Ljuta sam kao tri risa.

Jer mi nije jasno kako smo ovako brzo dovde dospeli.

Kako smo od Dragane Kržalić – Srdić, koja stoji pred vodenim topom, ne pomerajući se, stigli do australopitekusa koji se unosi studentu u lice, jer grama mozga nema, te nema čime ni da razmišlja, ispranog mozga, koji samo po diktatu vođe može da dela. U stvari, vođa ni ne mora više ništa ni da diktira, može samo da se zavali i ubire plodove svog dobro osmišljenog ispiranja mozga masama.

E, ne može. Ljulja se svima njima tlo pod nogama.

I neka se ljulja.

I neka se trese od tihog koračanja studenata i naroda kom je dozlogrdilo.

Dozlogrdilo da ga gaze, da ga tuku, a i da ga ubijaju. A ni za šta da ne polažu račune.

Znate li kada je neko takav najranjiviji? Pod tim „takav“ mislim na nenormalnu bahatost i razmišljanje da im niko ništa ne može. E pa, upravo tada, kada misle da im niko ništa ne može.

Podsetimo se samo na trenutak studentskih protesta koji su promenili istoriju, pa će nam biti jasnije da su upravo oni najsnažniji.

Dakle, studenti, naša deca, skidala su sa vlasti i najgore diktatore, kako navodi nova.rs.

1925. godine, odvijali su se protesti na Univerzitetu Fisk u Nešvilu, koji je bilo afroamerički univerzitet u Tenesiju. Tu se sukobila administracija sa studentima zbog raznoraznih nepravdi, naravno izborili su se za svoja prava i već 1926. godine na Univerzitetu Hauard je izabran prvi dekan Afroamerikanac.

Idemo dalje.

1960. godine su četiri afroamerička studenta fakulteta u Severnoj Karolini protestovala protiv rasne segregacije u Americi, mirno, sedeći ispred jednog restorana koji je bio samo za belce. Gosti i zaposleni su im pretili i vređali ih, ali su oni ostali mirni. Ovaj pokret je dobio naziv sit-in, a nakon ovoga se proširio po celom jugu, obuhvatajući restorane, bioskope, hotele itd. U roku od nekoliko nedelja, najviše zahvaljujući medijima, koji su izveštavali o protestima u detalje, mnogi objekti su postali dozvoljeni za sve. Ovaj protest se smatra jednim od najznačajnijih ranih uspeha pokreta za građanska prava u Americi.

Oktobra 1968. godine, u vreme kada se Meksiko pripremao da bude domaćin Olimpijskih igara, studenti su iskoristili pažnju globalnih medija koja je u to vreme bila na vrhuncu zbog pomenutih Igara, te su organizovali proteste protiv vladine represije. Tražili su osnovna prava – slobodu govora, prestanak nasilja koje sprovodi država, policijsku i vojnu odgovornost, oslobađanje političkih zatvorenika, otvaranje dijaloga sa vladom… Zvuči poznato?

Protesti su počeli na fakultetima. Nažalost, došlo je do masakra i zvanična istraga koja je vođena decenijama kasnije, pokazala je da je država tog dana kada je usledio masakr postavila snajperiste čiji je zadatak bio da isprovociraju sukob. Smatra se da je poginulo između 350 i 500 ljudi.

Međutim, ovaj dan je doveo do velikih promena u građanskim slobodama tokom narednih decenija. Danas se 2. oktobar u Meksiku obeležava kao Nacionalni dan žalosti i simbol otpora autoritarizmu.

Ustanak u Sovetu 1976. godine, takođe je počeo mirnim demonstracijama studenata i srednjoškolaca.

Dotakosmo malo i svet, ali ne treba ići mnogo dalje od svog ognjišta.

U svim bitnim demonstracijama, onima posle kojih se menjala vlast, uglavnom autoritarna, studenti su imali veliku, ako ne i ključnu ulogu. Studenti su ti koji razmišljaju svojom glavom i ne treba im niko da im kroz diktatorski i režimski levak sipa u glavu šta da misle. Mozak imaju i koriste ga.

Pokušaj da se od ranih godina deca uče ŠTA da misle, a ne KAKO, očito je propao u velikoj meri, s obzirom da se vlast preterano razbahatila i zaboravila jednu stvar.

Ovi studenti, ovo blago naše, naša budućnost, jesu deca onih istih klinaca koji su se i ′91. i 2000. borili za bolje sutra. A naše greške neće ponoviti, imali su od koga da uče.

Sve se može ugušiti, ali zdrav razum nikada.

I dok je njega, a očito ga ima sve više, ova zemlja ima budućnost.

Pogledajte samo ulice univerzitetskih gradova ovih dana i sve će vam biti jasno.

Student i provokator, jedan od simbola studentskih blokada 2024. (Foto: vreme.com)