U svom intervjuu datom NIN-u, Duško Vujošević je rekao, da je aktuelni predsednik države, dok je još bio generalni sekretar Šešeljevih radikala, praktično kupio vođe navijača dva najveća beogradska kluba, različitim, ali uglavnom finansijskim sredstvima.
Odavno nije tajna, da (i) kod nas u vezi sporta i politike, a u pogledu novca, ruka ruku mije. Za razliku od „ozbiljnijih“ zemalja sveta, poznate javne ličnosti gotovo da gaze jedni druge pokušavajući da uđu u upravu nekog od klubova, a što je moguće bliže predsedničkom postu, a time naravno – pod uslovom da se to naširoko reklamira – mogu očekivati značajnu većinu na sledećim izborima.
Isto to se pojavljuje u istinski kapitalističkim zemljama, u nešto drugačijem obliku. Tamo vlasnici kompanija koje podržavaju klub sede u najvišoj stolici uprave, ali – istini za volju – u većini slučajeva podržavaju preferirani sport sa mnogo miliona dolara i evra, koji im možda donese i materijalnu korist.
Verovatno nije ni potrebno reći da je fudbal tu najzastupljeniji, jer je on „najvažnija sporedna stvar na svetu“. Međutim, retki su primeri da navijači preuzmu kontrolu nad klubom ili ekipom. A ako smo već pomenuli fudbal, ne možemo da ne kažemo par reči i o fudbalskom huliganizmu. Ovo je kod nas dobro poznata činjenica, a zanimljiv je način na koji se nadležni organi ne sile, ako postane neophodno pomenuti huliganizam suzbijati.
Međutim, vrhunac ovog bitangizma nije bio u našoj zemlji, već, – pre dobrih par godina – u maglovitom Albionu. Kod njih su navijači Mančester Junajteda bili najbrutalniji. Stanje se tada i tamo toliko pogoršalo, da je stiglo do tačke kada su bili primorani da se time bave na najvišem nivou. Na kraju su Donji dom britanskog parlamenta i Dom Lordova jednoglasno odlučili u korist drakonskih mera, a kao rezultat toga, vodeće figure skandala koji su izbili na stadionima bili su podvrgnuti statarijalnom procesu. „Na licu mesta“ ih je dežurni sudija osudio na nekoliko godina zatvora u jednoj odvojenoj sobi klupskih prostorija, a policija je prestupnike odvela sa lica mesta pravo u zatvor.
Sa razlogom se može postaviti pitanje: otkud sada u Srbiji čizme na stolu?
Pa, ovih dana je Duško Vujošević, nekadašnji trener košarkaške ekipe Partizana, i neko vreme predsednik celog kluba –najblaže rečeno – izvrnuo nošu. Bez okolišanja je pričao novinaru NIN-a, koji je inače mnogo puta menjao političke boje, o vezama između sporta, politike, novca i sportskih huligana, koji su neretko ličnosti iz podzemlja. Između ostalog je rekao i to, da je aktuelni predsednik države, dok je još bio generalni sekretar Šešeljevih radikala, praktično kupio vođe navijača dva najveća beogradska kluba, različitim, ali uglavnom finansijskim sredstvima. Pikanterija u ovome je ta, što je Vučić notorni, zakleti navijač Crvene zvezde. Međutim, to ga nije sprečilo da se spetlja sa navijačima suprotnog tabora, i da iz te dve grupe formira svoju falangu u sopstvenoj stranci. Ovakva hoplitska jedinica je bila osnovna ratna jedinica u antičkoj Grčkoj, a u 20. veku krajnje desni (fašistički) španski pokret, falanga koju je stvorio Hoze Antonio Primo de Rivera dobila je ime po drevnoj reči phalanx, ukazujući na kohezivnost članova, kao i zatvoreni i neuništivi poredak unutar iste. O Vučićevom bratimljenju sa sumnjivim grupama dobro svedoči i njegova poseta Partizanu kao premijera. Nije išao u kancelarije kluba, već u navijačku sobu, i pritom izrazio određeni stepen prezira prema upravi Partizana. Uzgred budi rečeno, „vladavina“ navijača Zvezde i Partizana počela je u Miloševićevo vreme i od tada traje. Njihova vlast se dotle pruža, da su ne tako davno svoje nezadovoljstvo zbog jednog izgubljenog meča izrazili tako, da su utrčali na teren i strgli kapitensku traku Šćepoviću.
Ni to nije tajna da su vođe navijača gotovo gospodari života i smrti na tribinama. Oni vode navijanje, vreme paljenja baklji i drugih opasnih sredstava, početke ekscesa… Dakle, i političarima vredi da budu u dobrim odnosima sa njima, ako žele da povećaju poštovanje prema sebi u očima naroda. Svako ko može sa njima da se dogovori, indirektno može da kontroliše ceo meč. Ali, ovo ima svoju cenu. Međutim, oni na političkom vrhu nikada nisu imali problema sa odlaganjem zatvora jednog ili drugog „navijača“, sa žmurenjem na manja, pa čak i veća kršenja zakona, ili sa tim da ih određenim povlasticama vežu za sebe.
(Jedan od) najuspešnijih trenera Partizana svih vremena je sugerisao i to, da je kao rezultat zaključivanja i kontinuiranog sprovođenja dogovora „ruka ruku mije“ prestalo i skandiranje „Vučiću, pederu!“ na tribinama.
Ako je samo polovina događaja, situacija, povezivanja i – izgovorimo to – zloupotreba koje je čuveni trener nabrojao, određene stvari postaju mnogo razumljivije. Nema sumnje da se svi mogu „kupiti“. Čak i oni koji sebično tvrde da „nema tog novca!“. E pa nije istina, jer „ima tog novca“.
Mihalj Bot (Slobodna reč)
Fudbalska lopta na terenu, naslovna fotografija: Pixabay
