„Ne budite zabrinuti za sutra, sutra će se samo pobrinuti za sebe“ Život velikih porodica za vreme zabrane kretanja: časovi muzičkog vaspitanja sa instrumentima, zajedničke večere uz razgovor

Zbog situacije sa epidemijom mnogo roditelja radi od kuće, a zbog online obrazovanja su se pretvorili (i) u učitelje. Ovo nije jednostavno ni u slučaju jednog ili dvoje dece, ali kakva je situacija u porodicama koje podižu troje ili više dece? Pitali smo tri senćanske familije, kakva im je svakodnevnica, kakve poteškoće imaju, kako pokušavaju da ostvare najbolje u datim okolnostima?

– S obzirom da nema bolesnih u porodici, trenutno osećam da zabrana kretanja donosi više pozitivnog nego negativnog. Ova situacija, nama roditeljima, nije donela neku ogromnu promenu, jer sam ja i do sada bila kod kuće sa decom, s obzirom da podižemo dvoje velike i troje male dece. Andriš, moj suprug, radi od kuće, nismo trebali da se privikavamo na home office, ali smo ipak morali da preuredimo život, a za taj proces nam je trebalo vremena, dok smo sve postavili u odgovarajuć okvir, barem toliko, koliko su to mogućnosti dozvolile. Ono što je velika promena, a izuzetno dobra, je da su velike devojčice ceo dan kod kuće. Jedna pohađa niže razrede, druga više, pa su išle u smenama, pa se nisu ni sretale, a uveče su obe imale neke obaveze, jedva sam ih videla. Jako je dobro što uveče u osam cela porodica večera zajedno, i usput razgovaramo – rekla je Laura Farkaš, majka petoro dece. Online obrazovanje im je u početku delovalo jako zbunjujuće, ali su po njoj veoma dobro to rešili nastavnici, učitelji, istina, roditelji su morali da se potrude da sve obezbede, jer su odjednom trebali računari, telefoni, da bi svako mogao da obavi svoj posao.

– Potrebno je bilo nedelju, dve dana, sve je došlo na svoje mesto i predavanja glatko idu, deca samostalno uče. Ako dobro rukujemo time, nije loša stvar što se školovanje malo preselilo u online prostor, mnogo toga sami potraže, koriste internet za ono za šta i treba. Do ranog popodneva, veliki su završili svoje lekcije i učenje, a dok se mali probude iz popodnevnog odmora, svi su slobodni. Ovo je pokazalo da bi bilo jako dobro kada bi predavanja bila samo pre podne. Deca su odmorna, funkcionišemo u jednom zdravom sistemu. U krugu prijatelja svi poštuju karantin, pa ne mogu da se sreću, pa mogućnost koju im pruža internet koriste i na održavanje kontakta, ne verujem da bi im dani prolazili u tome što bi brinuli zbog nemanja prijatelja, ali je moguće da bi zbog toga što je nas puno i svi imamo prijatelje. Primetila sam na mališi koji ide u malu grupu u zabavištu, da mu je jako nedostajala zajednica. U septembru je počeo, taman se navikao, jako je zavoleo zabavište, a zajednica mu je preko noći nestala. Verovatno sam se ja najviše zatvorila sa decom, četiri nedelje smo izlazili samo u dvorište i u voćnjak. Treba uraditi ono što možemo, da zaštitimo starije kako god znamo i umemo, ali sada već uviđam da ne umire baš svaki drugi čovek, pa sada već izlazimo da vozimo bicikle, jer malima to jako nedostaje – detaljna je bila Laura Farkaš.

U karantinu je veoma poseban razvoj bratsko – sestrinskih odnosa

U šestočlanoj porodici Ivković, roditelji podižu četiri ćerke. Valentina Ivković, majka, rekla je da prirodom posla sada ne idu na radno mesto.

– Ja radim u lokalnoj civilnoj organizaciji Ruka u ruci sa mladima ometenim u razvoju, a moj suprug Robert je đakon u senćanskoj plebaniji Isusovo srce. Ćerke i ja bukvalno jedva izlazimo iz kuće. Robi je onaj koji ide u kupovinu za nas i naše starije susede, a ako treba, izađe iz kuće zbog svog posla, tačnije, volontira u vezi paketa namenjenih penzionerima sa malim primanjima. Kod učenja ne pomažemo samo mi roditelji, već i sestre pomažu jedna drugoj – priča Valentina, prema kojoj je razvoj bratsko – sestrinskih odnosa u ovoj situaciji sasvim poseban.

– Kod uobičajenog načina života, idemo od jednog do drugog drugara, a sad se ne igramo, ne zabavljamo, ne lutamo sa drugarima, već sestra sa sestrom, mala sa malom, mala sa velikom. Pomažu jedna drugoj kod učenja, zajedno rade vežbe, igraju se, čitaju, razgovaraju, gledaju televiziju. Meni ovo jako mnogo znači. I u ovome vidim lepotu velike porodice i više sestara. Naravno, ovo se ne odnosi samo na sestre, već i na celu porodicu. Mnogo više vremena možemo da posvetimo jedni drugima. I takve stvari radimo zajedno, koje u „normalnim“ životnim okolnostima veoma retko možemo sebi da dozvolimo: porodično gledanje filmova kod kuće, piknik u bašti, razgovaramo o temama malih ljuljajući noge u visećoj ležaljci, ili o tome šta zanima adolescente, bezbrižno se igramo zajedno, prekopamo baštu i zajedno je posejemo. Želim da vidim samo prednosti vanredne situacije i do sada sam, hvala Bogu, samo to i iskusila. Da li će ova situacija imati i negativne posledice, to još ne znamo. Kod nas nije bilo velike kupovine,“natrpavanja špajza“, jer smo od naših minimalnih plata i ranije živeli iz dana u dan, a i sada je to samo tako moguće. Želela bih da ohrabrim sve male i velike porodice Isusovim rečima: „Ne budite zabrinuti za sutra, sutra će se samo pobrinuti za sebe.“ (Mt 6,34)

