U zemlji sa autokratskom vlašću, čak ni za dokazano lažiranje podataka u izuzetno teškoj situaciji, ne mora se odgovarati. Krivi smo jer smo izašli kada su nam dozvolili, krivi smo što smo glasali na izborima, krivi smo što smo išli na utakmice, krivi smo kanda što smo još živi. Krivi smo, jer smo se opustili kada su nam rekli da opasnost polako prolazi. I odgovorni smo za sve to. I krivi i odgovorni. Jer smo verovali onima kojima nismo smeli

 

Njemu je teško.

Pa, sigurna sam da nije lako živeti sa kompleksom Boga, jer je to ozbiljan poremećaj. No, kako li je nama, kojima oduzimaju budućnost, pravo na normalan život, kojima oduzimaju i budućnost naše dece, bez obzira na izborne slogane?

U zemlji sa autokratskom vlašću, čak ni za dokazano lažiranje podataka u izuzetno teškoj situaciji, ne mora se odgovarati. Neki ne moraju da odgovaraju ni za šta, makar šta to bilo. Jasno je zašto su lažirani, pa da ne ponavljam i ja kao švabatralala, ali moram da pitam. Šta uopšte ikada, u bilo kom scenariju, može biti važnije od života i zdravlja ljudi? I zarad čega se to bilo čemu može pretpostaviti? Jasno je i to. Zarad moći. Tog slatkog, najslađeg opijata, sa koga nema „skidanja“. Doživotno si navučen. Toliko, da čak ne možeš ni da priznaš da si pogrešio. A lek ne postoji. Ni ovde, ni tamo, nigde. A skoro ga neće ni biti, očigledno je. Trulo, od samog početka do kraja.

Najgore stanje svesti je neizvesnost. Kada vidiš da najgora pošast ubija ono malo ljudi koji su ostali u tvojoj zemlji. Neizvesnost, zbog potpunog nedostatka pouzdanih i istinitih informacija. Neizvesnost, zbog potpunog odsustva ljudskosti i brige.

Živimo u čudna i opasna vremena. U ona, u kojima ljudi širom sveta i naše zemlje umiru od nepoznatog, da li veštački stvorenog ili prirodnog virusa, ne znamo, ali da je opomena, jeste, na više nivoa. Ali se jedino kod nas šef države osvrne na tu situaciju u dve rečenice svog jednoipočasovnog monologa. Jer, on je običan građanin, u prevodu „nisam ja tu ništa kriv“. Krivi smo mi. Krivi smo jer smo izašli kada su nam dozvolili, krivi smo što smo glasali na izborima, krivi smo što smo išli na utakmice, krivi smo kanda što smo još živi. Krivi smo, jer smo se opustili kada su nam rekli da opasnost polako prolazi. I odgovorni smo za sve to. I jesmo. I krivi i odgovorni. Jer smo verovali onima kojima nismo smeli.

Moja koleginica se u jednom svom tekstu osvrnula na svoje psihičko stanje. Nije dobro. Nisam ni ja dobro. Niko ovde nije dobro. Neće ni biti, dok ne započnemo kolektivno isceljivanje, koje može uslediti jedino onda kada se sva trulež iskoreni. A da je trulo, trulo je, skoro sve. Da smo do guše u prepunoj septičkoj jami, jesmo. Da nas lažu, lažu nas. Sve smo to mi zapravo, prihvatili.

Prihvatićemo i razne nebulozne ideje tipa, „nedelju dana onlajn nastava, nedelju dana u učionicama“. To su toliko vanpametne ideje, da čak nisu zaslužile ni da budu analizirane. Moj za sada još zdravi um, ne dozvoljava mi čak ni da razmišljam o pomenutom predlogu. Meni samo nije jasno kako neko tako nešto uopšte može javno da izjavi, pogotovo neko ko je za taj resor zadužen.

Zatim, zanimljivo je da se stalno ubacuju pojedine dvorske lude, koje zasmejavaju narod u ovim teškim vremenima, valjda da bi nam bilo lakše. Ali nije loše osvrnuti se na trenutke u kojima se iste pojavljuju. Uvek, kada se događaju neke zakulisne radnje, neke mutljavine. Uvek kao da se nabaci neki veo ljudima na oči, da ne vide ono što se u pozadini događa. A događa se.

„Prema zakonu, čovek je kriv ukoliko naruši prava drugih ljudi. Prema etici, on je kriv ukoliko samo pomisli da to učini“ – govorio je Imanuel Kant. A tamo gde nema ni zakona, a ni etike, nestaje polako i zdrav razum. Zvuči poznato? Tamo se useljavaju kojekakvi perači mozgova, tamo hleba i igara ima uvek, ali više nema ničeg drugog. I tako od jedne i fizički i intelektualno plodne države, ostane pusta ledina, po kojoj samo vetrovi kotrljaju lopte od prašine, pruća i suve trave.

I opet se, kao i mnogo puta tokom istorije, na ovim prostorima pokazalo, da nama ne trebaju neprijatelji, jer taj posao i sami sasvim dobro odrađujemo.

Ali da je bilo šta važnije od zdravlja i života ljudi, to ne mogu i neću nikada prihvatiti.

I završiću još jednom Kantovom mišlju:

„Lažima čovek poništava svoje dostojanstvo kao čoveka.“

A vi procenite da li dostojanstvo stanuje u ovoj državi.

 

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

Foto: Pixabay.com