Danas je Svetski dan slobode medija. Veći deo svog života uplela sam u tu misiju. Imam, stoga, potrebu da kažem: Ni u jednom taboru, ni u jednom cehovskom okruženju i zanatskom udruženju, ni u jednoj „interesnoj“ grupi nije, koliko mi je poznato, zabeležena takva sramota i blam poput one svinjarije koju su prouzrokovale podguzne muve režima u Srbiji, takozvani „novinari“ na press konferenciji Kriznog štaba, kada su se sa novinarima (takozvanim nepatriotama) svađali putem ljigavih pitanja za promociju Vučićevih odluka i poteza!
Bilo me je sramota, pitala sam se kako to da lekari, advokati, vulkanizeri, mašinbravari… nikad tako ne kopaju oči jedni drugima? Zato li je, jer su u istom cehu, pa se drže, brane jedni druge? Tako? Laknulo mi je, ako je tako. Dobro je, dakle, što se to „jedinstvo“ nije dogodilo novinarima i takozvanim „novinarima“! Nismo u istom cehu! Danas je Svetski dan slobode medija. Misija se nastavlja…
Pre danas, bio je Prvi maj. Mi smo ljudi poprilično bezmozgi soj! Mnogi s kojima sam razgovarala ovog poslednjeg dana aprila – samo nepuna dva meseca od panike zbog izbijanja epidemije kovid 19 (i ime joj je odvratno), dok su nam se ko igle u glavu ubadale vesti da ljudi oko nas umiru ko muve – morila ih je velika briga, kakva će biti Šefova prvomajska odluka !
Šupljinu u mozgu produbljivali su im i tzv medijski radnici razglabajući temu do neukusa. Gazdi su tako dali još jednu priliku da pokaže moć! Čuj, moć! Nad ćevapčićima! Hoću – neću, ne neću, ipak ću.. ma, javiću im, neka se spreme… Šta, ja još ništa nisam rekao, a oni već stoje u redu pred radnjama, kupuju meso za roštilj… e, nema da se ide nigde, kakav izlet… Da im javim? Neću. Javiću da ću im javiti večeras u osam, neka malo drhte u neizvesnosti… A, šta kažeš, Ana, al sam badža!
I bi tako! So sprach Sarathustra! Javilo: Nema kolektivnog roštiljanja na livadi!
Kiša mu je pomogla (diktatori ponekad imaju saveznike sa neba), pa se ni oni koji imaju dvorište nisu naročito ovajdili.
Naše kuće što se tiče, priznajem, nedostajali su mi kumovi i prijatelji, ali, kad malo bolje razmislim, ručali smo (ćevapčiće, naravno) gospodski. Bez kakofonije novokomponovane muzike u pozadini. Lično, bila sam zadovoljna.
I još nešto važno – bilo je i supe. Izgleda da me je prošla opsednutost da, (tokom korone i izolacije, zabrane, terora, ludila, neizvesnosti, histerije i panike hoće li nedostajati hrane kao za vreme rata…) neću imati dovoljno zeleni za nedeljnu supu – bahato sam za ovaj Prvi maj upotrebila sve zalihe zeleni! Tako je, kao nikad do sada, s mirisom supe u našoj kući ove godine “obeležen” Međunarodni praznik rada.
Moj najsrećnije proveden Prvi maj bio je pre bezmalo 40 godina (ne morate baš računati kada je to bilo, manite!). Bila sam student germanistike, nemačkog jezika i književnosti u gradu Halle. U tom gradu učio je i Vuk Karadžić i rodio se Hendl. Država se zvala DDR. Te sam godine, valjda najviše naučila i o mnogo čemu drugom što nije pisalo u knjigama – studirala sam i dane i noći provodila sa vršnjacima, studentima, sa nekoliko kontinenata i iz nebrojeno mnogo država sveta. Sa nekima od tih ljudi i danas se dopisujem i posećujem, s osobitom ljubavlju sebično čuvamo te godine… Mislili smo da možemo sve! Nekoliko dana pre prvomajske fešte stala su predavanja, kićenje su ulice zastavama, u izlozima je čak bilo i cveća (u DDR je cveće bilo vrlo skupo i retko ga je bilo u prodaji). Pripremala se prvomajska parada. Sve moje drugarice iz Evrope, Afrike, Azije, Južne Amerike u studentskom domu gde smo stanovale (čisto ženski Hochhaus) pripremale su i brižljivo peglale svilene marame. Crvene. Iako,danas kad gledam ovu moju maramu, malo vuče na ciklamu. Nas pet imale smo takve jednake marame,crvene, a malo ciklama boje. Izašle smo, tog Prvog maja – Bugarka Stanislava Stefanova, Mongolka Selenge Sainbujan, Šansavat Bufa iz Laosa i Elen Pil iz Istočne Nemačke i ja iz velike Jugoslavije – na Thelman Platz i krenule za kolonom, dignute brade, ruku pod ruku, čvrsto se držeći.
