U srpskom parlamentu se četiri dana raspravljalo o rudarenju litijuma. Predlog zakona o zabrani istog podnela je opozicija, a rezultat četvorodnevne rasprave je sledeći: parlament na kraju nije izglasao predlog. Ostavićemo za sada po strani intelektualni nivo diskursa. Zavredeo bi naime celu misu, ali to bi bila jedna druga tema. Zadržimo se samo na tome, da je nažalost iznedrio uobičajeni nivo. U svakom slučaju, litijum je, makar i privremeno, postao unutrašnje političko pitanje broj jedan u Srbiji.
Teško je deliti pravdu, a posebno zauzeti stav o toj temi. Sa svoje strane, došao sam do tri aspekta za koje smatram da su podjednako važni, validni i vredni.
Prvi: da nema rudarstva već hiljadama godina, danas ne bismo imali gotovo ništa, od šivaće igle preko burmi do automobila i mobilnih telefona, koje savremeni ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Stav da se rudarenje vrši, ali ne ovde kod nas, sa ljudske strane je potpuno razumljiv, ali kada bi svi i svuda uvek ovako reagovali, i kada bismo sve što nam ova planeta daje ostavili u zemlji, onda bismo sedeli u pećini kraj logorske vatre, umotani u životinjsko krzno.
Drugi: potpuno je razumljiv i osnovan strah lokalnog i okolišnog stanovništva da će nekoliko godina rudarenja dovesti do pustoši i pustinjskog okruženja koje će se protegnuti na nekoliko vekova. Nažalost, širom sveta možemo naći bezbroj primera, tako da se ni na koji način ne može osporiti opravdanost žestokog protesta ovdašnjih ljudi koji proističe iz straha.
Treći: ne može se kriviti vlada Srbije za to, što želi da sprovede razvoj i investiciju za koje se nada da će povećati prihode države. Štaviše, ovo je jedan od zadataka sadašnje vlade(a).
Da, suština žanra mišljenja bi bila da osoba (pardon: autor) na kraju zauzme stav, ali priznajem – zbog navedenog – ja to ne mogu uraditi.
Ono što međutim, mogu da uradim, jeste da skrenem pažnju na društveni fenomen koji je manje-više uvek bio prisutan u našem javnom životu, samo ga je „slučaj litijum“ spektakularno izvukao na površinu. A to je nepoverenje.
Na jednom nivou postoji duboka podela, netrpeljivost i nepoverenje između vlasti i opozicije. Ali ovo je gotovo samo po sebi razumljivo. Na drugom, važnijem nivou od prethodnog, jeste nepoverenje između vlasti i naroda. Jer ako bi stanovništvo (ili barem ono tangirano stanovništvo, tj. njegov značajan deo) mislilo, osećalo, da ova vlast očigledno čini sve da izvuče najbolje iz priče, a istovremeno vodi računa o zdravlju svojih podanika i zaštiti životne sredine, ne vodi se nikakvim skrivenim motivima – e onda bi očigledno bilo mnogo lakše postići dogovor između umešanih strana.
Ali se očigledno ne osećaju tako.
Rudarenje litijuma (Foto: masina.rs)
