Mnogi su mediji na taj način razoreni, mada je to retko bivalo ovako spektakularno kao s Indexom, uz pripadajuću buku i bes, a mnogo češće tiho i ispod žita, reetatizacijom ili nekom klijentalističkom promenom vlasničke strukture, menadžmenta i uredništva.

Šta srpskom čitaocu i gledaocu, „prosečnom“ ili „natprosečnom“ po kriterijumu obaveštenosti, zapravo znači fotografija koja se tu i tamo mogla videti u štampi i na internetu, a to je prizor neke vrste „redakcijskog zbora“ urednika i novinara peštanskog portala index.hu, čija je uređivačka i svaka druga nezavisnost ugrožena, zapravo već poništena, bezrazložnim otkazom glavnom uredniku?

Najpre, vidimo da je tih ljudi mnogo: blizu stotinu, kažu. Zatim, vidimo da rade – ili su radili, do sada – u ozbiljnom redakcijskom prostoru. Ne znamo da u Beogradu, kamoli u Novom Sadu ili Subotici, postoji nezavisni informativni portal s makar polovinom zaposlednih ljudi i resursa kakvima je raspolagao index.hu; zapravo, čini se da je i petina mnogo?

S druge strane, okolnosti u kojima se odvija neka vrsta nasilne preorijentacije jednog medija srpskom su čitaocu, ako baš ne živi u balonu vučićevske paralelne stvarnosti, sasvim dobro poznate, bliske i domaće. Mnogi su mediji na taj način razoreni, mada je to retko bivalo ovako spektakularno kao s Indexom, uz pripadajuću buku i bes, a mnogo češće tiho i ispod žita, reetatizacijom ili nekom klijentalističkom promenom vlasničke strukture, menadžmenta i uredništva. Doduše, ovo poslednje nije uvek bilo nužno: ako su se urednici pokazali dovoljno „kooperativnim“, mogli su i da zadrže svoje pozicije. Potpisani autor dobro pamti taj mehanizam: tadašnjem uredniku nedeljnog izdanja novosadskog Dnevnika novi je, sveže uspostavljenom Vučićevom režimu bliski vlasnik preko svog iznajmljenog cenzora naložio da iz novina izbaci moju već prelomljenu kolumnu, što je ovaj i učinio. Sedam godina kasnije, i dalje je urednik nečega, na istom mestu.

Da li, dakle, posmatrač iz Srbije u onoj sceni iz redakcije index.hu gleda svoju prošlost ili svoju budućnost? Ili tek trajnu sadašnjost, obeleženu brojnim podudarnostima između mehanizama vladavine autoritarnih režima Viktora Orbana i Aleksandra Vučića?

Ono što je suština „medijske strategije“ ovakvih režima jeste odsecanje velike većine javnosti od nekontrolisanih informacija i nezavisnog mišljenja. Ako uspete da vrlo visok procenat ljudi kojima vladate svedete na potrošnju samo onih i onakvih vesti kakve proizvodi vaša mašinerija za fabrikovanje alternativne realnosti (pri čemu cinično koristite i limitiranost mogućnosti – ekonomskih, intelektualnih ili nekih drugih – ne tako beznačajnog dela populacije da sama potraži verodostojnije izvore informacija i saznanja), vi na kraći rok eliminišete političku i medijsku konkurenciju, na srednji rok od potrošača dominantnih, skoro pa monopolnih medijskih narativa stvarate uplašenu i poslušnu masu, a na duži rok kreirate podanike kojima sloboda, uključujući i slobodu medija, više nije potrebna čak ni kad im se ponudi na zlatnom tanjiru. Jer oni ionako više ne znaju šta bi s njom, zaboravili su ili nisu nikada ni naučili da je koriste.

Ozdravljenje i izbavljenje iz takvog stanja je moguće, ali je dugotrajno, mukotrpno i u osnovi neizvesno. Kada se građanskom društvu i kritičkoj javnosti jednom slomi kičma, a njene uspravne ostatke se satera na marginu margine odakle je jedva vidljiva i gotovo nedohvatljiva tzv. prosečnom građaninu, šteta koja je počinjena nije samo dnevnopolitička, nego civilizacijska.

Kako to izgleda na primeru Srbije, žalosno je vidljivo. Obnavljajući, ali i nadograđujući, osavremenjujući i brutalizujući propagandne obrasce iz jednopartijskog režima i iz ratnih devedesetih, glavnina sadašnjih provladinih medija – a drugih je malo, ograničenog su dometa i na rubu opstanka – stvara kod svojih vernih potrošača (najverniji i najdublje indoktrinirani su oni koji nekritički troše TV Pink i tabloide poput Informera) paralelnu sliku u kojoj je siromašna i marginalizovana Srbija „lider u regionu“ kojoj svi u bližoj i daljoj okolini zavide i dive joj se, ali je i mrze zbog njenih prednosti, zbog kojih takođe uporno kleveću njene lidere, naročito onog Jedino Važnog, Aleksandra Vučića koji danonoćno radi za naše dobro, i čak nam poklanja svoje novce – nije li nedavno svakom građaninu uplatio po 100 evra? – dok ga istovremeno bezuspešno ruši unutrašnja opozicija koja je izdajnička, susedne zemlje (s izuzetkom „bratskih režima“ poput Orbanovog ili makedonskog za vreme Gruevskog) i ceo veliki, imperijalistički svet koji nerado gleda jedinu nezavisnu i ponosnu državu porobljene Evrope.

Ako vam je taj narativ odnekud poznat, lako ćete se setiti odakle. Režimi poput mađarskog ili srpskog (turskog, ruskog…) deluju sa vrlo sličnih „ideoloških“ osnova (prilagođenih lokalnim prilikama i istorijskim resantimanima) i uz upotrebu vrlo sličnih medijsko-propagandnih tehnika. Da bi te tehnike bile što efikasnije, neophodno je da nefiltriranih informacija i slobodnih kritičkih glasova bude što manje, da budu što manje vidljivi i čujni, a i da oni koje nije moguće ili uputno sasvim ugušiti budu ozloglašeni, stigmatizovani kao „elementi stranosti“, agenti i agensi bilo čega što je u lokalnom kontekstu nepoželjno, bila to Amerika, Rusija, migranti, islam, Soros, LGBT, neokomunizam, „neoliberalni kapitalizam“ ili biciklizam.

A zašto biciklizam? Tja, a zašto bilo šta drugo?

(Slobodna reč)

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.

Teofil Pančić, naslovna fotografija: Medija centar Beograd