Već se mesecima redovno bavimo u kolumnama našeg lista time, kako su korona virus, epidemija i mere predostrožnosti uticali na pojedina zanimanja, ekonomske sektore, život, svakodnevnicu i mogućnosti društvenih grupa. Pitali smo o ovome profesore i učenike, radnike u turističkom sektoru, ugostitelje, organizatore festivala, prodavce na pijaci, muzičare, glumce i pozorišta, one koji putuju na posao i one koji za stalno rade u inostranstvu. To naravno verovatno nije veliko iznenađenje, da je na život svakog od njih uticala ova situacija i to bez izuzetka negativno. Intervjuisali smo mnogo ljudi bez obzira na nacionalnost, ali pošto su većina naših subjekata bili Mađari, pa je ova serija reportaža ujedno pogodna i za jedno sumiranje – bez potrebe za naučnim saznanjima. Pogledajmo dakle, kako je „prosečan vojvođanski Mađar“ do sada podnosio epidemiju!
Pre svega, izuzetno se pridržava pravila i poštuje zakon. Propisanih pravila (dezinfikovanje, nošenje maske, održavanje distance) striktno se pridržava. Ponekad ne razume mere jedne – druge vlasti (srpske, mađarske), pa izrazi glasno svoju zbunjenost, ali to je samo na nivou izražavanja mišljenja ili režanja, a istovremeno ih se pridržava, jer ako je ovo pravilo već uspostavljeno, moramo ga se pridržavati. Mađar iz Vojvodine je takođe prilagodljiv i snalažljiv. Vlasnik hotela se prešaltao na prijem domaćih gostiju, turistička organizacija na organizaciju domaćih putovanja, muzičar koji radi na kruzeru, sada svira u lokalnom restoranu, pozorišta drže onlajn predstave, kao i organizatori festivala, i pijačni prodavci se prilagođavaju novonastaloj situaciji – iako to ponekad i nije tako lako, kao što se ispostavlja iz reportaže objavljene baš u ovom broju. Iz ovoga se vidi i pokazuje, da je i žilav i uporan. Ne predaje se, shvatio je da nova situacija zahteva nove strategije preživljavanja, i u krvi mu je (kao i u viševekovnom iskustvu), da život „nije uvek med i mleko“, i ima vremena, perioda, kada treba „zategnuti kaiš“. Da je ipak u nevolji, vidi se i iz činjenice, da su subvenciju minimalne zarade koju je država ponudila koristili svi koji su mogli. Nismo (do sada) imali subjekta reportaže koji je mogao da iskoristi ovu priliku, a ipak nije. Verovatno zato, što je osećao da to ipak ne može sebi da dozvoli. Ali vojvođanski Mađar ni pored svojih poteškoća nije zaboravio da bude solidaran. Mnogi nude pomoć onima koji su još u težoj situaciji nego oni sami, da li pomoć, da li besplatan ručak, da li u formi neke sitne usluge.
Sve je ovo lepo i krasno, mogli bi reći, jer se veruje da je negde reč o opstanku i sposobnosti za život, uprkos nevoljama i problemima. Pa u čemu je onda problem i šta je to loše?
Lošeg nema, problema ima. Najviše subjekata naših reportaža je izjavilo, da osećaju, da se njihove mogućnosti polako iscrpljuju, da su iskoristili svoje rezerve, kao i svoju energiju, do sada su se nekako i snalazili, ali ako ova situacija postane stalna, onda ne znaju šta će biti sa njima i njihovim porodicama.
Peter Kokai (Slobodna reč)
Korona virus, naslovna fotografija: Pixabay
