Tibor Pekar je rođen u Subotici, odrastao je u Bačkoj Topoli, ali su na njegov život i rad u velikoj meri uticale godine koje je proveo u srpskoj prestonici, odakle se pre pola veka vratio u severnu Bačku. Nagradu Pro Urbe dobio je prvog septembra, na svečanosti povodom Dana grada.
Pre osamdeset godina žene u Bačkoj Topoli su se porađale kod kuće, ali je u ovom slučaju lekar smatrao da je bolje da majku Tibora Pekara pošalje u bolnicu, te se tako desilo da je rođen u Subotici 19. jula 1943. godine. U Bačkoj Topoli je odrastao, tamo išao u osnovnu školu i počeo da svira violinu. Tokom svoje karijere svirao je u mnogim orkestrima, odgajao je generacije i generacije muzičara i violinista u subotičkoj muzičkoj školi, a bez desetina njegovih knjiga jedva bismo nešto znali o muzičkoj prošlosti Subotice.
„Umalo nisam postao nastavnik matematike“
Pričajte nam o svom detinjstvu.
-Imao sam srećno detinjstvo, premda gledajući iz današnje perspektive, nisam imao razloga za to. U godinama posle rata nismo imali skoro ništa, ali smo se mi deca veselo igrali u prašini, blatu i snegu, radovali smo se kada bi dobili krišku hleba sa mašću, iako ni ja nisam naročito voleo crni i kukuruzni hleb. Dosta vremena smo provodili na ulici, a zbog toga što nije bilo baš saobraćaja, mogli smo slobodno da se igramo. Igrali smo se vije, žmurke, igrali smo fudbal krpenjačom. Prali smo se u lavoru i kupali u koritu. Naravno, roditelji su nas terali da radimo razne poslove, pošto je posla uvek bilo, od metenja do sadnje krompira, preko hranjenja živine do odlaska u prodavnicu. I dok smo sa mamom čistili grašak ili krečili ogradu, pevušili smo. Od mame sam naučio mnoge pesme, pa kada se povodom pokojeg imendana okupila rodbina, muzika se čula do zore. Sa instrumentalnom muzikom sam se susretao na svadbama i na radiju. Nedeljni ručak je bio nezamisliv bez muzike. Od tada mi se sviđaju mađarske pesme.
Kako ste počeli da svirate violinu?
-1950. godine u pozorištu u Bačkoj Topoli pokrenut je jedan kurs, na kom su obučavani muzičari. Vodio ga je Ištvan Kovač, dirigent pozorišta, od koga se moglo naučiti rukovanje svakojakim instrumentima, iako je on znao da svira violinu. Na taj kurs su i mene upisali i sa violinom pod miškom krenuo sam u nepoznatu budućnost. Nastava se odvijala u jednoj od prostorija pozorišta i tako sam napredovao, da sam posle dve godine vrednog vežbanja uspeo da uđem u orkestar pozorišta, iako sam jedva napunio devet godina. Dakle, izbor karijere je tada napravljen, samo što ja nisam bio svestan toga. U srednju školu – gimnaziju i muzičku – išao sam u Subotici, gde sam 1959. godine primljen u filharmoniju, iz koje me do dana današnjeg nisu izbacili, tako da sam član već 65 godina, sada više počasni.
Da li ste imali uzore?
-Moj prvi nastavnik violine, pomenuti gospodin Kovač, imao je veliki uticaj na mene, od njega sam naučio ne samo da sviram violinu, već i mnoge druge stvari. Na primer, voleo je putopise i pričao mi je mnogo o dalekim zemljama o kojima je čitao. Zbog njega sam zavoleo strane jezike i on mi je dao prvu knjigu na francuskom jeziku. Već sam od ranije znao onu izreku „Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš“, a ja sam želeo da ih znam puno. Kasnije sam malo i preterao u ovome, jer sam izgubio iz vida onu drugu mudru izreku, po kojoj onaj ko mnogo zagrabi, malo uhvati. Na mene je uticai i junak Diminog romana, grof Monte Kristo, koji je na nivou maternjeg jezika govorio nekoliko jezika. Čika Kovaču mogu da zahvalim i na povećanom interesovanju za slikarstvo. Mene je jako zanimala književnost, pročitao sam mnogo knjiga. Zanimala me je i istorija, a u srednjoj školi mi je matematika bila omiljeni predmet, te sam skoro postao nastavnik matematike. Međutim, sudbina je već unapred odredila kojim putem ću ići, tako sam i postao violinista, tačnije muzičar u orkestru. Razlog tome je bio taj, da sam studije na Muzičkoj akademiji u Beogradu mogao da nastavim samo ako prihvatim pored toga i zaposlenje. Tako sam postao član Vojnog orkestra u Beogradu i učenik violiniste Milana Dimitrijevića, koji je takođe rođen u Subotici.