Stanislava i Branislava
(Kao Klara Cetkin i njene drugarice, praštajte zbog poređenja). Kad smo stigle pred tribinu na kojoj je stajao predsednik Honecker, osmehivao se i odmahivao omladini, digle smo marame u vis, najžešće što smo umele odmahnule smo mu našim jednakim, svilenim ciklama maramama. Pevale smo Bandiera rosa, iz sveg glasa, do ludila i bezbroj puta ispočetka! Za nas je to bila sloboda.
Kada sam, nakon tog Prvog maja, pred kraj studija poslala kofer knjiga iz Hallea u Novi Sad, a moj deda video naslove, naredio je svojoj ćerki, mojoj mami: “Đurđinka, šalji depešu, kaži tom detetu da se oma, prvim vozom, dobro, neka uzme spavaća kola, vraća kući! Mi smo nju poslali da sturdira, ne da postane komunista”!
Nisam postala komunista. Levičar, da.
Moje levičarske ideje dostigle su pubertetski vrhunac kada je jednog Prvog maja, naša čestita srpsko-mađarsko-nemačka K&K vojvođanska porodica – gledajući na RIZ televizoru reportažu iz Pekinga sa Tjenanmena, gde je armija Kineskinja i Kineza vežbala istim zombijevskim pokretima, čeličnim nasmejanim licima, u istim sivim reklama i pantalonama – čula sa mojih usana, za moju nekomunističku porodicu, neshvatljivo zabrinjavajuće, strašne i sulude reči: Baš je ovo dobro, svi su jednaki! To je pošteno! Niko se ne razlikuje i ne ističe! Sutradan su me, čitava familija je učestvovale u organizaciji tog poduhvata, odveli kod psihologa! Mnogo godina posle postala sam novinar, član Nezavisnog društva novinara Vojvodine! Volim vas, moji endeenovci!
Na sutrašnji dan umro je drug Tito. Tog sam se dana zatekla s momkom i najboljim prijateljima na Ohridu, otputovali smo za Prvi maj na studentsku ekskurziju preko Ferijalnog saveza. Prethodno veče smo nepozvani, ali dobro došli, upali na neku svadbu i čitavu noć igrali i pili. Vest nas je ujutro zatekla još polupijane, te nam se svima vrtelo u glavi, istina manje od mamurluka, najviše od straha. Šta će sad biti? Pobacali smo stvari u ranac, sećam se bilo je hladno. Obukla sam sve što sam ponela i žutu kišnu kabanicu i štrikane, šarene, na pruge debele čarape… Nekim drndavim autobusom stigli smo u Skoplje. Tokom vožnje niko nije progovorio ni reč. Samo smo zijali i blenuli jedni u druge. Plašili smo se jako. Nismo artikulisali čega. Na glavnom gradskom trgu ogromna Titova slika, ispred nje stoje ljudi. Strašna tišina. Mnogi plaču, ali bez glasa, u grču. Žurimo na železničku stanicu, samo da se dočepamo kuće, mame, sigurnosti… Na peronu vojnici s puškama. Ja nikada do tada, osim na filmu, nisam videla naoružane vojnike na ulici. Sedamo u voz za Novi Sad, nikako da krene, najdužih pet, ili sto pet minuta u mom životu… A, onda se desilo nešto što nas je sve dirnulo, rasplakalo, zgrčilo i uspaničilo – dragi, dobri Makedonci, drugari koje smo na Ohridu upoznali, ali i nepoznati mladi ljudi, lupaju na prozor našeg kupea i sklopljenih ruku nas mole da ne krećemo na put, da ostanemo kod njih, sigurnije je…! Još se i dan danas, od te scene, sećam nagona na povraćanje izazvanog strahom i uzbuđenjem…
Branislava Opranović (Prvi dani maja 2020., dan slobode medija, Prvi maj, dan smrti druga Tita)
