„Jaooj, da sam znao da će ovo da bude, ne bih ja tamo na trgu izigravao klovna; mogao sam da pečem papriku i lepo da upržim ajvar… O revoluciji i da ne govorimo!“ – ovako se priseća jedan od učesnika događaja od pre dvadeset godina, koristeći povremeno izraze koji ne trpe štamparsko mastilo. Nekada se to „dešavanje” nazivalo revolucijom, još ranije je to bila promena režima, a danas je ostalo samo: događaji. Petooktobarski događaji.

I otprilike je baš do tog nivoa i smanjen značaj tog oktobarskog dana pre dvadeset godina.

Tada i tamo se dogodilo nešto čega se zapravo danas niko i ne seća. Ili zbog toga što je stajao na strani, sa kojom se „nešto“ dogodilo i oseća ljutit stid, zbog čega je (naravno, retrospektivno se pokazalo: privremeno) ponižen, osramoćen, ili je stajao na onoj strani, koja je uzela učešće u događajima, i zbog čega se malo stidi i oseća poniženim, što je dopustio da ga tako izvozaju.

Danas više nema ni traga da je 5. oktobra 2000. godine narod Srbije srušio diktaturu Slobodana Miloševića, koji je vladao trinaest godina. Tu diktaturu, koja je počela proglašenjem ugnjetavanja srpskog naroda, dokazivanjem nebeskosti srpskog naroda, razbijanjem zemlje, nastavljenoj sa četiri porazna rata, zapanjujućim osiromašenjem pojedinca i države i međunarodnom ekskomunikacijom. Seća li se neko još toga?

Sve je počelo negde drugom polovinom 1980-tih godina, kada je Srbima na Kosovu zagorčavalo život što su bili pod raznim pritiscima u tada većinski albanskoj pokrajini. Cilj tih pritisaka je bila monetizacija imovine Srba i njihovo napuštanje Kosova. A rukovodstvo Saveza komunista Srbije poslalo je jednog mladog kadra u pokrajinu, da osluškuje i smiri nezadovoljne. Koji je u neprilici zbog žalbi na zloupotrebe izgovorio frazu, koja se kasnije pokazala istorijskom da „vas niko ne sme da bije“. Poslali su jednog mladog, ambicioznog kadra – a u Beograd se vratio Slobodan Milošević. Onaj Slobodan Milošević, koji je ne mnogo kasnije na proslavi šest stotina godina kosovske bitke držao govor pred dva miliona ljudi, a u kom je već pominjao oružane borbe.

Nije trebalo ni dve godine, oružje je zatutnjalo. Najpre u Sloveniji (u takozvanom dvonedeljnom ratu), pa u Hrvatskoj, posle u Bosni, naposletku na Kosovu, da bi sve to bilo „krunisano“ tromesečnim bombardovanjem cele Srbije. Ukupno 140.000 ljudi je izgubilo život (kakav eufemizam za masovno ubistvo, mučenja, pogubljenja usled biranih brutalnosti!), četiri miliona ljudi je moralo da napusti svoje domove i da postanu izbeglice… Saznali smo šta u praksi znači pojam etničkog čišćenja, kako Miloševićeve krvožedne reči pale sela, gradove, crkve i škole…

Upoznali smo siromaštvo. Ono stvarno, pravo siromaštvo. Ne ono, kada nemaš da odeš na letovanje, nego ono kada ne možeš da kupiš hranu. U rukama smo držali novčanice neizrecivih vrednosti, za koje nisu davali niti jedan hleb. Naučili smo kako treba živeti danima po pola dana bez struje. Naučili smo i kako prenuti iz sna da nađemo sveću, navikli smo na prazne prodavnice, i značenje takvih reči kao što je izbeglički logor. Naučili smo da se neko može mobilisati silom, ako baš neće da uzme oružje u ruke. Naučili smo da se sa ratišta donose kovčezi. Ako ostaci uopšte stignu kući…

Mi, vojvođanski Mađari, naučili smo još lekcija. Naučili smo da nas ne smatraju ravnopravnima, da Mađare ponekad tuku samo zbog toga što su Mađari. Naučili smo da onom, ko neće na front, ostaje samo druga strana granice, izbeglištvo i rasturena porodica. I izlazna taksa svakog puta kada smo želeli da posetimo izbeglicu: sina, oca, brata… Iskusili smo kakav osećaj obuzme ljude kada shvate da su pridošlicama, izbeglicama obećane naše kuće. Naučili smo kako da postanemo što manje vidljivi. Jer koga ne vide, njega ne diraju i neće ga mobilisati.

