Znači, sad smo sve videli (u stvari, bolje da ne crtam đavola na zid).

Tiktokerke koje drže nekakva nedokučiva predavanja deci, „obrazujući“ ih, je li, onda smo prisustvovali i pišanju (izvinjavam se na izrazu, ali je veoma adekvatan u ovom slučaju) sokola po golubijoj sirotinji, zatim smo svedočili policajcima koji prodaju marihuanu, i to na kile, i tako dalje, ima tu još do preksutra da se nabraja, ali nedovoljno je mastila, papira, vremena, svega, najviše živaca, kada se pominju ovakve stvari.

Ono čemu nismo svedočili je nešto pametno. Jer sve što doživljavamo poslednjih dana, meseci, godina je sve samo ne pametno. Decu nam obrazuju ponekad veoma diskutabilni kadrovi, da i ne počinjemo o upitnosti onlajn obrazovanja za koje treba imati adekvatnu edukaciju, koje nije bilo, jer se ona ne dobija za mesec dopisnih dana. Samo treba pogledati kakva uputstva su prosvetni radnici uopšte dobili, tj. da li su ih uopšte dobili. Sve je prepušteno njima, a najviše direktorima škola, koji su, je li (opet) zna se čiji kadar, te je i stručnost istih pod veliki znakom pitanja. Pa kad se sve sabere, jadne ove sadašnje generacije, nema šta drugo da se kaže niti napiše.

Zatim, ovo vreme u kojem živimo je idealno i plodno tlo za gomile raznoraznih teorija zavere, među kojima se nažalost provuče i neka vredna pažnje, ali s obzirom na količinu istih, ne pridajmo joj posebnu pažnju. Zanimljiva je činjenica, jer jeste činjenica, da je cena barela nafte drastično pala na svetskom tržištu i to baš nekako u vreme početka pandemije korona virusa. Da li je slučajnost ili nije, pokazaće vreme.

Elem, u moru kojekakvih informacija, dezinformacija i baljezgarija najviše, jako je teško razlučiti šta bi moglo biti istina, a šta ne. Ne zna se šta je štetnije, dezinformacija ili polovična informacija. Oni koji bi trebali da prezentuju kvalitetne, istinite informacije, rade sve, samo ne to što treba. Živimo u potpunom haosu, na svim poljima, te je sada veoma teško ostati trezven i zdrav, i fizički i psihički. Radeći i prevodeći neke intervjue o celom ovom periodu „koronskom“, sa stručnjacima za mentalno zdravlje, došla sam do zaključka, da će se pravo stanje stvari pokazati tek kada odbrambeni mehanizmi popuste, kada se sve ovo završi (a kada će Đekna, to niko ne zna). Ljudi koji budu prepoznali problem, sigurno će potražiti stručnu pomoć, ali će biti i onih koji još uvek žive u ubeđenju da je to sramota, jer šta ćeš, takav nam je mentalitet, te će se sa time boriti sami, sistemom, „uzmi lopatu u ruke i sve će proći“. E pa neće proći. I nemojte biti malograđani da ne zatražite pomoć ako vam bude potrebna, jer postoje ljudi koji mogu zaista da vam pomognu da se suočite sa nekim stvarima koje sami ne možete da rešite. I često to mnogo uspešnije rade oni koji vam nisu bliski, ali su za to školovani, jer stvari vide objektivnije i ne udubljuju se na isti način u njih kao vama bliske osobe. Za svaki problem postoje tri rešenja, prema nekim drevnim spisima. Mi možda ne vidimo sva tri. I ne, nije sramota tražiti pomoć ako se ne osećate dobro. Sramota je biti glup, pa je imati na raspolaganju, a ne iskoristiti je.

A u očuvanju psihičkog zdravlja, sigurno nam neće pomoći ni tiktokerke (namerno malim slovom, zaista ne zaslužuje ovo „zanimanje“ da ga pišem velikim), niti 874 pinkova (opet namerno) kanala, niti sokolovo pišanje, niti raznorazna bulevarska štampa, koja nije čak ni to zaslužila da joj ime napišem malim slovom, pa ni pomenem. Pomoći će nam obrazovanje. Koje ne mora biti fakultetsko. Pomoći će nam čitanje, slušanje muzike, razgovor sa prijateljima, kao i mnoge druge stvari koje idu uz to. Postoji nešto što se zove autodidaktizam, a svakom je dostupan. Jer onaj ko misli svojom glavom, tom ne možete natući da je nešto belo ako je crno, i obrnuto. Da li sada postaje jasno zašto se uništava obrazovanje, zašto se uništavaju osnovne vrednosti, koje se ne bi održale hiljadama godina da nisu valjale. Nije sramota biti različit, sramota je ne misliti svojom glavom i prihvatati nametnute vrednosti, sa ciljem uniformisanja i zaglupljivanja ljudskog roda, jer postoji li lakši način za manipulisanjem jednoličnom masom, ispranog mozga? Ne postoji. Odgovor je jedan.

