Ponašanje dijaspore postavlja veoma interesantno pitanju u odnosu na trenutno intenzivno „mobilno“ srpsko društvo. Kao što mu i samo ime govori, reč je o „raštrkanom“ problemu, koji onda poprima razne kombinacije, bilo da su u pitanju jugonostalgičari u Saksoniji, Južni Sloveni u Južnoj Americi ili jednostavno Vojvođani koji obitavaju u Gracu.

Ne tako davno, u vreme mađarskih političkih previranja u Vojvodini, uloga dijaspore se povremeno pojavljivala. Naši vrsni i neizostavni partijski funkcioneri i spontani simpatizeri, a ponekad i originalni komentatori, smatrali su da „onaj koji je otišao“ treba da „prestane da se meša“ u poslove kolevke koju je ostavio. Čak ni onda, ako ga je put odveo samo u Donji Kiškunšag, ali pogotovo ne onda, ako sada uživa u lepoti argentinskih pampasa, a ne banatske ravnice.

Dosta nas je pomislilo: Ma, đavola! Svako ko je otišao „odavde“ trebalo bi, kao i u svim drugim stvarima u životu, da ima pravo da odluči da li želi ili ne želi da ima pravo glasa u poslovima svoje domovine. Ako pak ima, svi željno očekujemo šta ima da kaže. U prilog svemu ovome može se izneti milion argumenata, i ne, nije kritički stav samo onih koji su se udaljili od tobožnje vlasti. Među njima ima i onih koji podržavaju stranku koja se onima drugima „ne sviđa“. Ali ima i mnogo pristojnijih argumenata od ovoga. Na primer, pitanje zavičaja je intimna tema, koju je bolje ostaviti otvorenom. To se posebno odnosi na mađarski region Vojvodine, ali i na čitavu istočnoevropsku (polu)periferiju, čije kontinuirano i tragično propadanje polako uništava zajednice koje tamo žive… a koje su, međutim, veoma često virtualizovane, a danas se sreću u čet-rumovima, onlajn grupama i ko zna još gde drugde. I tako dalje, moglo bi se navesti još argumenata, ali za sada je dosta.

To jest, evo samo još jedan: ako se dijaspora jednostavno aktivira oko određenog pitanja, to jest, boli je uvo da li se to nekom sviđa ili ne, onda to treba shvatiti ozbiljno.

Dok sam se početkom aprila odmarao u Dunaalmašu sa srpskim studentima koji su biciklom krenuli ka Strazburu, imao sam takav osećaj, kada su se predstavnici srpske dijaspore pojavili kod Čokonaijeve statue pored obale Dunava, sa svojim automobilima austrijskih i slovačkih registarskih tablica. Bilo da su došli samo da navijaju ili su doneli i donacije, susret demonstranata i „gastarbajtera“ iz Srbije nosio je sa sobom posebnu energiju. Potom smo bili svedoci mnogih sličnih, manjih scena sve do Đera, a narednih dana naročito na putevima biciklističke ekipe u Austriji i Nemačkoj.

Srpska dijaspora, koja je zaživela radi zajedničkog cilja, nije ostavila ni sumnju da na ono što se dešava u Srbiji nije ravnodušna. I da bi želeli da vide državu pogodniju za život, koja služi narodu. Njihova „zelena“ aktivnost povezana je i sa do koske narodnim pokretom, koji se u zemlji odvija umreženo i zasnovano na zajedništvu, bez obzira da li se radi o Vranju ili Kikindi, Negotinu ili Šidu. Praktično ima ljudi iz svih krajeva sveta koji prate dešavanja i voljni su da istinski podrže srpski narod koji je stao na noge, od pukih lajkova, preko donacija, pa do virtuelnog angažovanja u organizaciji.

Posebno su zanimljivi signali koji dolaze od ljudi koji su Srbiju (pa i Jugoslaviju!) odavno napustili. To što se nešto u izmučenom zavičaju ipak pomera posle tri, četiri, pet decenija, ima naboj koji je neuporediv sa bilo čim drugim. Verovatno i zato, što je ekonomsku situaciju koja je počela da se pogoršava sedamdesetih godina pratio spiralni lanac kriza koji traje do danas, što s pravom izaziva zgražanje među dugogodišnjim potomcima. A među tim ljudima možemo osetiti i neku vrstu generacijske svesti: odnosno pustiti đavola da upadne u te sukcesivne, ali negde i konvergentne političke i društveno-ekonomske snage, koje deceniju za decenijom vešto manevrišu Srbiju u beznađe. Rizikovaću: Kragujevčanin, koji u Minhenu živi od 1980. godine, kada je imao dvadeset godina (varijable se slobodno menjaju) malo i sebe prepoznaje u studentima koji protestuju. Tačnije, da se duboko nije mnogo promenilo od njegovih studentskih godina – i to je bolesno.

Dobar deo građana Srbije se osvestio, eksperimentišu sa strašno zanimljivim alatima i pravima. Zainteresovani deo dijaspore se rado i sa entuzijazmom uključuje u to. Sve ovo negde pripada zajedno, te je zato i sraslo. Bez obzira na to kako će se odvijati naredni meseci i godine, društvena snaga koja sada isplivava polako će prepustiti prošlosti stil vršenja vlasti protiv kojeg su se pobunili studenti i zainteresovani deo naroda. Uz malo sreće, neće biti povratka strukturama moći koje manipulišu drugima, isušuju ih, držeći laskave govore. Loša vest je da će ovo potrajati, a dobra je ta, da uz malo sreće, nema povratka.

Studenti biciklisti (Foto: nova.rs)