Bila je jedna televizija, ta državna, iz koje su se izlivale laži i propaganda, a ko je pokušao da kaže bilo šta drugo, onemogućen je. Uglavnom finansijski.

Ovoj praksi je u jesen 2000. došao kraj. Kada je u kasnim večernjim satima 24. septembra postalo jasno da je Demokratska opozicija Srbije (DOS, prim.prev.) osvojila ogromnu većinu na saveznim predsedničkim izborima, i da je kandidat koalicije osamnaest partija pobedio na izborima za šefa države, već se dalo naslutiti da Milošević neće jeftino prodati svoju kožu. Nije priznao rezultate izbora, hteo je da održi drugi krug, međutim, udružena opozicija, čiji je neformalni lider bio Zoran Đinđić, a čiji je sastavni deo bio i Savez vojvođanskih Mađara koji je predvodio Jožef Kasa, odbila je da prihvati falsifikovanje glasanja. Širom zemlje su počeli protesti, jedna za drugom su prestajale sa radom fabrike, firme, koje su uprkos prethodne decenije još uvek nešto proizvodile, demonstranti su blokirali puteve, rudari su štrajkovali, učenici su umesto na nastavu išli na demonstracije. Sve je to kulminiralo 5. oktobra, kada je milion ljudi pohrlilo u Beograd, tražeći svoju istinu. A u isto vreme, demonstracije su se održavale u svakom većem naselju. Veseli, oslobođeni ljudi pevali su poruge, zahtevajući Miloševićev odlazak, treštao je rock pomoću ko zna odakle nabavljenih generatora struje, iz auto radija su se čule vesti, koje su prenosile događaje sa beogradskih ulica.

Sa uzbuđenjem i strahom se gledalo kako demonstranti provaljuju u zgradu parlamenta, odakle se vijorio taman dim, drhteći se gledalo kakav će biti ishod demonstracija ispred sedišta Radio Televizije Srbije, gde je jedan bager čistio put demonstrantima… Ljudi su se plašili, ljudi su se nadali – i istrajali. A onda se narodu obratio izabrani predsednik Vojislav Koštunica. A mnogo kasnije, obraćajući se televizijskoj javnosti, Milošević je rekao da se lepo povlači sa svojom porodicom…

Za nekoliko nedelja se država izmenila. Ukinuta je izlazna taksa, ukinute su sankcije protiv države, svet je izbrisao dobar deo naših dugova, prestale su restrikcije struje… Mađar je postao jedan od potpredsednika vlade, vlada je čestitala katolički Božić, a mi se nismo pažljivo okretali okolo kada smo na ulici progovorili na mađarskom…

Počeli smo da živimo normalno.

I jako brzo, za jedva nekoliko godina, zaboravili smo zašto smo izašli na ulice te jeseni, te davne 2000. godine.

Ubili su Zorana Đinđića.

Ima mnogo televizija iz kojih se izlivaju laži i propaganda, i ko pokuša da kaže nešto drugo, biva onemogućen. Uglavnom finansijski.

Danas su na vlasti isti oni, koji su bili na vlasti pre 5. oktobra, i koji su te večeri drhteći čekali, šta će sa njima biti. Danas je nekadašnji Miloševićev ministar informisanja svemogući vladar. Krv ne teče, ali je iseljavanje masovno, siromaštvo je dostiglo zapanjujuću stopu, opet je sve više osakaćenih porodica, čiji je neki član u inostranstvu – ovaj put u nadi materijalnog prosperiteta. Prodajemo svoje kuće za sitan novac, samo da ima ko da ih kupi.

I pojma nemamo, zašto nismo kuvali ajvar onog oktobarskog dana pre dvadeset godina.

Palma Kočanjoš (Slobodna reč)

Prevod: Ljudmila Janković Gubik

 Petooktobarska revolucija u Srbiji, naslovna fotografija: printscreen