Politički život u Srbiji je u poslednje vreme postao toliko jednoličan, da većina čitalaca verovatno više i ne obraća pažnju na aktuelna dešavanja. Pogotovo ako znamo da mađarskog čitaoca u Vojvodini tangiraju i podsticaji iz domovine, a i matične zemlje. Međutim, ovoga puta su dešavanja u Mađarskoj mnogo uzbudljivija zbog pojave Petera Mađara i konfuzije koju je izazvao.

Premda su se u proteklih nekoliko nedelja dogodile neke zanimljive stvari, koje vredi ispitati i same po sebi i u kontekstu. Tako da, ako je nekome promaklo, a možda bi ga interesovalo šta se dešava u Srbiji, u nastavku je kratak pregled međunarodne i domaće situacije.

Međunarodna situacija se zaoštrava

Ako analiziramo govore šefa države Aleksandra Vučića, moglo bi se reći da se situacija već dugi niz godina zaoštrava, slično kao i devedesetih, i sada celi zli svet, a prvenstveno zapadnjaci non-stop razmišljaju o tome kako da unište ponosnu, miroljubivu, nedužnu malu Srbiju.

U stvarnosti to nije baš tako, ali u poslednjih nekoliko nedelja zaista su se desile stvari koje se mogu protumačiti kao treniranje sile.

Jedna od njih je zahtev Kosova za prijem razmotren u Savetu Evrope i na osnovu prvih znakova velika je verovatnoća da će ovaj zahtev dobiti zeleno svetlo. Time teritorija koju Srbija naziva „takozvanom državom Kosovo“ može postići svoj prvi veliki uspeh i postati članica velikog međunarodnog foruma. Naravno, sa srpske strane se čuju uobičajeni glasovi, a ako tome pristupimo objektivno, znači u slučaju Kosova, analiziramo ljudska prava, nivo korupcije i druge uobičajene standarde, onda zaista možemo imati određene rezerve. I tu dolazi ono čuveno ali…

Bez obzira na to što mediji koje kontroliše Vučić o tome ne izveštavaju, mudri šef države preuzeo je mnoge obaveze u vezi sa Kosovom. Uprkos činjenici da je, na primer, izazvao manje građansko – ratno raspoloženje među kosovskim Srbima u vezi sa registarskim oznakama i ovo je bilo jedno preuzimanje obaveze.

Štaviše, Ohridski sporazum koji su prihvatili i Priština i Beograd, postao je deo poglavlja 35 pregovora o pristupanju EU. U 4. odeljku istog, posebno se navodi da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. Ovo ni ne treba posebno komentarisati, možda eventualno priključiti jednu od omiljenih izreka  srpskog radikalnog političara prve polovine prošlog veka Nikole Pašića: „Obećanje ludom radovanje“.

Drugi događaj visokog profila desio se u vezi Srebrenice. Na pomalo mističan način, ali je pred UN dospela jedna rezolucija, u kojoj se masakr u Srebrenici 1995. godine naziva genocidom, a početak toga 11. jul, ocenjuje se kao međunarodni dan sećanja. I pored toga što ova rezolucija neće biti obavezujuća ni za jednu državu i što se Srbi ne pominju kao kolektivni zločinci, Vučićeva propagandna mašina upravo to širi. Šef države, koji radi 24 časa dnevno, boravio je nekoliko dana u Njujorku, gde se, prema njegovim rečima, borio protiv usvajanja rezolucije, a istovremeno, zajedno sa Dodikom planiraju i masovni srpski sabor, a naravno ne može izostati ni pretnja secesijom entiteta bosanskih Srba.

Pored stalnog blaćenja i lažne propagande, ključni problem cele ove stvari je što je osoba koja diže najveću buku po tom pitanju upravo ista ta, koja je 20. jula 1995. godine, kada je danima trajao neljudski masakr, stajala pred govornicom Skupštine Srbije i rekla da ćemo „na svakog ubijenog Srbina MI ubiti 100 muslimana“. Snimak se može naći na Youtube-u, a potiče od aktuelnog šefa države, borca za mir.

Šah mat opoziciji

Vučić kod kuće može da zabeleži mnogo ozbiljnije uspehe, mada bi se moglo raspravljati o tome da li je to njegov uspeh ili pak pre nesposobnost opozicije. Nakon što su za jun raspisani ponovljeni izbori u Beogradu, a opozicija je zahtevala da se prestonički i svi drugi izbori održe u isto vreme u septembru, na kraju je postignuto jedno takvo rešenje, da svi izbori budu održani u junu. Tim jednim majstorskim potezom, šef države je na paramparčad razneo (naizgled ujedinjeni) opozicioni savez. Tabor se podelio na dva dela, jedni se spremaju za bojkot, drugi nameravaju da izađu na izbore i naravno, izdaju jedni druge. Ali da bi se zaista potpuno diskreditovali pred onim biračima koji su još iole zainteresovani, među pristalicama bojkota ima i onih, koji iako ne u Beogradu, izaći će na startnu liniju u drugim gradovima. I posle ovoga, neko treba da ih shvati ozbiljno.

… u septičku jamu?

Oni koji zastupaju bojkot su u pravu u tome, da je na decembarskim izborima bilo ozbiljnih nepravilnosti, posebno zbog preregistrovanja birača tamo-vamo. Najveći problem, zbog kog su se mnogi verovatno odlučili na učešće na junskim izborima jeste to, što evropski i američki zvaničnici nisu sve ovo posebno pominjali.

A to je zaista jedna zanimljiva dvojnost. Iz spoljnopolitičkog rezimea vidi se da je Zapad odlučio da počne da sateruje Vučića u ćošak, a koji stalno krši svoja obećanja, uglavnom u vezi sa Kosovom, međutim problemi se javljaju i u odnosu sa Rusima. S druge strane, oni mu ostavljaju unutrašnjopolitički prostor kao igralište, gde može da se igra sa opozicijom i narodom kako god hoće.

Može se pretpostaviti da je u ovom obliku ovo konačan signal u njegovom pravcu: ako nastavi da se klacka između istočnih i zapadnih pozicija, koje sam smatra poljskim wc-om, može se desiti da se i domaće političko igralište suzi, česme EU usahnu, a onda se naš junak nađe u septičkoj jami istorije i politike.

Kornel Bajtaji

Aleksandar Vučić u Njujorku (Foto: Instagram printscreen)