Da li je ovo društvo dehumanizovano?

Generalno je društvo dehumanizovano, to je odlika celog sveta, nismo mi po tome nešto drugačiji od ostalih. Mi imamo neke svoje probleme koji su specifični, ali je suštinski to problem sadašnjeg trenutka i onoga u čemu živimo. Na početku sam rekao kako sam bio jako srećan kada me Maja Radonjić pozvala da otvorim festival, nisam ništa znao o Danima Jovana Đorđevića, ali me zaista fasciniralo to, da u jednom malom gradu u Srbiji postoji pozorišni festival koji okuplja neke verovatno uglavnom mlade ljude, mlade koji su amateri i koji imaju neku potrebu da kroz pozorište i umetnost nešto kažu. Amaterizam je zaista najplemenitija stvar koja postoji. Ljudi koji se amaterski bave pozorištem zaista to rade iz strasti, ljubavi, entuzijazma, posvećenosti i za to ne traže nikakav rezultat, nikakav profit, čak ni nikakvu nagradu, u nekom pravom smislu. Ja se divim pozorišnim amaterima, jer oni imaju tu nevinost koju sam ja ulaskom u profesionalni život i činjenicu da živim od umetnosti koju stvaram, izgubio. I verovatno sam ovde došao da malo uzmem plod te nevinosti, koja je u stvari užasno važna i koja je neki pokretač. Kada ne želiš ništa, kada u stvari umetnošću koju praviš, bilo čime što praviš, ne želiš da pridobiješ ni ljubav, ni priznanje, ni pre svega profit, onda su tvoje namere zaista iskrene i čiste. To je ono što ovaj festival veliča i promoviše. A ja mislim da je to veoma važno. A posebno je važno za ovu sredinu da ovakav festival postoji, a važno je i za celo naše društvo. Ja živim u Beogradu i nikada nisam čuo za ovaj festival, pa sam morao da se informišem, jer mi iz Beograda i Novog Sada mislimo da nema ničega van ova dva grada, a prosto postoje neki ljudi koji pomeraju neke granice, kao Sizif, pa guraju, a to ide u krug. Bore se vetrenjačama, ali svejedno, i dalje je to jedan užasno važan čin. Važan je, jer ima puno mladih ljudi. Baš sam sad pričao ovde sa ljudima da je recimo u Novom Pazaru, napravljena je jedna pozorišna predstava, „Beton mahala”, koju je režirao Branislav Trifunović. Iz te predstave četvoro gimnazijalaca upisali su akademije, dvoje u Novom Sadu, a dvoje u Beogradu i postali profesionalni glumci. Isto u Požegi postoji već desetak godina, možda i malo više, kamp dokumentarnog filma „Interakcija” i mi već zadnjih deset godina svake godine imamo po nekog koga primimo iz Požege, Užica, iz nekih okolnih mesta. Znači da je taj festival pokrenuo neke mlade ljude kojima nije padalo na pamet da se time bave. Verovatno bi se bavili nečim desetim. Jedan od njih je pre par godina dobio i nagradu na filmskom festivalu u Veneciji. Seme koje se posadi, vrlo često može da donese nešto što ne očekujemo. Zato su ovakva mesta i ovakvi festivali važni. Često to ljudima deluje da pokušavaju da se bore protiv vetrenjača, evo ovo je 12. godina da se ovaj festival održava, a da rezultata nema. Ali čak i da nema u nekom direktnom smislu, mislim da će pozorište i umetnost da oplemene živote tih mladih ljudi i da ih učine boljim. A to je sasvim dovoljno u ovom svetu u kom živimo. To nije vezano samo za naše društvo, nego je zaista globalni fenomen televizija, rijalitija u kom živimo, a čega ni mi kao sredina nismo pošteđeni. Međutim, nisu ni neke druge, mnogo razvijenije i bogatije zemlje. Jako je teško sačuvati identitet i autentičnost pojedinca, posebno mladog i u manjoj sredini, gde je sadržaja manje, i mislim da je jako važno da ovakvi sadržaji postoje. I tu neku decu koja u sebi imaju zrno interesovanja ohrabruju.

