Tokom leta su vrućina i suša ponovo oborile rekorde. Ali gde nestaje voda i koji su dugoročni efekti toga što su temperature sve više i više? – u našoj seriji članaka istražujemo pomenute teme, a povodom njih smo pitali poljoprivrednike, stručnjake i ljubitelje prirode.

Suša ne pogađa samo one koji se bave poljoprivredom, već i životinjski svet zaštićenih područja. Jedan ljubitelj prirode, stanovnik Severne Bačke, koji je želeo da ostane anoniman, ispričao nam je šta se dešava u zaštićenim područjima usled vrućine.

„Širom sveta se dešavaju ogromne klimatske promene. To se može videti i u živom svetu: ptice koje su ranije išle ovim putem, sada su promenile rutu. Razlog za ovo nisu same klimatske promene, već ogromna suša. Svake godine je sve toplije, rekordi se stalno obaraju, ali je veći problem nedostatak padavina. Iako ih ima, ipak ne toliko kao nekada. Nekada je proleće bilo godišnje doba sa najviše padavina, a kiša je padala i leti. U jesen je ponovo usledio kišni period, a potom i zimski snežni pokrivač. Danas toga više nema, već imamo nekoliko dana u proleće kada padne ogromna količina kiše, a posle toga ništa. Zatim sledi izuzetno suvo leto, jesen u oktobru, kada ponovo ima nešto malo padavina. Ni ova jesen nije bila drugačija, a nije bilo ni snežnog pokrivača.“ – rekao nam je ovaj ljubitelj prirode, ističući da je problem i to ako nema padavina, jer se podzemne vode ne dopunjavaju. A ako njihov nivo opadne, to već može prouzrokovati ogromnu štetu.

„Ja mislim da se kanalima iskopanim 70-ih godina prošlog veka ne upravlja kako treba, jer se skoro nikada ne zatvaraju. U prirodnom ciklusu, jesen dolazi sa kišnim vremenom, kada podzemne vode počinju da se pune. Stigne zima, dođe jedan veliki snežni pokrivač, koji daje najviše podzemne vode, zatim dođe proleće, sneg se topi, jedan deo vode silazi u zemlju, a drugi deo ispari. Nakon toga sledi period sa više padavina, pa stiže leto sa većim isparavanjem. Ovo se sada ne dešava, nego kanale šire i kopaju da budu dublji, pošto nemamo padavina, ono što padne, ide u kanal. Funkcija slatine oko Kanjiže jeste upravo da zadrži vodu. Međutim, pošto kanali nisu zatvoreni, usisaju i podzemnu i površinsku vodu i ona se uliva u Tisu. U poslednjih deset godina, nivo podzemnih voda je opao za oko 7 metara, a bilo je naselja i u kojima ljudi nisu više imali vode ni za tuširanje. Ako ovo ne promenimo, možemo doći do tačke da zaista nećemo imati vode“ – dodaje on.

Prema rečima našeg sagovornika, za promene bi bilo dovoljno da se zatvore plovne kapije: od toga ne bi bilo više padavina, ali bi se nivo podzemnih voda poboljšao, a za 10-20 godina i povratio, te bi na jesen voda mogla da stoji na većim područjima, što bi uticalo na mikroklimu.

„Šta se sada dešava? Bilo je izuzetno vruće, šetali smo okolinom Kanjiže i primetili da svuda okolo pada kiša, ali nijedna kap nije pala na okolnu ravnicu. Kiša jednostavno nije mogla da se probije. Ovde se voda ne zadržava, jer kanali odnesu ono malo vlage, samo toplota isparava i diže se nagore. Nastaje prirodni zid, kao u Sahari, gde ako je vazduh topliji, kiša ne može da uđe, jer udara u zid, s obzirom da je toplota ne propušta. Kada bismo mogli da utičemo na mikroklimu, održavamo veću vlažnost u vazduhu, onda bi ona mogla da se probije i ponovo bi padala kiša. Međutim, za to su potrebne velike promene u politici i u ljudskom ponašanju.“ – naglasio je naš sagovornik.

„Trenutno suša ne besni samo kod nas, već je zanimljivo i to da su u južnom delu zemlje poplave. Dalje, u Mađarskoj je suša, u Nemačkoj poplava. Svako ko se bavi ovom temom vidi da ovde postoji problem. Trenutno se daju velike subvencije za obnovu močvara, dakle postoji nada da će globalno doći do promena, ali mi u Srbiji nismo još na ovoj tački. Ovde se nažalost ništa ne rad po pitanju vođenja računa o vodama.

Nedostatak padavina ima i svoje dugoročne posledice.

„Šta bi se desilo ako bi se močvare potpuno isušile? Pre svega, živi svet, biodiverzitet bi se potpuno promenio. U pogledu vrsta smo mi i dalje relativno bogati, ali ako se suše nastave, podzemne vode će se i dalje smanjivati, a samim tim i broj vrsta. Poljoprivrednici koji obrađuju nekoliko hektara ne znaju čime da navodnjavaju. Dok se nekada to moglo raditi iz bunara sad uzalud kopaju dublje, vode jedva da ima. Dok se ranije vodom izvađenom sa 3-4 metra moglo kuvati, a mogla se i piti, danas to nije moguće. Štaviše, čak i na 10 metara je voda zagađena. Sada poljoprivrednici buše do sloja za piće i time zalivaju. Samo jedan deo vode kojom se zaliva dospeva u atmosferu, minimalna količina se vraća u zemlju, a koja je već zagađena. Retko se nađe seljak koji ne prska i ne baca organsko đubrivo, a zemlja se obrađuje mašinama, kako bi posao bio brz i efikasan. Što se više proizvede, više je novca. Međutim, ako se ovo tako nastavi, u jednom trenutku neće biti ni vode, a ni obradivog zemljišta. Možda će ovo ovako funkcionisati još 10-20 godina, ali ćemo doći do toga da ćemo prirodu toliko iznuriti, da neće biti vode za zalivanje, pa čak ni za piće. Lakše je obnoviti nešto što je kako-tako funkcionisalo, nego početi od nule“ – rekao je naš sagovornik, koji baš i nije optimističan u pogledu promene.

„Ne znam da li možemo da se promenimo, trenutno ne mislim tako, s obzirom da vidim da svakog samo novac zanima. Ljudi su istrošeni. I zagađenje životne sredine je takva tema. Nikada nećete videti Srbina u Nemačkoj da izbaci smeće iz kola na ulicu, jer tamo može za to da dobije kaznu od koje će spasti na prosjački štap. Ali čim stigne kući, spušta prozor i baca smeće. Zašto? Zato što ovde nema sistema, nema kazne. Novčana kazna je jedina stvar koja funkcioniše. Da li čovek želi da se promeni zavisi od njegove ličnosti i volje. Obnove jednu površinu, naprave od nje travnatu, ali i dalje ima onih koji zaoru metar u pašnjak, pa dva metra, pa svake godine malo više. Bez obzira na kaznu, to je jedan začarani krug. Celu stvar bi trebalo regulisati na državnom nivou i onda bi to funkcionisalo, ali naš mentalitet za sada to ne dozvoljava“ – zaključio je svoje misli naš sagovornik.

Oršolja Šeregelj

Suša (Foto: vojvodinameteo.rs)