Robert, otac, rekao nam je da je bitna promena u njihovim životima ta, što su zbog online obrazovanja mnogo više učili sa decom nego do sada. Dve starije devojčice su u početku morale da se naviknu na različite internet platforme, tu je od koristi bilo tatino znanje o računarima. Sa Viki, koja ide u prvi razred, morali su više da se bave, pa se trude da to rade na smenu.

– Najmlađa Erika ne bi želela da bude iz svega izostavljena, i ona često traži zadatke, da može da uradi „lekciju“. U učenju predstavlja problem to što kod kuće imamo samo jedan računar, na kom mogu da obavljaju ozbiljnije zadatke. S obzirom da nam tri ćerke idu i u muzičku školu, verovatno su najčudniji muzički časovi sa instrumentima, kada deca komuniciraju sa nastavnicima uz pomoć Skype-a ili Viber-a. Iza nas su i lepi uskršnji praznici, koje smo proveli zatvoreni kod kuće. Bili su veoma prisni i porodični sa našim Gospodom. Zajedno smo se spremali, molili, i s obzirom da sam ja đakon, mogao sam da držim liturgiju svojoj porodici.

Petnaestogodišnja Viven je rekla da su se skoro svi, u prvom redu ona, jako uplašili od ovih meseci provedenih kod kuće. Mnogobrojna pitanja su se rojila u njenoj glavi:

– Do kada će ovo da traje? Kako će biti održani časovi? Kako ću se sresti sa drugovima? Ove misli me jedno vreme nisu ostavljale mirnom, i priznajem, plašila sam se, ali su sve polako nestale. Posle prve nedelje sam shvatila, da „ne idemo nikuda“ stvar ima mnogo pozitivnih strana.

Dvanaestogodišnja Noemi nam je ispričala, da za vreme karantina puno toga isprobava, na primer, sa starijom sestrom su ispekle kinder tortu i uspela je odlično.

– Za mene je jako zanimljivo da se ne dosađujem ni tada, kada nemam šta da radim, ali čekam da se završi ovaj period epidemije, zato što mi nedostaju oni ljudi koje volim, a sa kojima smo sada razdvojeni.

Lepo vreme i dvorište mnogo pomažu

U porodici Muči, koja podiže petoro dece, majka Eržebet nam je rekla da su njihova deca, od kojih četvoro idu u školu, a najmlađe ide u zabavište, a i oni, roditelji, veoma zadovoljni online predavanjima.

– Nisam ni mislila da će svi, nastavnici, učitelji, učenici, biti u stanju preko noći da se prilagode situaciji. Naši sinovi, koji idu u više razrede osnovne i u srednju školu, jako uživaju u ovom načinu obrazovanja, naravno i njima nedostaju uobičajena objašnjenja nastavnika. U slučaju naše dece koja idu u prvi i treći razred osnovne škole je teže, s obzirom da mi moramo da im objasnimo lekcije, mi ih obrazujemo. Kod nas je situacija komplikovanija nego kod onih koji imaju manje dece. Navike u familiji su se reorganizovale, i do dana današnjeg se usklađuju, jer smo prošli raznorazne faze. I moj muž i ja smo i do sada radili od kuće, kod nas se u ovom smislu ništa nije promenilo zbog zabrane kretanja, imamo baštu, deca imaju prostora za kretanje – ispričala je Eržebet. Dodala je, da dok oni pre podne rade, veliki uče ispred računara, tako da popodne preostaje vreme za učenje sa malima, ali bi oni zbog lepog vremena baš onda da izađu, ali se mora napredovati i sa nastavnim gradivom, zbog čega su u konstantnom zaostatku.

– I naš četvorogodišnjak dobija kreativne zadatke, kroz rukotvorine. Nije lako sa mnogo dece, nekada se osećam potpuno iscrpljenom. I ja sam imala svoju dnevnu rutinu, stvari koje su me punile, a kojih sada nema, treba tražiti nove. Među decom su neizostavne prepirke, svađe, jer nemamo toliko prostora da svakom obezbedimo sopstvenu sobu. U to sam sigurna da naša deca ne bi bila individualni učenici od kuće. Vole da idu u školu, vole nastavnike i učitelje, društvo, i ovo im neverovatno nedostaje, najstarijem čini mi se najmanje. Kod nas i tata pomaže, jer ne bi ni imali ovoliku porodicu, da ne razmišljamo tako od samog početka. Velika porodica i u osnovnoj situaciji zahteva posebnu logistiku, zato pokušavamo sve da preživimo, da iznedrimo moguće najbolje iz svega. Lepo vreme i dvorište mnogo pomažu. Veoma sam srećna što deca mogu da napreduju, a ni ne osećaju se loše, ne treba da ustaju rano.

Svesni smo da je ovo jedan prelazni period, proći će, pa ćemo se ponovo vratiti u uobičajeni kolosek.

Teodora SALAI