Nadajmo se da će te biljke porasti u drveće koje će imati velike, razgranate krošnje, barem ovde u Senti.

-Vidite, u Senti ima još jedna stvar. Ljudi koji se ovde rađaju i odrastaju okruženi su jednom lepotom, Senta je jako lep grad. To je već stvar koja čak na nekom podsvesnom nivou ljudima jeste neka vrsta lepog impulsa, da vole i poštuju nešto što je lepo. Već to je put ka nekoj mogućoj umetnosti. Međutim, to naravno nije dovoljno i jako je važno da sredina to razume, da se to neguje i da toj deci dâ neke mogućnosti, a koja će se sutra naravno baviti onim čime žele da se bave, ali da im sredina i okruženje ne oduzmu neke mogućnosti.

Da, to je isto toliko važno verovatno, kao i dodati mogućnosti.

Možete li da nam kažete nešto o svojim skorijim planovima, o nekim projektima koji su eventualno tu na pragu?

-Prošle godine sam snimao seriju koja je neka vrsta rimejka, odnosno inspirisana mojim filmom „Apsolutnih sto“, to je mini serija od šest epizoda, koju sam završio, ali se još uvek nije emitovala. Videćemo kada će to da se desi. Eto, to je neki projekat koji sam do skoro radio, a sada radim dva filma, jedan je na srpskom jeziku, a drugi pokušavam i želim da napravim kao međunarodni film, koji se dešava u više zemalja u Evropi, a koji će biti na engleskom jeziku. To je nešto što sada pokušavam i što mi je neka vrsta izazova. Nije u pitanju bekstvo, da želim da pobegnem odavde i da se bavim nekim drugim temama, nego sam osetio da mi treba neki izazov i da želim da napravim nešto što nisam do sada, da skočim u neku vodu u kojoj do sada nisam bio, pa videćemo.

Nikada niste pomislili da živite negde drugde, osim ovde?

-Pomišljao sam. Ja sam imao 18 godina kada je počeo rat i mi, moja generacija, smo svi o tome razmišljali. Moja cela rodbina, svi žive po nekim inostranstvima, te je i moja polusestra ′92. otišla u Nemačku, moj brat od ujaka je ′93. otišao u Južnu Afriku, cela očeva rodbina je u Americi, još iz neke emigracije pedesetih i šezdesetih godina, tako da ja praktično nemam nikog od bliske rodbine ovde, u Srbiji i Crnoj Gori. Naravno da jesam o tome razmišljao, ali znao sam da pošto se bavim umetnošću i filmom, jezik je taj koji je dosta važan element umetničkog stvaranja i nekako sam uvek ovde pokušavao da pronađem svoje mesto, da se bavim onim čime mogu i želim da se bavim. Plašio sam se da je odlazak u inostranstvo udaljavanje od onog što jeste bila moja želja i moj san, a to je da se bavim filmom. Zbog toga sam ostao ovde. Mada, naravno da svi pomišljamo na to da odemo i treba biti otvoren sa jedne strane. Ja sam u Beogradu pronašao neko svoje uporište i izgradio sam svoju oazu, prijatelja i nekih ljudi koji su mi bliski, tako da mogu čak i u nekim vremenima koja mi izrazito ne prijaju, da živim kao u nekom mehuru, u kom se ne osećam usamljeno i ugroženo. Mislim da je jako važno da ljudi stvore neki taj mehanizam. Ne znači da si Odisej ako lutaš, možeš da budeš Odisej i da sve vreme budeš u svom gradu i na mestu gde jesi. Biti lutalica i nomad, to je pomalo i pitanje duha. Sticaj je okolnosti, naravno, ali u ovom trenutku sam još uvek tu. Nije da ne pomišljam, ali svaki moj eventualni odlazak negde u ovim godinama bi morao da bude vezan za profesionalni angažman, koji se tiče onoga čime se ja bavim.

