Ne možemo se pripremiti za ovo, ali i ne treba, zato što se događa u najneočekivanijim situacijama. I u najbolje vreme, da nam da snage, da nam osigura elan za nastupajući teški ili za period koji se takvim čini.
Sedeli smo sa kolegama u Segedinu, u kafiću Millenium i predstavili smo nedeljnik koji mi pripremamo. Ispričali smo koliko nas je malo, ali i to da, za razliku od ostalih, nismo glasnici nijedne partije, organizacije, pokušavamo da zarađujemo za život preko tržišta i tendera, a naš šef nije niko drugi do više hiljada čitalaca, njima smo odgovorni. U oblasti informisanja na mađarskom jeziku u Vojvodini, poredio bih nas sa malim galskim selom u Bretanji, gde žive Asteriks i Obeliks sa svojim prijateljima, a koje – uzaludno, mnogo puta – ne uspeva da osvoji Julije Cezar. Pored nedeljnika, predstavili smo i izvanredno izdanje Ileša Fehera, Mostarske kiše, nakon čega smo dali prostora i publici, da se ovo veče ne bi sastojalo samo od monologa, već i od dijaloga. Jedna gospođa iz drugog reda je četiri puta podigla ruku, ali je uvek neko preduhitrio. Konačno je i ona stigla na red. Nažalost, ne mogu je citirati od reči do reči, ali je suština bila ta, da se jako raduje što još uvek postoje ljudi sa uspravnom kičmom, koji se trude da se bore za istinu, koji su hrabri, koji se ne boje rada i, kako je čula, pravi su profesionalci.
– Želim vam puno sreće i neka vam Bog da snage da nastavite – završila je ovom rečenicom i sela. Usledila je kratka dramska pauza, da bi posle par sekundi publika počela da aplaudira.
To je bio taj trenutak o kom sam gore napisao par redova.
Kao što je i Galima bio potreban čarobni napitak, da bi odbili stalne napade Rimljana, ni mi ne možemo bez toga da živimo.
Naš čarobni napitak je trenutak.
Janoš Teke
