Još kad je bila dete, dopadala su joj se kola hitne pomoći, a već u osnovnoj školi je znala da želi da bude lekar. Put do toga je bio težak, ali je uspela i danas se sa ponosom može predstavljati kao dr Oršolja Nađabonji.
Zajedno sa dr Margit Pajor, ona danas radi kao lekar stanice hitne pomoći u Kanjiži i nedavno je odlikovana zlatnom medaljom Srpskog saveta za reanimaciju, pošto je 2023. godine izvela dve uspešne reanimacije.
U intervjuu koji sledi, razgovarale smo o svemu ovome.
Odakle potiče vaše interesovanje za zdravstvo?
-Već u osnovnoj školi sam znala da želim da budem lekar, a tome je sigurno doprinela i činjenica da je moj otac radio kao bolničar u hitnoj pomoći u Senti. Verovatno sam u to vreme razvila afinitet za hitnu pomoć i negu pacijenata. Moj put je dalje vodio do srednje medicinske škole u Senti, gde sam maturirala na smeru za fizioterapeuta, te sam se posle toga prijavila na Medicinski fakultet u Novom Sadu. Međutim, nisam iz prvog puta uspela, te sam odlučila da sledeće godine probam opet. Za to vreme sam odradila polugodišnju obaveznu praksu u Banji u Kanjži i položila državni ispit. Naredne godine sam ponovo polagala prijemni ispit za Medicinski fakultet u Novom Sadu, ovaj put uspešno. Studije su trajale šest godina, nakon čega je usledio obavezni pripravnički staž koji se sastojao iz dva dela, tri meseca u domu zdravlja i tri meseca u bolnici. Što se tiče ovog drugog, tačno je određeno koliko vremena na kom odeljenju treba provesti. Ja sam ovaj staž obavila u kanjiškom Domu zdravlja i u bolnici u Senti, a nakon što sam diplomirala, počela sam da radim prvo kao lekar opšte prakse u stanici hitne pomoći u Kanjiži, pa potom kao lekar hitne pomoći. Tome ima već dve godine.
Kako je raditi kao lekar hitne pomoći?
-Za mene je vozilo hitne pomoći kao drugi dom. U stanje uzbuđenja me dovode pozivi, pripreme, polazak na put i jednom vrstom radoznalosti me ispunjava znatiželja šta nas čeka na terenu, jer nikada ne znamo tačno šta se dogodilo tamo gde smo pozvani. Informacije koje dobijemo preko telefona su samo delimične, fragmenti stvarnosti.
Da li ste u ovako maloj sredini zadovoljni profesionalnim izazovima?
-I da i ne. Naše mogućnosti su često ograničene, kao i naša oprema. Danas već jasno vidim razliku između domova zdravlja i bolnica u velikim gradovima i onih u manjim. S druge strane, u manjim gradovima lekar ima mnogo više šansi da stekne iskustvo, što rezultira i time da može profesionalno da postane hrabriji. Naravno, sve ovo dolazi sa velikom odgovornošću, jer dok u većem gradu lekaru pomaže ceo tim, u manjem mestu se to svodi na samo nekoliko ljudi, u našem slučaju jednu medicinsku sestru i vozača hitne pomoći.
Da li je bilo trenutaka u ove dve godine koje nikada nećete zaboraviti?
-Susrećemo se sa mnogo različitih slučajeva i situacija, većina je nažalost tužna, to jest ishod nije uvek srećan. Iz toga proizilazi da je i uspeha mnogo manje. Za mene je jedna od najvećih poteškoća ta, što u najvećem broju slučajeva ne možemo kasnije da pratimo stanje pacijenta. Naravno ima i trenutaka kada smo nekoga transportovali u bolnicu ili lečili na terenu, pa sam kasnije nazvala bolnicu da saznam šta se dešava sa pacijentom, kako se razvijalo njegovo stanje. Bilo je i slučajeva da me potražio i sam pacijent ili njegovi rođaci, da bi mi se zahvalili i ispričali kako se situacija završila.
Kakve su najčešće te situacije? Da li postoji nešto što je tipično za ovaj naš deo zemlje?
