Trenutno tako izgleda, da će se obrazovanje na daljinu nastaviti u nekoj formi od jeseni, ali se sve više razmišlja i o različitim verzijama školovanja u učionici, naročito u vezi učenika osnovnih škola, jer je za njih direktan kontakt sa nastavnikom, učiteljem i drugim učenicima, od suštinskog značaja.
Tačno je, da nas nešto više od tri nedelje deli od prvog septembra, od zvaničnog početka školske godine, međutim, prošle nedelje je očekivani način polaska u školu ipak dospeo u žižu interesovanja javnosti; ne samo zbog promenljivih informacija koje je dao, po svemu sudeći, odlazeći ministar, već i zbog organizovanih ili spontanih reakcija onih koji su tangirani.
U vezi epidemiološke situacije u Srbiji, trenutno je jedan od glavnih problema gubitak poverenja na državnom nivou, koji se razvio zbog neodgovornog upravljanja ovom opasnom situacijom i komunikacije u vezi sa njom. Veliki broj ljudi jednostavno ne veruje preporukama epidemiologa, počev od izbora, niti političkim stavovima onih oko njih, a još manje restriktivnim merama.
U učionici i/ili pred računarom
Ovako je i razumljivo, da svi koji su uključeni iščekuju početak školske godine sa sve većom zabrinutišću, budući da je učenje na daljinu, isprobano i testirano ovog proleća i zvanično uzdignuto u nebesa, bilo preplavljeno iskušenjima, a uz mnoge dobre, pružilo je i barem toliko nepovoljnih pouka.
Te nije ni čudo da prosečni, ovim tangirani ljudi i ne kriju svoju zabrinutost, a mnogi sa ozbiljnim osećanjem otpora čitaju/slušaju bizarne i svakodnevno menjajuće izjave o početku školske godine. Ali u tome se svi uglavnom slažu, da je zdravlje važnije od svega (trebalo bi da bude). I u ovoj tački smo i stupili u vrzino kolo.
Dr Srđa Janković, imunolog, izjavio je povodom septembarskog početka školske godine: „Svako okupljanje predstavlja rizik, ali u životu učenika osnovnih škola, posebno nižih razreda, održavanje kontakta i socijalizacija igraju veoma važnu ulogu. Trenutna situacija će trajati još izvesno vreme, ali se u obzir moraju uzeti i dalekosežne posledice. Mi moramo da vagamo, šta je to, što je manje štetno.“
Ministarstvo neumorno (a možda i prevremeno) servira sve bizarnije i bizarnije „modele i podmodele“. Promene okolnosti je zaista teško predvideti. Trenutno tako izgleda, da će se obrazovanje na daljinu nastaviti u nekoj formi od jeseni, ali se sve više razmišlja i o različitim verzijama školovanja u učionici, naročito u vezi učenika osnovnih škola, jer je za njih direktan kontakt sa nastavnikom, učiteljem i drugim učenicima, od suštinskog značaja. Najverovatnije je, da će, zavisno od broja učenika i mogućnostima u učionici, svaka škola (u dogovoru sa roditeljima), odabrati rešenje koje je najbolje za njih. Među njima su i nastava sa skraćenim časovima i obrazovanje u četiri smene.
U srednjim školama će, prema svim znacima, obrazovanje na daljinu biti zastupljenije. Ako želimo da budemo zlobni, mogli bismo reći čak i to, da će se životi srednjoškolaca – sada zakonski, svake dve nedelje – preseliti u kafiće. Mnoge srednje škole su i do sada vodile oštru borbu protiv klubova, kafića i kladionica koje su nicale po kraju kao pečurke, a gde je desetine učenika bežalo sa časova. S obzirom da stroga pravila koja se odnose na epidemiološku situaciju na ove „veštačke institucije“ utiču samo ovlaš, učenici u njima vide dobru priliku protiv dugotrajnog zatvaranja.
Obrazovanje na daljinu deli one koji su tangirani
Prema zvaničnom stavu, televizijsko i digitalno obrazovanje je položilo sa odličnim uspehom, i sa bogatim izgledima za budućnost. Tako da je planirano da se snimi celokupni školski program, koji u slučaju potrebe može da dobije svako, uvek, i može njime da zameni „dosadne“ časove u učionici. Iskustva prisilnih učesnika obrazovanja na daljinu su sasvim drugačija. Kućno obrazovanje, za koje je napravljen sistem, neprirodno je stanje, upada u intimnu sferu ljudi u vremenu i prostoru i narušava uobičajeni životni red porodice. To postavlja dodatne zahteve i nameće dodatne zadatke ne samo učeniku, nego i onima koji žive pod istim krovom sa njim, a za šta inače nema nikakve pravne osnove.
Zbog toga se sve više roditelja buni protiv obrazovanja na daljinu. Na jednoj društvenoj stranici su pokrenuli onlajn peticiju, u kojoj naglašavaju: „Mi, dole potpisani roditelji, protivimo se do sada primenjenom modelu onlajn obrazovanja, jer mislimo da je obrazovanje organizovano u proteklom periodu bilo bez rezultata i kontraproduktivno“.
U peticiji su izneli dva glavna zahteva. Prvi je, da se u školama omogući normalno obrazovanje uz obezbeđivanje uslova za poštovanje mera za kontrolu epidemije (uz ovo su i naveli četiri tačke uslova koji su za njih prihvatljivi). Drugi je, da ukoliko nadležni ipak insistiraju na onlajn obrazovanju, da se operativni sistem dalje razvije, i da se svima obezbede odgovarajuća sredstva i softveri, kao i da se omoguće lične konsultacije sa nastavnicima. Dalje – i ovo je najzanimljiviji zahtev – da se roditeljima da prosečna mesečna plata, jer zbog onlajn obrazovanja mnogi su primorani da ostave svoj posao.
Do sada je više hiljada roditelja potpisalo ovu peticiju, ali sa zvaničnog mesta još nisu reagovali na zahteve.
Anamariju Viček, državnog sekretara, istovremeno „ispunjava ponos“, jer su iz obrazovanja na daljinu „dobro položili ispit i deca i roditelji i nastavnici.“ Takođe im je uputila i „ogromne pohvale“ jer su u „sigurnosti svoga doma, odvojeni jedni od drugih, morali da usvoje nastavni plan i program na takav način, da zadatke i instrukcije nisu dobijali na uobičajen način i ne od nastavnika, nego su ih morali ispunjavati sedeći ispred ekrana, možda samo uz pomoć roditelja. I roditelji su morali da istupe iz svoje uobičajene uloge, i ušavši u cipele malo pedagoga, malo psihologa, a često i računarskog administratora, tako da koordiniraju svakodnevni život, da ne zapostave ni svoj posao.“
Pohvala je lep gest i prija čoveku. Međutim, nije poznato, da li je to dovoljno za kompenzaciju, a posebno za dugoročnu motivaciju.
Ferenc Beretka (Slobodna reč)
Učenje na daljinu, naslovna fotografija: Pixabay
