Zaboravili smo, kako uopšte da budemo ljudi…

Pročitah baš neki dan zanimljiv tekst o digitalnoj detoksikaciji. Ne treba ni pominjati koliko smo zapravo snažno ovisni skoro svi o internetu, mobilnim telefonima i ostalim tekovinama civilizacije ovakve u kakvoj živimo. Jako je teško i na trenutak se odvojiti od voljenog aparata, ne biti u toku, propustiti nešto „važno“ ili barem misliti da je to važno.

Počeh da se pitam kako smo uopšte ranije živeli, kako naši roditelji nisu imali sistem praćenja, pa su opet uglavnom znali gde smo i šta radimo. Slažem se da nam je internet doneo mnogo dobrog, ne treba to ni nabrajati, ali mi se čini da je sve prisutnija ona druga strana medalje… Takođe nam je doneo neverovatno otuđenje, pa sve više primećujem da ljudi sve manje gledaju jedni drugima u oči, jer internet sve trpi, možemo biti šta god poželimo, pretvoriti se u tačno ono što želimo, sve dok smo skriveni iza ekrana.

Ljudi nažalost polako, ali sigurno zaboravljaju šta je prijateljstvo, šta je zagrljaj, šta je stisnuta ruka, koliko je važno osetiti toplinu drugog ljudskog bića. Zaboravili smo, čini mi se, kako uopšte da budemo ljudi, sasvim smo se „digitalizovali“.

Kada bi neko izmerio dobre i loše strane iste te digitalizacije, nisam sigurna šta bi prevagnulo. Istina je, živimo duplo brže nego ranije, neki se snalaze, a neki bogami i ne. Kada nam je toliko sve dostupno, kako je moguće da srećem i osećam toliko mnogo usamljenih ljudi, različitih godina, koji se jednostavno ne snalaze u ovom današnjem vremenu? Biće da smo zaboravili kako to izgleda biti čovek…

Kalkulišemo, poverenja retko imamo, jer zaboga, neko će pokušati da nas zezne, pa bolje i da mu ne pružimo šansu… Nemamo vremena, žurimo 26 od moguća 24 časa dnevno, pružene ruke ne vidimo, kada smo tužni povlačimo se u sebe, umesto da zovemo prijatelje… Imamo li ih uopšte? Ili nam je cela ova priča zapravo donela više otuđenosti, kao i odnosa iz interesa, od bilo čega drugog? Kada ste poslednji put otišli sa prijateljem na kafu, kada ste pogledali druge ljude u oči?

Možete se iznenaditi koliko je ljudima potrebna toplina, lepa reč, makar je i ne mislili tog trenutka… Jurimo za parama, da, jesu potrebne, ali zar baš toliko? Zar nikada ne možemo da zastanemo i kažemo „DOSTA! „Gasim telefon i komp danas, idem u šetnju sa prijateljem, nismo se dugo videli…” Danas svi pretendujemo da budemo NEKO, a usput izgubimo ono najvažnije… Sebe…

Gledam pre neki dan jedno društvance u nekoj kafani u našem malom gradu… Njih petoro „izašli“, a zašto, verovatno ni oni pojma nemaju, jer su to isto mogli i kod kuće da rade… Posmatrala sam ih izvesno vreme… Barem deset minuta reč nisu progovorili, već su buljili u svoje mobilne telefone… Da li su jedni sa drugima pričali, ne znam, ali je scena zapravo bila tužna… Za mene je i dalje neprikosnoven direktan kontakt sa prijateljima, pogled u oči, body language… Nekada je dovoljno biti pored nekog da bi se i vi i on osećali bolje…

Prijateljstvo je i to, između ostalog. Razmena energije bez interesa. Interes neka bude empatija.