Mađara. Kao da bogomdani narod, koji u velikoj većini iz izbora u izbor glasa za SVM, počinje da se razočarava političkom snagom prisutnom u svakoj pori zajednice.

Pojedini ljudi na društvenim mrežama objavljuju da misle da je ova stranka prodala Mađare. U noći Dana grada Subotice, drugi su pak ukrasili nekoliko javnih trgova u naselju natpisom „Balint, Mali Knindža“, ciljajući na to da je ispred istorijske, secesionističke gradske kuće, pored kipa gradonačelnika Karolja Biroa, koji je ostao u lepoj uspomeni, koncert imao huškački srpski pevač, dok su se pored kipa vijorile ruske zastave.

Ipak, ono što je najzanimljivije i ne toliko javno, sad ću ja otkriti: sve više upita stiže u pravcu Mađarskog pokreta, pre svega preko njihovih društvenih platformi. Onima koji se javljaju nedostaje što je organizacija prestala da postoji (nije prestala da postoji, samo je obustavila svoje aktivnosti), pa su ovdašnji Mađari ostali bez alternative.

Činjenica je da postoji još jedna mađarska stranka, DZVM, koja se i dalje pojavljuje u onom ili ovom obliku, ali svako ko prati mađarski politički život zna da DZVM i MP nisu bili za isti sloj ljudi.

Čistka i čeoni vetar

Mađarski pokret je osnovan kada je čistka zajednice poprimila gotovo staljinističke dimenzije, a zbog braka sa naprednjačkom strankom i odluka predsednika stranke i njegovog najužeg okruženja. Teško je i rekonstruisati tačno kada je ovaj proces počeo, ali je očigledno važna tačka bila kada je Jožefu Kasi oduzeto počasno predsedništvo i kada je isključen iz stranke koja bez njega zapravo ne bi ni postojala. Kao i kod svih političara, i u vezi Kase se mogu nabrajati argumenti za i protiv, u svakom slučaju, činjenica je sledeća: on je najznačajniji vojvođanski mađarski političar nakon pada Berlinskog zida, bez kog ova zajednica ne bi preživela devedesete. A za to je bila potrebna hrabrost i kičma: stajati na pravoj strani u teškim vremenima. A ako jedna organizacija osobu ovakvog kalibra samo šutne, to ima ozbiljnu signalnu vrednost, što se kasnije i potvrdilo.

Posle je naravno usledila smena Rudolfa Mihoka, direktora Pannon RTV, kao i Čabe Presburgera, glavnog i odgovornog urednika Mađar So-a, mađarskoj trupi Narodnog pozorišta u Subotici nametnut je neželejni upravnik (koga su nakon protesta uspeli da oteraju odatle), a sve koji su imali primedbu na ovakav kurs takođe su uklonili iz Mađar So-a (ili su sami, po sopstvenoj volji otišli) i tako dalje.

I dok su se ovi događaji odvijali, većina je ćutala kao zalivena. Tu bih naveo možda klišeizirane, ali ipak ovde relevantne stihove nemačkog biskupa Martina Nimilera: „ Kada su nacisti odveli komuniste, ja sam ćutao, jer nisam bio komunista. Kada su sindikalci odvedeni, ja sam ćutao, jer nisam bio član sindikata. Kada su zatvorili socijaliste, ćutao sam, jer nisam bio socijalista. Kada su zatvorili Jevreje, ja sam ćutao, jer nisam bio Jevrej. Kad su mene odveli, više nije ostao niko ko bi protestovao.“

Tišinu je prekinuo Mađarski pokret. Kao ni mnoge druge inicijative, ni ova nije bila savršena, ali je imala jednu važnu osobinu: bila je otvorena za sve i stoga se mogla oblikovati.

Pošto je pokret nastao delom uz pomoć ljudi koji su bili izdvojeni/isključeni iz SVM-a, očigledno da se odmah našao na udaru stranke, s čim se veoma brzo složila i mađarska vlada. U NER (sistem nacionalne saradnje – Nemzeti Együttműködés Rendszere, prim.prev.) univerzumu više nije bilo mesta za druge. Ovo se zapravo moglo i očekivati. Ono što je bilo još tužnije, a imalo je i ozbiljnije posledice, bilo je to što MP nije mogao da računa ni na podršku takozvane nezavisne mađarske inteligencije. Kada se borimo protiv jednog autoritarnog sistema, moramo biti galantni i formulisati minimum zarad zajedničkog cilja.

To se nije dogodilo. U stvari, nije bilo ni pokušaja, bar se ja nešto ne sećam toga. Od početka su mnogi ljudi oprezno, suzdržano posegnuli za MP-om. Nazvali su ga SVM 2.0, napisali i rekli zašto nije dobar i šta treba da radi drugačije. A kada se desio „Slučaj Korhec“, praktično se prolomilo „Rekao sam unapred“.

Ali niko nikada nije potražio organizaciju sa tim da ima ideju, da bi želeo da se uključi makar kao spoljni saradnik, da organizuje, da formuliše, deluje. U takvoj formi bilo je prema pravilu da MP postepeno počne da se osipa i izgubi pravo na postojanje.

Što je postalo i očigledno posle poslednjih parlamentarnih izbora. I pored toga što su tadašnji aktivisti organizacije iskusili ozbiljnu opozicionu atmosferu, ljudi su dolazili da potpišu, volontirali, tražili pokret, ali je na kraju velika većina ipak odlučila da glasa za SVM.

Pokreta nije bilo, ali ga je moglo biti

Početkom ove godine Mark Lošonc je napisao jedno pismo koje je izazvalo ozbiljan odjek, a čija je suština bila da stvari ne idu kako treba, te da stoga treba formirati jedan pokret.

E pa, dragi prijatelji, bio je takav pokret.

U stvari izraziću se bolje: ima ga. To jest, MOŽE GA BITI.

Mađarski pokret postoji do dana današnjeg, on samo čeka onog ili one ljude koji imaju ideje i volju da nešto urade. Vreme debate, otvorenih pisama i razmišljanja odavno je prošlo. Ako postoji osoba ili osobe u mađarskom javnom životu koje misle da mogu da izvuku ovu zajednicu iz rupe, treba da se prijave rukovodstvu MP-a, da predaju svoj predlog i ponovo pokrenu organizaciju. Vrata su otvorena.

„Usred noći čuje se bat cokula na stepeništu. Dolaze uz stepenice. Otvorim vrata. Vojnici. Kažu moje ime. Došli su po mene. Ali nisam ništa uradio. Neka mi neko pomogne. Ali više nema ko, jer su svi odvedeni…“

Kornel Bajtai

P.S. Svrha ovog teksta nije pokretanje serije diskusija. Vreme toga je davno prošlo. Zamislite ga radije kao neku vrstu oglasa za posao. Ako se prepoznate u gore navedenom, javite se, preuzmite vođstvo i učinite nešto dobro.

Osnivanje Mađarskog pokreta (Foto: hetnap.rs)