-Naši stariji pacijenti najčešće boluju od neke hronične bolesti, te moramo da idemo na teren ili je potrebno lokalno ih lečiti u hitnoj pomoći kao hitne pacijente. Nažalost, sa mlađim pacijentima se susrećemo u ponekoj nesreći. Mislim da postoji velika potreba za edukacijom, jer jako malo njih zna u kojim tačno slučajevima treba pozvati hitnu pomoć. To bi bilo važno i zbog toga, jer se opština Kanjiža sastoji od 14 naselja i u svakom naselju mi moramo da reagujemo. To znači da ako na primer, izađemo u Totovo Selo ili Trešnjevac, da ukažemo pomoć pacijentu sa teškom prehladom, moramo reći nekom u Horgošu kome je pomoć potrebna, da mora da sačeka. A u međuvremenu, neko može da ušeta u stanicu hitne pomoći u Kanjiži i da se jednostavno žali na povraćanje. Međutim, ova naizgled jednostavna tegoba može biti predznak infarkta i mi bi morali da budemo tamo da možemo da pomognemo pacijentu. Nažalost, veoma je nezahvalno odlučivati kada, kome i sudeći po kakvim tegobama ćemo izaći na teren, a kome ćemo izdati uputstva putem telefona. Trudimo se da vešto manevrišemo i uvek donosimo najbolju moguću profesionalnu odluku.
Nedavno se dogodila jedna nesreća u obližnjem selu, te sam se slučajno obrela tu prolazeći, videla sam vaše smireno lice kada ste izašli iz vozila hitne pomoći. Da li se ta smirenost uči ili ste vi jednostavno takvi?
-To je teško pitanje. Mislim da se to kod čoveka razvije zajedno sa sticanjem iskustva. Sećam se koliko sam bila nervozna prvog dana na poslu, jer sam sve vreme razmišljala o tome kako ću pomoći nekom u nevolji, kad meni ovako lupa srce. Međutim, ako smo svesni svojih sposobnosti i mogućnosti, dakle znamo koji nam alati stoje na raspolaganju, znamo i šta možemo, to jest ne možemo da uradimo. Možda je najteže kada se u takvim trenucima susretnemo sa decom, jer smo svi, uključujući i mene, malo osetljiviji na njih.
dr Oršolja Nađabonji sa medaljom (Foto: privatna arhiva)
Koliko časova traje jedna smena?
-24 sata. Posle toga slede tri slobodna dana. Međutim, pored stanice hitne pomoći u Kanjiži, ja radim i u Adi, kao jedna vrsta dopune. Tako se često desi da se samo dva od moguća tri dana odmaram.
Da li uopšte možete da se isključite posle posla?
-To zavisi od toga kako su prošla ta prethodna 24 sata. Mada mislim da se vremenom čovek na sve navikne… I na život i na smrt i na tu posebnu vrstu, da tako kažem, adrenalinske bombe na kojoj tog dana sedimo. Što se tiče odgovora na vaše pitanje, volim da trčim, da budem u prirodi, da šetam psa obalom Tise, da gledam seriju, a kada imam vremena i da kuvam. Te stvari me opuštaju.
Ovim putem vam čestitamo i na priznanju, šta ono znači za vas?
-Svake godine ovo priznanje dodeljuje Srpski savet za reanimaciju onim lekarima, koji su u datoj godini imali bar jednu uspešnu reanimaciju. Ove godine je nas 16 dobilo zlatne medalje, ne samo ja već i dr Margit Pajor. Manifestaciju je organizovao pokret Pokrenimo srce.
Da li znate nešto o onima koje ste reanimirali?
-Mogu da kažem da sam srećna jer sam izvršila dve uspešne reanimacije ove godine, međutim, oba pacijenta su nažalost imala osnovnu bolest, te su nakon spasavanja prevezeni u bolnicu, gde su ipak preminuli. Veliki je uspeh ako neko preživi posle reanimacije i oporavi se. Nažalost, ovakvi slučajevi su retki na našim prostorima. Naravno, od mnogo toga zavisi da li će reanimacija biti uspešna ili ne. Tih prvih pet minuta je veoma važno, pa onima koji se suoče sa ovakvom situacijom savetujem da počnu sa masažom srca, jer se veća šteta prouzrokuje ako se ne započne sa masažom, makar i nepravilnom, nego da se ništa ne uradi dok stigne hitna pomoć. Zaista puno zavisi od tih prvih par minuta.
Da li ste se setili tih ljudi kada ste dobijali medalju?
-Naravno. Bio je neverovatan osećaj videti ih kako ponovo udahnu vazduh. Nikada to neću zaboraviti. Sigurna sam u to, da su i više sile tome doprinele.
Tamara Poša
dr Oršolja Nađabonji
