Na zajedničkoj terasi našeg smeštaja svakodnevno je uključen televizor. Vesti o erupciji vulkana i evakuaciji lokalnog stanovništva počinju da se mešaju sa… čudan je taj filipinski jezik, malo je filipinski, malo španski, malo engleski. Razaznajemo reči – virus, korona, Kina.
Erupcija vulkana moguća je u svakom trenutku. Šta da radimo? Gust dim već se uveliko digao nad zemljom i guši okolinu, obasipa je svojim pepelom, a vetrovi ga nose ka severo-zapadu. Upravo do Manile, do internacionalnog aerodroma. Letovi se otkazuju, sveopšti je haos na aerodromima koji povezuju Filipine sa polaznim tačkama na kojima se nalaze nervozni turisti. I dalje smo kod kuće – možemo odustati.
15. januar. Na aerodromu u Beogradu sa strepnjom čekamo da li će nas pustiti da se ukrcamo na avion. Vulkan, smak sveta, fali nam jedan papir, bankovna kartica kojom je plaćen let je inostrana, te smo sumnjive – razloga je mnogo. Uvek je to mentalno ludilo kad se putuje iz Srbije. Između ostalog, tu je i prtljag koji uglavnom završi na odeljenju za izgubljene stvari. To je nešto što vam se dešava samo ako putujete kao srpski državljanin iz Srbije. Zašto? Multiverzum će znati… Avion je ipak poleteo sa nama. To je to. Vulkan puk’o kad puk’o – nema nazad. Avantura može da počne.
Filipini su svojevrsno društveno čudo za sebe, konglomerat nasilno prepletenih kultura. Bili su žrtva svoje gostoljubivosti i, moglo bi se reći, kolektivne naivnosti naroda. Dugi niz godina bili su španska kolonija i nezavisnost dobili tek 1898, među poslednjima. Španska istorijska predominacija i vremenom upliv novog tipa kolonijalizacije – globalizacija i masovni turizam, učinili su da filipinski jezik i kultura dobiju jednu sasvim novu formu.
16. januar. Nakon nekih petnaest sati leta sa presedanjem u Abu Dabiju. U Manili je sve mirno. Barem u predgrađu kod aerodroma u kojem smo se zadržale na jednom noćenju. Da bi se ušlo u sam centar grada potrebno je mnogo vremena i promućurnosti, a vala i hrabrosti. Ceo glavni grad ove zemlje jedna je velika “favela” i niko vam ne garantuje sigurnost. Pepeo se mogao nazirati po ulicama, malo je padao i po nama. Maska je bila i više nego poželjna.
17. januar. Palavan, zapadni Filipini. Prvih nekoliko dana nije bilo razloga za brigu. Sve je išlo k’o zaliveno – po ostrvima smo daleko od vulkana, vulkan i dalje nije eruptirao, internet konekcija u celoj zemlji skoro je nepostojeća, smeštene smo u brdu u džungli, hladno je, nema tople vode, do našeg smeštaja nema ulične rasvete, noću bauljamo po mraku, pala je velika kiša, celo naselje je u blatu, plaže su divne sa mnogo palminog drveća, samo ne sme da se hoda ispod njih, jer kokos kad padne na glavu, ubija bez presedana. Odlično.
22. januar. Tzv. “island hopping” najpopularniji je način da se sa jednog ostrvca stigne na drugo i uživa u prirodnim lepotama ove zemlje. Lepote, međutim, ne možete upoznati ako ne zagazite u duboku vodu. A pod vodom su korali. Trenutak nesmotrenosti, malo okrznuće o koral i jedva primetna povšinska ranica na koži…
24. januar. Ostrvo Busuanga postaje naša baza. Smeštene smo u kućici od bambusa i trske, nad vodom. Koron je ribarsko naselje čija se glavnica nalazi na mreži balvana i dasaka isprepletanih u jednu vizuelno haotičnu skalameriju. U ranu zoru ovaj deo naselja je zbog vrlo izražene oseke na suvom. Deca izlaze sa kantama i skupljaju morske plodove po blatnjavoj površini. Jedan pas je sa njima i laje na čaplju koja je došla da ulovi svoj doručak. Ribari čekaju da nadođe plima i podigne njihove čamce iz mulja, te da se otisnu na more.
25. januar. Kineska Nova godina – godina pacova. Svake godine negde u toku januara i februara, a uoči Nove godine, Kinezi imaju godišnji odmor koji svi kao po naređenju iskoriste za putovanje u jugoistočnu Aziju. Ako ikako možete da izbegnete kinesku Novu godinu prilikom svog putovanja – izbegnite je. Svako ko je imao priliku da se sretne sa kineskim turistima zna da su oni turistički specifikum koji nagrne svom silinom vojničke discipline, zauzme svaki kutak, sve snima i svuda ga ima i ne haje za vaš lični prostor. Čudno zvuči, ali to nema veze ni sa predrasudama ni stereotipima, već sa kulturnim kodom.
Na zajedničkoj terasi našeg smeštaja svakodnevno je uključen televizor. Vesti o erupciji vulkana i evakuaciji lokalnog stanovništva počinju da se mešaju sa… čudan je taj filipinski jezik, malo je filipinski, malo španski, malo engleski. Razaznajemo reči – virus, korona, Kina.
