Pre izvesnog vremena čitava se diskusija povela na jednoj društvenoj mreži o tome, da li je ok bacati petarde za praznike pred nama ili nije.

Odmah da zaključimo čitavu diskusiju – nije.

Prvo i pre svega, posegnimo za statistikom, tom jednostavno neumoljivom naukom.

Prema podacima Zavoda za javno zdravlje, svake godine su pirotehnička sredstva, pre svega različite vrste petardi i vatrometa uzrok nastanka povreda kod desetina hiljada ljudi širom sveta, koje često ostavljaju ozbiljne posledice.

Gotovo polovina povređenih ima manje od 16 godina starosti.

Najčešće povrede su opekotine, a nisu retke ni delimične ili amputacije jednog ili više prstiju na rukama.

U poslednjih deset godina je samo u Institutu za majku i dete na Novom Beogradu bilo više od stotinu pacijenata, najviše dece školskog uzrasta, sa povredama zbog upotrebe pirotehničkih sredstava. Njih devetoro je u tom periodu ostalo bez dela šake.

I nemojte ono – to mom detetu ne može da se desi. Može, itekako.

Da dalje ne razglabamo o mogućim povredama rožnjače, raznim drugim koje ostaju za ceo život zbog trenutka neopreznosti ili kupljenih nekih ko zna kakvih pirotehničkih sredstava.

Potom, treba znati da ljubimci i pirotehnika ne idu zajedno. Zašto? Zato što psi i mačke na primer imaju čulo sluha daleko razvijenije od našeg, te su mnogo osetljiviji na glasne zvukove, naročito ako su isti iznenadni i intenzivni. Sve to kod njih izaziva ogroman strah i stres. Svake godine hiljade ljubimaca biva povređeno ili strada od rana ili srčanog udara izazvanih pirotehničkim sredstvima. Možda nekom deluje zanimljivo da neko živo biće prepada na smrt, ali taj neko bolje da potraži hitnu psihološku pomoć za početak, jer cela priča ima elemente sociopatskog ponašanja.

Zatim, kazne za korišćenje, to jest za paljenje pirotehničkih proizvoda kojima narušavamo javni red i mir ili ugrožavamo sigurnost građana kažnjavaju se novčanom kaznom u iznosu od 50 do 100 hiljada dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 sati.

Što se tiče običaja koji su ovde zastupljeni, o bacanju petardi i raznoraznim traumiranjima ovde nema ni reči.

Glavni običaji za Novu godinu u Srbiji, vezuju se za ukrašavanje prostora, darovanje i pripremanje novogodišnje trpeze. Kićenje jelke na primer, je običaj preuzet od nemačkog stanovništva, koje je naseljavalo Vojvodinu. Sa ukrašavanjem jelke u Beogradu počelo se tek od kraja Drugog svetskog rata i tada se taj običaj i ustalio. Jelka je simbol zdravlja i sreće, što je opet delom običaj ukorenjen u paganskim verovanjima koja su se vezivala za Sunce.

Dakle, nema petardi, nema mučenja ni za koje živo biće.

Ako ste toliko veliki i moćni, pokažite deci kako se taj novac kojim biste kupili petarde može usmeriti i u svratište za decu, u Zvečansku, a i u neki azil za životinje, kako se može nahraniti neko gladno kuče ili mače i kako se i njemu može ulepšati nova godina.

I manite me tih priča da je to dokaz ne znam ni ja čega (zato što nijedna priča koju sam do sada čula vezano za to, ne pije vodu), da je to običaj itd. Nije ni dokaz, niti običaj. Doduše, dokaz je možda samo toga koliko smo operisani od empatije prema bilo kome i bilo čemu, jer može nam se.

I onda sedite i zapitajte se zašto smo tu gde jesmo i kao društvo i globalno, kao civilizacija (ako se ovo uopšte više može tako nazvati). Zato što nam se može da traumiramo, da mučimo, ne razmišljajući ni o čemu drugom, jer je li, važno da mi nahranimo svoje frustracije. Usput dok tako sedite, možete razmisliti i o tome zašto je tradicionalno i da pijemo, zašto je alkohol društveno prihvaćen potpuno, dok sve ostalo nije. Ali to je tema za neki drugi put.

Sva dalje palamuđenja na sve pomenute teme nemaju nikakvog smisla, jer dokazi govore svoje. I ne mogu se prenebregnuti.

Srećna vam nova godina i donela nam svima osim zdravlja i više pameti!

Petarde (Foto: sremskevesti.rs)