„I sada ponekad sanjam Beograd“
Kakav je bio vaš život u Beogradu kao orkestarskog muzičara?
-O jedanaest godina provedenih u Beogradu mogao bih mnogo lepog da kažem. Istina, moj život tada nije bio baš lak, pogotovo ako ga poredim sa životom mojih kolega sa klase, koji su bili Beograđani, jer oni nisu morali da rade, kod kuće ih je čekalo sve na gotovo. Ali nisam samo ja bio u pomenutoj situaciji, a čovek može mnogo da podnese dok je mlad. Imao sam mogućnost da sviram remek-dela u jednom izvanrednom orkestru pod palicom dobrih dirigenata i sa odličnim solistima, te je to sve nadoknadilo. Mnogo smo putovali po zemlji i inostranstvu, mogao sam da vidim mnogo stvari o kojima mi je čika Kovač pričao u detinjstvu, imao sam mogućnost da koristim i svoje jezičke veštine, a u galerijama sam mogao da se divim onim radovima koje sam poznavao samo iz opisa i sa razglednica. Nekako je tih godina i Beograd bio bliži ostatku sveta. Gotovo da nije postojao umetnik svetskog glasa – ovde prevashodno mislim na muzičare – koji nije došao u jugoslovensku prestonicu. Beograd je tada zaista bio kosmopolitski grad, pričalo se i da tamo živi najmanje Srba. Posebno je među muzičarima bilo mnogo drugih nacionalnosti: Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Albanaca i ne mali broj Mađara. Moj profesor, koji je uprkos srpskom imenu bio više Mađar, pošto je odrastao među Mađarima i studirao u Budimpešti, jako je želeo da ostanem kod njega kao asistent na Akademiji, ali ja nisam hteo ni da čujem za to. Sviranje u orkestru me je potpuno zadovoljavalo. Nema šanse da ja ikada predajem! Naravno, sudbina se i ovog puta pokazala jačom.
Kakav je obrt donela?
-Tada sam već bio srećno oženjen jednom Mađaricom iz Subotice, koja je odlično svirala violinu, a zvala se Lila Varga. Osim toga, i ona je svirala u vojnom orkestru, čemu se ni približno nije radovala kao ja, jer je teško podnosila brojne vožnje autobusom. Zato smo sa zadovoljstvom prihvatili poziv od kuće da prihvatimo profesorska mesta u muzičkoj školi u Subotici. Naravno, mnogo smo razmišljali i odmeravali pre nego što smo potvrdno odgovorili, ali smo naposletku došli kući i nismo se pokajali. U snovima sam još godinama ostao u Beogradu, a i sada, pedeset godina kasnije, ponekad sanjam Beograd. Preselili smo se baš pre pedeset godina, tačnije 1973. godine. Naravno, veza sa Suboticom nikada nije potpuno prekinuta, jer sam ja, kao jedan od osnivača i koncertmajstor omladinskog orkestra Mladost, bio redovno pozivan kada je grad održavao godišnji omladinski festival lake muzike (Omladina ′61, itd.). A 1968. godine, kada je muzička škola slavila stogodišnjicu, oboje smo bili pozvani na svečani koncert. štaviše, od tada smo svake godine odlazili kući, jer smo uvek bili pozivani na veliki simfonijski koncert koji se organizuje u okviru proslave Dana grada.
Kako je doneta odluka?