Usledili su dani svakodnevnog praćenja vesti. Plaža, snalaženje na ulici, traganje za jeftinijim jabukama (jer jabuka je tamo luksuz), cenkanje sa lokalnim prodavcima i vozačima triciklova, pa vesti o virusu koji se širi iz Kine. I to baš u vreme kad su kineski turisti nekontrolisano nagrnuli na Filipine. Šta se dešava? Kako to da im filipinska vlada nije zatvorila granicu? Na kraju krajeva, profit. Kineska Nova godina je upravo vreme kada cene turističkih ponuda i usluga najviše porastu i kad je potražnja za istima najveća. Profit iznad života.
26. januar. Prema podacima sajta “Airvisual” Beograd je danas drugi najzagađeniji grad na svetu. Na prvom mestu je Peking. Na trećem mestu je još neki kineski grad. Mi i braća Kinezi. Pitamo se hoće li nam biti potrebne maske i kad stignemo kući…
27. januar. Vreme je da se ide dalje. Prvim jutarnjim letom na ostrvo Sebu koje je naša pretposlednja destinacija pre povratka. Polako počinje da se javlja ona misao – hoćemo li ikad stići kući? Vulkan je i dalje na stand by-u, a koronavirus je uzeo takvog maha da se iz televizora konačno izlio u stvarnost. Bilo je pitanje dana kad će nas saleteti na ulici i podmetnuti nam nogu.
28. januar. Naš let je otkazan! Otkazan zbog – magle! Opet opšta panika na aerodromu, neki će zbog ovoga izgubiti internacionalni let. Nervoza, svađa na šalteru, odlazak na šalter drugog avio-prevoznika, ne vredi. Azija je to. Bitku unapred gubimo. Sve su nas preraspodelili na druge letove u toku narednih dana – uzmi ili ostavi. Neću stići u Sebu u bolnicu. Moram hitno ovde. Mala površinska ranica od korala uveliko se inficirala i zahvatila zglob noge. Nisam na njoj mogla više ni da stojim od bola. Ali ko bi uopšte i mislio o tome da upravo ovako smešna rana može izazvati komplikacije, sepsu i smrt, i to sve dok se svi deru o vulkanu i virusu?
2. februar. Prvi smrtni slučaj od koronavirusa van Kine desio se upravo na Filipinima. Od posledica virusne infekcije preminuo je kineski turista iz Vuhana (44). Njegova supruga (38) prvi je zabeležen slučaj i bila je hospitalizovana, dok je on slobodno šetao ulicama. Ona je preživela, on nije. Javnost je bila zaprepašćena ovakvim ishodom i odnosom vlasti prema situaciji koja je počela da izmiče kontroli. Nakon prvog smrtnog slučaja filipinski predsednik Rodrigo Duterte oglasio je prve zabrane putovanja iz Kine.
Narednih dana situacija biva napeta, zabrane putovanja, priče o zatvaranju granice, nedostatak maski u apotekama.
4. februar. Na poslednjoj destinaciji, ostrvu Sikihor. Tetoviram se. Sutradan idemo brodom do susednog ostrva u luku Dumaget, odakle hvatamo domaći let za Manilu gde treba da stignemo na internacionalni let za Abu Dabi, pa konekcija za Beograd. Dumaget je u tom trenutku već bio centar sa najviše zaraženih. Nakon promišljanja, sabiranja i oduzimanja, ovo je ipak bio najefikasniji plan koji je mogao biti osmišljen zarad naše evakuacije. Tattoo majstor se sažalio i poklonio nam nekoliko maski.
5. februar. Dumaget. Velik prljav grad, ništa što bi iko želeo da doživi. To su ti transfer dani zbog kojih poželite da postoji teleport. Bauljamo po ulicama, tražimo neku hranu. Prijatelj koji je sa nama ne izgleda najbolje. Ima temperaturu. I šta sad? Na ovako intenzivnim putovanjima čak i najsnažnijima imunitet može malo da posustane. Ipak zabrinusmo se, jer šta ako je ipak taj virus. Tu više ni maska ne pomaže.
6. februar. Aerodrom u Abu Dabiju. Sedimo u omiljenoj palačinkarnici i jedemo skupe palačinke. Na zidu sat pokazuje da smo se vratile u prošlost. Manila – Abu Dabi: četiri sata razlike, Manila – Beograd: šest sati razlike. Ali kad putujete nazad u prošlost, onda se razlika povećava za po jedan sat leta. Dakle, duže smo se vraćali nazad nego što smo išli napred. Ili kako god, mozak je odbijao da funkcioniše. Sa olakšanjem konstatujemo da je virus ostao iza nas, tamo negde, u budućnosti… Možemo baciti maske u đubre.
7. februar. Stižemo kući, izbegavamo ljude, samoizolacija. Na aerodromu nam niko nije merio temperaturu, niko nas nije pitao odakle dolazimo. Bojimo se da zagrlimo roditelje. Bojimo se da izađemo na ulicu. Iz jednog sveopšteg ludila sa mogućim smrtnim ishodom vratile smo se u ništa. Sve je normalno. Nema ni traga strahu, predostrožnosti. Ničega. A i zašto bi bilo? Azija je toliko daleko od nas… Svi ti daleki životi i smrti nama nisu ništa. Ne dotiču nas. Kao što nas ne dotiče ni požar u Australiji, ni seča šuma u Amazonu, ni topljenje leda na Antarktiku.
26. februar. Proširila se vest u Srbiji da nam je najsmešniji virus u istoriji pokucao na vrata.
Foto: Mina Delić