Gde vidite sebe za 20 godina?

-Prvo, što se kaže, da smo živi i zdravi, za početak. A za 20 godina vidim sebe u nekom vremenu, to jest voleo bih, da vidim sebe da radim isto ovo što sada radim, da nisam neko ko će da smanji ta svoja interesovanja, ja bih voleo da radim isto punom parom kao što radim i sada. Voleo bih i za 20 godina ono što bih voleo sada, da se manje bavim stvarima koje me manje interesuju, nego da se bavim stvarima koje me jako interesuju. Dobro, to je život i znamo da se on ne sastoji samo od poslova koje volimo, nego i gomile nekih drugih stvari, ali bih svakako voleo da radim to što radim i sada i na način na koji to radim sada. A voleo bih i da imam tu energiju i snagu da to mogu da radim za 20 godina. Pokušaću i pokušavam da ostanem otvoren i radoznao, a i da se trudim da učim, da se trudim i dalje, da saznajem neke stvari, i da ne izgubim tu neku vrstu sigurnosti, za koju mislim da je veoma važna za umetnički proces. Želeo bih da ostanem radoznao, da otkrivam i eksperimentišem, da saznajem neke nove stvari. Tako da zapravo, ništa ne bih menjao, ako je moguće.

Da li je teško danas dobiti u Srbiji novac za filmove? Uopšte, kako izgleda ovde finansiranje filmova?

-Jako je teško. Uvek je bilo, a danas je posebno teško, iako postoji Fimski centar Srbije, a postoji i način na koji se finansira. Ne bih sad ulazio u detalje svega toga, danas jeste zaista jako teško, zato što se prethodnih godina, decenija, manje ceni sloboda reči, a neko ko je spreman i ko želi da kaže ono što misli, danas je pod većim udarom i medija, a u stvari pod većom pretnjom da iz nečega što je javni novac neće moći da dobije sredstva za svoja umetnička dela. Film je posebno skupa umetnost, te je sa filmom to verovatno i najteže. Zbog toga verovatno i jesmo svedoci da najveći broj naših kolega u filmu i pozorištu vrlo retko, vrlo stidljivo ili gotovo nikad govori o trenutku u kom živimo, o zemlji u kojoj živimo, o problemima sa kojima se suočavamo, jer to jesu neke okolnosti i osetljive teme. A to je neodvojivo od umetnosti. Mislim da umetnost mora da bude društveno kritična, mora da se bavi problemima i anomalijama društva. Čini mi se da umetnik ne može da bude baš nem na sve ono što se dešava i ne može da se pravi kao da živi u Švedskoj, a živi u Srbiji, jer su okolnosti i kontekst u kome nastaju likovi i priče kojima se bavi, direktno povezani sa onim što mi živimo. Tako da jeste jako teško i mislim da je teže nego što je bilo pre.

Nadam se da ćemo sledeći razgovor voditi o nekim lakim okolnostima u kojima radite.

-Pa dobro, neće biti lakih i ne treba da budu lake, ali da budu takve da nam daju neku nadu da će stvari ići na bolje. Ne treba da bude lako, to nije dobro, ali je dobro da probude jednu strast da ćemo moći da promenimo stvari na bolje.

Onda vam želim da tu strast nikada ne izgubite.

-To je najvažnije. Ja to i vama želim i svima kojima želim dobro, da sačuvaju strast, za početak prema poslu kojim se bave.

Članovi Kamerne scene „Miroslav Antić” i Srdan Golubović, u pozorišnom klubu u Senti (S leva na desno: Branko Vučetić, Tanja Nikolić, Svetlana Popović, Srdan Golubović, Maja Radonjić, Gordana Nikolić) (Foto: Ljudmila Janković Gubik)