Oni koji su imali posla kod javnog beležnika, bili su gotovo šokirani, kada su ustanovili da je cena overe dokumenta drastično porasla. Umesto prethodne takse od nekoliko stotina dinara, sada morate da platite nekoliko hiljada dinara. Međutim, građanin – sada – ne može da bira.

 

Otkako je republički parlament usvojio Zakon o javnim beležnicima, oko ove aktivnosti vlada takoreći grobna tišina, premda se overa različitih dokumenata može obavljati isključivo kod njih, iako je to ranije bilo moguće uraditi i u javnoj upravi i u sudu.

Pikanterija u ovome – tada – bila je ta, da su se dve institucije povremeno „svađale“. To jest, smanjile su cenu usluge, što se, naravno, brzo proširilo među građanima, pa su se trudili da ovu vrstu neprijatnih problema srede kod onih manje gladnih para.

Službeno objašnjenje za oživljavanje notarske institucije koja je postojala u „mirnodopskom miru“ bilo je to, da ovim zakonom žele da smanje pritisak na sudove. Doslovno, pravda u Srbiji nikada nije bila u etarskim visinama, međutim, poslednjih godina su se toliko namnožili zaostali i nedovršeni poslovi, da se sudije (pravnici, daktilografkinje…) ni ne vide od njih. Broj hrpe predmeta koji stoji po stolovima neće da padne ispod pet miliona (!), iako: „Radimo molim lepo, radimo!…“

Međutim, kao što to obično biva, i ovaj put medalja ima (najmanje) dve strane. Oni koji su imali posla kod javnog beležnika, bili su gotovo šokirani, kada su ustanovili da je cena overe dokumenta drastično porasla. Umesto prethodne takse od nekoliko stotina dinara, sada morate da platite nekoliko hiljada dinara. Međutim, građanin – sada – ne može da bira. „Jeo, ne jeo, drugo nećeš dobiti“. I time je za nas, građane koji su primorani da idu kod notara, priča završena.

Međutim, od početka kod dobrog dela javnih beležnika vri krv, jer nije svejedno, ko je dobio koji teren, na kom može da „ekonomiše“. Takse i notarske naknade zavise od vrednosti nekretnine koja je predmet prodaje ili kupovine. O tome i da ne pričamo, da u većim gradovima, ne daj Bože u glavnom gradu, imaju mnogo bolje šanse da uzmu veće parče kolača, jer u gusto naseljenom području ima i više mogućih klijenata. Pa, upravo je ovo kamen spoticanja, zbog kog bi seoski i gradski notari mogli da se sporečkaju (ako se usuđuju). Prema jednom zvaničnom podatku, u takozvanom elitnom delu prestonice (Stari grad, Palilula, Savski venac, Vračar) ima samo osam notara, pa su prema tome svi primorani da idu kod njih. Oni su za ove dve godine prijavili katastru više od deset hiljada zahteva za podacima, dok u seoskim zajednicama ovaj broj ne dostiže ni hiljadu. Dakle, ako imamo na umu da je tarifa prodaje, to jest, kupovine vrednih nekretnina u glavnom gradu približno 500 evra, nije teško izračunati da neki beležnici inkasiraju ogromne sume novca.

Zanimljivost u ovome je ta, da oni gotovo bez izuzetka zahtevaju da se klijenti pojave sa izjavom na papiru. To im obezbeđuje to, da tangirani samo kod njih mogu da završe te svakodnevne – zamorne poslove. Teoretski, moguće ih je kontaktirati i elektronskim putem, pošto zakon to dozvoljava, ali oni odbacuju ovaj oblik rešenja sa kojekakvim izgovorima. Zašto? Odgovor je sasvim jednostavan. Elektronska administracija, koja je sada već sasvim prirodna, daje klijentu mogućnost, da se obrati notaru koji radi negde drugde, što bi – za njih – značilo veliki materijalni gubitak.

Međutim, ovaj harač ima i svoju lošu stranu, čiju cenu plaćaju klijenti. Takođe prema zvaničnim podacima, greška prilično nagriza one notare koji najviše rade. Uglavnom svaki deseti predmet koji im prođe kroz ruke je loše pripremljen i kao rezultat toga, građanina koji želi da uknjiži novokupljenu imovinu odbijaju u katastru. Štaviše, kod nekih ova „zezalica“ dostiže i 15 procenata, dok u normalnim okolnostima ne bi smela da bude veća od 3 procenta.

Verovatno ne treba ni reći da ova „sićušna“ greška tangiranog građanina košta izbačenog novca, a pored toga i velike nervoze i gubitka vremena. U ovakvim slučajevima međutim, javni beležnici uglavnom glume Pilata i peru ruke. Oni tvrde da su posao odradili (naravno i stavili veliku količinu novca u džep) i – pa Bože moj! – ljudski je grešiti.

Međutim, oni koji se u ovo razumeju kažu, da bi se stopa grešaka mogla približiti nuli, ako javni beležnici ne bi insistirali na administraciji na papiru, i – naravno – kada bi svoj ne tako jeftin posao obavljali sa više pažnje.

Samo ćemo kao sporedno navesti, da se spominje da je bilo čudnih sporazuma nakon uspostavljanja javnobeležničke institucije.

Naime, koje partije su članovi ili simpatizeri imenovane osobe. S druge strane, iznosi koje inkasiraju ostaju samo u njihovim džepovima, ili deo utvrđen zakonom sleće i u republički budžet?

A to već nije samo pitanje papira.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Pečat, naslovna fotografija: Pixabay