Zaista nemam ništa protiv različitosti. Od mene možete skakati sa plafona dole i obrnuto u svojoj kući, ako vam to čini zadovoljstvo i ispunjava vas. Ali nemojte upirati prstom u mene vi, različiti, što sam ja različita od vas. Najlakše je nekog osuditi. Najgluplja stvar na svetu. Koja se uglavnom rađa iz ljubomore, zavisti, nemoći i tako tih sitnih ljudskih osobina, koje vibriraju maksimalno negativno, uglavnom najviše po onog ko ih oseća. Ne osuđuj nekog u čijim cipelama nisi bio. Jer nisi merodavan da sudiš o tuđem životu, nikada. Ono što sam primetila i što je definitivno tačno, je da najviše drvlje i kamenje na druge bacaju upravo oni koji najviše đubreta imaju u svom sopstvenom dvorištu. I to je tako na svim poljima života. Ali… Fiktivnim pomeranjem granica, kao, otvaranjem vidika, se veoma često, naročito na ovim prostorima, zapravo pomera fokus sa zaista bitnih stvari i uglavnom promena na gore. Jer ne možeš sve odjednom videti, naročito ako nemaš sposobnost da vidiš širu sliku. A nema to mnogo ljudi. Naročito u poslednje vreme. Bar da priznamo.

Pa gde to u svemiru ima da kriminalci koji uživo i direktno prete budu nacionalni heroji, gde ima da kojekakve promoterke najgorih vrednosti budu nazivane ikonama i tako dalje, i još se moliću fino uvrede kada im se na to skrene pažnja? Uvrede se kada dobiju neku kaznicu jadnicu za krađu neviđene sume novca? Mene bi zatvorili da rukavicu ukradem, sreća pa ne kradem.

I vraga bi mi bili tu gde jesmo, da smo na vreme reagovali na kojekakve promocije prostitucije i kriminala, pomenute kanale pune šljama, kiča, šunda i raznoraznih gadosti uživo, jer to je li, tako treba. Ne treba to tako.mTo vodi u totalnu propast. To nije kultura. A to već nije osuđivanje, to je zaustavljanje, a najviše prevencija. Vraga bi nam deci držale predavanja u školama (kuku nama!!!) kojekakve tiktokerke (svaki put mi je smešno kada ovo napišem), i vraga bi zaboravili da pružimo jedni drugima ruke, umesto toga okrenemo glavu i ostavimo čoveka da leži u travi, primera radi, jer onda nismo krivi ako umre. Jesmo krivi. Kao što smo svi mi zajedno krivi što smo dozvolili da kultura umre, pogazili smo je sopstvenim ćutanjem. Jer je ćutanje najgora verzija pasivizma. Nekada je mnogo gore ništa ne uraditi i ne reći. To se svakako može protumačiti, kako u ljudskim odnosima, tako i na globalnom nivou.

Vraga bi ukinuli pola zglavnih lektira iz školskih planova i programa, da smo mozga imali da ne ćutimo. Ali jesmo, ćutali smo. Kao što ćemo očigledno ćutati na bilo kakvo krivično delo protiv nacije, čovečanstva, planete. Jer je malo onih koji imaju hrabrosti da dignu glas.

I na kraju. Sve zbog čega ne idemo napred, ne razvijamo se pozitivno, gura nas unazad. Ne uvek u provaliju, ali nazadujemo. Ne postoji džabe taj termin. I slažem se, menja se sve, protiče, menjaju se žanrovi u muzici, sada je nešto drugo u trendu, nego ranije. Ali je bolest na svim nivoima i u svim porama društva postala moderna, što je morate priznati sve, samo ne zdravo. Promovisanje tame, bola, povređivanja, tucanja u mozak, neće nas daleko odvesti.

Barem napred ne, sigurno. A možda je još gora varijanta da ostanemo tu gde jesmo.

Bildujmo ljudi mozak, to nas jedino može spasiti.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Mediji, naslovna fotografija: Pixabay