-To što smo prihvatili poziv rodne grude prvenstveno je doprinelo tome što smo mogli da dobijemo potpuno nov stan. To jest, nismo ga dobili, kupili smo ga – na kredit – ali smo mogli da se uselimo u jesen 1973. godine, o čemu smo u Beogradu dugo samo mogli da sanjamo. Iako smo, ja sa 30 godina i moja supruga sa 28, već ozbiljno razmišljali o svijanju gnezda. U početku smo se koncentrisali na novi posao, jer sviranje violine i podučavanje violine ni slučajno nije isto. Ali nakon što smo savladali početne teškoće, brzo smo shvatili lepotu nastave violine i kolika je radost postići uspeh sa violinistima početnicima.
„Muzička prošlost bila je nepoznata čak i muzičarima koji žive u gradu“
I kao profesor se možete pohvaliti uspešnom prošlošću…
-Ne volim da se hvalim svojim profesorskim lovorikama. Nikada sa takmičenja nismo dolazili praznih ruku, a svako ko je bio vredan i sledio moje savete, postao je dobar muzičar ako je to odabrao kao karijeru. Zahvaljujući modernoj tehnologiji, još uvek sam u kontaktu sa mnogim mojim učenicima (čiji veći deo je u inostranstvu), interesuje me njihova sudbina, a često se i oni interesuju kako sam i čestitaju mi kada izađe neka moja knjiga.
Da li vam je pored predavanja ostajalo vremena i za bavljenje muzikom?
-Pored predavanja sam svirao i u Filharmoniji, a često sam izlazio pred publiku i kao solista ili u duetu. A kada je naša porodica porasla za tri člana, jer smo dobili tri ćerke, i njih smo uključili u muziciranje. Podrazumeva se da smo i od njih izvajali muzičare. Svaka od njih svira po dva instrumenta. Istina, naposletku je samo jedna izabrala ovo lepo, ali ne i lako zanimanje. Uz pomoć bake i deke, uspeli smo da odgojimo tri ćerke, a pored toga i aktivno da učestvujemo u muzičkom životu grada. Dosta smo nastupali u javnosti, jer smo zajedno sa Mirkom Molnarom i Ištvanom Balažom Pirijem napravili gudački kvartet, pa i kamerni orkestar. Naravno, sve je ovo već davno deo prošlosti, verovatno se malo ko i seća toga.
Kako ste počeli da istražujete muzičku prošlost i da izdajete knjige?
-Pre četiri decenije rodila se u meni ideja, kako bi bilo kada bih obradio muzički život Subotice – unazad barem dve stotine godina. Pošto su gradski pisci pisali, a i sada dosta pišu jedni o drugima, tako da je književna prošlost prilično poznata, više ljudi se bavilo slikarima, a i danas se bavi, dosta znamo i o našim glumcima, ali je muzička prošlost prilično nepoznata. Tako se dogodilo da sam stavio violinu sa strane, uzeo olovku, pa pisaću mašinu i na kraju kompjuter, te počeo da istražujem. Prvo sam se obreo u istorijskom arhivu, zatim u arhivi muzičke škole, a zatim u tadašnjim novinama, pa od tada organizujem more sakupljenog materijala i grupisanjem u teme pokušavam da ga objavim. Kraće studije su objavljivane u časopisima, a duže su postale knjige. Većina knjiga je objavljena u izdanju subotičkog Életjel, pre svega zahvaljujući bračnom paru Devavari. Gotovo da nema drugog grada – bilo u Srbiji, bilo u Mađarskoj – čiji je muzički život tako detaljno obrađen kao subotički. Čak bi i muzički istoričari mogli da prelistaju moje spise, jer sam tokom svog istraživanja naišao na mnoge stvari koje se i ne pominju u mađarskoj ili srpskoj muzičkoj istoriji.
Imate li u rukavu još nekih iznenađenja?
-Ako u rukavu i ne, u kompjuteru da. Pitanje je samo da li će to neko objaviti. Marljivo plenim i brusim ove spise, a nisam odustao ni od daljeg istraživanja. Veoma je uzbudljiva aktivnost istraživanje muzičke prošlosti jednog grada.
Za šta ja sebe smatram?
Odgovoriću kratko, jer sam i svoj epitaf formulisao: Rođen kao matematičar, živeo kao muzičar, a preminuo kao istoričar muzike – naravno samo za puno, puno godina. (I mi to isto želimo profesoru!)
Tibor Pekar (Foto: szmsz.press)