“Za Hrvate Oluja znači kraj rata i slobodu, a za Srbe izbeglištvo, smrt, strah i neizvesnost. Važan je korak danas početi razgovarati o tim razlikama bez neprijateljstva, uvažavajući stavove jedni drugih“.
Pre tačno četvrt veka, masa neodlučnih na traktorima je besciljno lutala po vojvođanskim putevima. Između jorgana i kućanskih aparata, na vozilima su sedeli iscrpljeni ljudi, praznog pogleda, očajni, muškarci, žene i deca, pokušavajući da shvate šta im se dogodilo – ili još pre, šta će biti sa njima.
I tada je bilo vrelo leto, kao i ove godine, a sunce je nemilosrdno pržilo vojvođansku ravnicu. Prolazna iluzija je bila neobična u očima onih koji su sedeli na traktorima, i horizont koji se proteže mnogo, mnogo kilometara, a koji ne presecaju planine. Neki među njima su čak govorili i da će živeti u kućama koje su im obećane, a u kojima su ranije živeli Mađari i Hrvati, jer je njima ovo obećano, dok su drugi već sumnjali da su ih pošteno prevarili, s obzirom da su Mađari (tada još) bili tu i nije izgledalo da se baš spremaju da krenu…
Putnici na traktorima su nedelju dana ranije živeli u svojim kućama, i verovali su da imaju svoju imovinu, svoju državu i svoju maticu. Onda su se jednog jutra pojavili neki ljudi u selima takozvane Republike Srpske Krajine, naređujući sanjivim ljudima da odmah odu.
I oni su otišli…
Zato što je hrvatski predsednik Franjo Tuđman pokrenuo akciju pod pseudonimom Oluja, a čiji je cilj bilo vraćanje hrvatske državnosti u celoj družavi. Republika Srpska Krajina, koja je samu sebe nazivala nezavisnom državom, pala je za nekoliko sati. A njeni stanovnici – oko 150 – 200 hiljada ljudi – krenuli su na put. Bilo je i onih, pogotovo među starijim stanovnicima, koji nisu hteli da idu. Većina njih nije preživela dane Oluje koji su usledili…
U Hrvatskoj je od tada 5. avgust trostruki praznik: pobeda, Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja. Svake godine hrvatsko rukovodstvo slavi u Kninu, nekadašnjem „glavnom gradu“ bivše Krajine. Sa ponekim (ponekad izraženijim, drugi put umerenijim), krajnje desničarskim, povremeno naslućujuće ustaškim ispadima, uz ne malo zlobnog likovanja. Nekolicina preživelih i onih Srba koji su se vratili u Hrvatsku, 5. avgust smatra danom žalosti.
Beograd smatra da je Oluja operacija etničkog čišćenja Srba.
Upravo zbog ovih činjenica je izjava Borisa Miloševića, potpredsednika vlade Hrvatske izazvala opšti šok, da će učestvovati u ovogodišnjoj kninskoj manifestaciji – jer će dvadeset i pet godina nakon Oluje, predstavnik hrvatskih Srba takođe prisustvovati obeležavanju godišnjice. Milošević je rekao da je teška srca doneo ovu odluku, jer su njegovu baku neposredno posle Oluje ubili u sopstvenoj kući u okolini Šibenika, i svestan je da je velikom broju njegovih sunarodnika slične tragedije zasenjuju živote. „Idem, jer mislim da je došlo vreme, da politika razumevanja i poštovanja jedno drugog pobedi politiku mržnje“ – rekao je.
Mnogi u Hrvatskoj nisu razumeli ovu odluku, još više njih je u Srbiji osuđivalo, mnogi su ovaj njegov gest smatrali izdajom, srpski ministar spoljnih poslova je takođe više puta okarakterisao pojavljivanje na manifestaciji kao grešku. Premda hrvatski premijer Andrej Plenkovć, predsednik Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) nije samo srpskog predstavnika uspešno pozvao u Knin: povodom trostrukog slavlja, veoma popularni veteran hrvatskog domovinskog rata, a koji je takođe posetio i Hag, general Ante Gotovina, govorio je u ime bivših hrvatskih ratnika. I nije držao ostrašćeni govor: u glavnim crtama je rekao da je rat stvar prošlosti i da se sada već moramo okrenuti budućnosti. Verovatno su njegove reči predstavljale veliko razočaranje zagovornicima ratne retorike – ali je građanska Hrvatska sa olakšanjem prihvatila njegov govor. Štaviše, Plenković će u septembru učestvovati na događaju u znak sećanja na masakr srpskih civila u Varivodama.
Kako je Jelena Lovrić, ugledna hrvatska publicistkinja napisala u kolumni Nacionala: veliki korak predstavlja to, što se na dvadeset i petu godišnjicu Oluje u hrvatskoj javnosti može pričati o ratnom stradanju Srba. „Srpske i hrvatske istine o Oluji verovatno nikada neće biti potpuno iste. I to je potpuno razumljivo. Iskustva su drugačija. (…) Oluja je sa jedne strane bila legitimna vojna operacija oslobađanja Hrvatske, čiji je cilj bio poraz srpskih pobunjenika i oslobađanje od velikosrpske okupacije, ali je sa druge strane to rezultiralo tragičnim egzodusom srpskog stanovništva. Za Hrvate Oluja znači kraj rata i slobodu, a za Srbe izbeglištvo, smrt, strah i neizvesnost. Važan je korak danas početi razgovarati o tim razlikama bez neprijateljstva, uvažavajući stavove jedni drugih“.
Prema publicistkinji, za to je bilo dobro što je Boris Milošević prisustvovao komemoraciji u Kninu. „Kao što je dobro i što će i drugi potpredsednik vlade, Tomo Medved, čiju porodicu takođe pogađa ratna tragedija, učestvovati u komemoraciji žrtvama zločina koji su počinjeni u Gruborima. Hrvatski vojnici su u tom selu ubili starije stanovnike, Srbe, koji su tu ostali. Za taj stravični čin na kraju niko nije odgovarao. Zato je izuzetno važno da predsednik vlade Zoran Milanović krajem avgusta poseti Grubore“ – pisala je Lovrić.
I bilo bi vreme da se Beograd, srpski državni lideri i drugi političari pomire sa činjenicom, da Srbi u Hrvatskoj više ne zavise od njih, da sami donose odluke u sopstvenom interesu, na kraju krajeva, pošteno su iskusili kako je kada Beograd diktira, u kakvim odnosima treba da budu sa onim narodom sa kojim zajedno žive.
Palma Kočanjoš (Slobodna reč)
Oluja, foto: Youtube (printscreen)
