Jer je jedini nadležan za sve što se događa u našoj maloj zemlji, uz malo preterivanja: „ius vitae ac necis“ (gospodar života i smrti), alfa i omega Srbije, predsednik države.
Nikada nije bilo lako informisati se u političkom životu, ali je to danas (u Srbiji) posebno na snazi. Onaj ko tumači poredak vlasti i kompetencije političke hijerarhije na osnovu onih principa koji su često naglašavani i opisivani, u velikoj je nevolji. Poznato je, da je najviša institucija u zemlji parlament. Posle njega dolazi vlada, pa ministarstva. Prema Ustavu, manevarski prostor predsednika republike je prilično uzak, a to su već i dokazale dosadašnje aktivnosti nekolicine naših šefova države. Tomislav Nikolić između 31. maja 2012. godine i 31. maja 2017. godine, napuštanjem mesta potpredsednika Srpske radikalne stranke (i Vojislava Šešelja, koji se može smatrati i njegovim duhovnim ocem), te je ovu ulogu igrao kao predstavnik Srpske napredne stranke koju je i osnovao. On je postao poznat široj javnosti po tome, da je tokom intervjua gotovo isključivo sedeo za svojim stolom u predsedničkoj kancelariji, pipkajući miš od laptopa. Za vreme svog mandata nije uradio ništa primetno, i on je ovu ustaljenu praksu sprovodio i kasnije, a to čini i danas. Nakon poslednjih predsedničkih izbora – teško je i sumnjati da nisu politički sporazumi u pozadini (ili određene iznude) – kao rezultat toga, povereno mu je vodjenje jedne institucije, direktno izmišljene za njega, Kancelarije za održavanje i razvoj odnosa sa Kinom i Rusijom, a gde su on i njegovih otprilike trideset podređenih do sada pokazali samo jedan jedini rezultat: trošenje 30 miliona dinara poreskih obveznika godišnje.
U određenom smislu, Milana Milutinovića možemo smatrati njegovim sapatnikom, a koji je 29. decembra 1997. godine započeo svoju nevidljivu vladavinu, i – u bojama Socijalističke partije Srbije – „vladao“ srpskom politikom do 22. decembra 2002. godine. Navodnici nisu slučajni, jer se o njemu govorilo, da „se ne meša u svoj posao“. I -nažalost – to tada nije bio samo vic!
U njegovo vreme i pre toga, na političkoj sceni se pojavio jedan mladi titan, koji je u Miloševićevo vreme kao ministar informisanja zagorčavao život medijima i novinarima koji se nisu slagali sa njima. Istina je da je tada mladić koji je imao kapacitet političkog vođe bio još generalni sekretar Šešelja, ali su mu ambicije porasle na mnogo više. Konačno je postao predsednik 2017. godine i postepeno je ostvario svu svoju moć. Trenutno se nalazimo tu, da bez da se on pita, ni parlament ni vlada ne mogu da donesu bilo kakvu smislenu (ili barem ne tako smislenu) odluku. Dnevno se pojavljuje po više puta na televiziji. Sudeći prema temama koje iznosi, razume se takoreći u sve. On izražava duboke mudrosti o zdravlju, poljoprivredi, izgradnji puteva, ali isto tako i o zabavištima i eventualnom osnivanju socijalnih ustanova. U obraćanju naciji, posebno u poslednje vreme, nalazi se u oštroj suprotnosti sa izjavama ministra finansija, ali ponekad čak i u odnosu na svoje izjave u vidu „javnog blaga“. Rado naglašava koliko mu je važna dobrobit svih građana Srbije, a u prvom redu razvoj zemlje. U svrhu prvopomenutog – baš neobično pre poslednjih izbora – „poklonio je“ svakoj odrasloj osobi po sto evra, da olakša nesrećnicima materijalno – ekonomske posledice pandemije. Međutim, duboko je prećutao kako je zemlju (i njen narod) zbog ovog načina kupovine glasova gurnuo u dug od 600 miliona evra.
Poslednjih dana smo od njega mogli čuti, da mala i srednja preduzeća primaju ogromnu pomoć kao meru ekonomskog podsticanja.
Radi se o velikom novcu, ali su oni koji konstantno prate njegove govore podigli glave na to, jer su tri nedelje ranije on sam, a kasnije i bivši gradonačelnik prestonice, odnosno trenutni ministar finansija, tvrdili da novca nema. Spomenuo je određene bačve, koje su ispražnjene, jer su ih „opljačkali profesionalci“. Ko li mogu biti ti profesionalci? Pa, nijedan novinar nije potezao ovu temu, iako bi postojala potreba za tim.
Ne možemo da tvrdimo da je i od nedostatka novca veći problem način na koji politički vrh sprovodi mere ekonomske konsolidacije, jer bi to (nedostatak sredstava) bilo teško prevazići. Međutim, činjenica je, da je ministar finansija samo dan pre zvučne izjave predsednika tvrdio, da bi za sada bilo teško razgovarati o konkretnim stvarima, pošto moramo da sačekamo barem septembar, da bi dobili jasnu sliku o efektima pomoći, jer trenutno ne znamo kako će EU reagovati na ovaj paket i moraćemo da sačekamo razvoj izvoza.
Dakle, predsednik, ministar i predsednik Privredne komore nisu usaglasili ono što su imali da kažu, te i oni koji su zabrinuti i oni koji su ravnodušni, ali i oni koji su zainteresovani, samo mogu da odmahuju glavom razmišljajući o tome ko onda govori istinu, a ko priča gluposti.
Međutim, to kod nas ne bi trebalo da predstavlja problem jer – prema dosadašnjim iskustvima – konačnu finansijsku odluku (ili nijednu) ne donose nadležno ministarstvo ili vlada, možda guverner navodno nezavisne Nacionalne banke, jer je jedini nadležan za sve što se događa u našoj maloj zemlji, uz malo preterivanja: „ius vitae ac necis“ (gospodar života i smrti), alfa i omega Srbije, predsednik države.
Mihalj Bot (Slobodna reč)
Aleksandar Vučić, naslovna fotografija: N1
