Živimo u čudna i surova vremena. Međutim, u svoj ovoj tami, nazire se i poneko svetlo. Niste jednom čuli onu čuvenu „na mladima svet ostaje“. Pa čini mi se da sam sa jednim takvim „svetlom“ i napravila ovaj intervju. Ima nade. Ima njih koji razmišljaju svojom glavom.

Sa Đurđinom Samardžić sam razgovarala o njenoj golgoti u vezi povratka u Srbiju, budućnosti i još mnogo čemu.

Početak pandemije korona virusa vas je zatekao daleko od kuće. Kako je sve to izgledalo? Koliko Vam je u povratku kući pomogla država Srbija?

– Imam problem sa selektivnom amnezijom pa mi se ponekad čini da moj utisak o pandemiji nije relevantan. Ili su me bar ubedili u to. Zaista, kada pomislim na kafkijanske okolnosti i kako uopšte da odgovorim na ovo pitanje, postane mi mučno u naporu da prihvatim šamar degradacije i potpunog odsustva sigurnosti tokom pandemije korona virusa u Indoneziji. Naša empatija je široka, mi brzo zaboravljamo sve što nas zatekne. Neko nam je usadio uniženi model ponašanja koji se uredno prenosi sa generacije na generaciju i ti onda shvatiš da je tebe čak i sramota da pitaš za pomoć zbog one druge strane – fašista koji su se usprotivili našoj potrebi za povratkom u Srbiju, kao da smo leglo zaraze. Istih onih što su se bunili nošenju maske i pranju ruku. Suštinski mislim da sam tamo shvatila da ništa nije u redu i da mi živimo šizofrene realnosti kao i da je beskompromisnost moj put. Zahtevala sam da budem zaštićena. U tom trenutku, to pravo nametalo mi se kao luksuz, pripisivanje griže savesti što država meni kao pojedincu čini uslugu, a ja sam mislila da je to njena obaveza. Tako je to izgledalo, kao masna mrlja. Srbija je organizovala evakuaciju, dopustila plasiranje lažnih, nepotvrđenih informacija koje su u tom trenutku direktno uticale na našu egzistenciju. Na kraju smo ipak završili u avionu gde su stjuardese procenjivale našu težinu strahujući da ne prevagnemo na jednu stranu. Moram priznati da je taj momenat doprineo dramaturgiji i kulminaciji moje priče. Suvišno je da napominjem koliko smo mi kao narod nedisciplinovani i nepismeni. To je prilično otežalo moj povratak. Neregularnost i propusti našeg sistema su mi bili preblizu, svedočila sam tome i bila sam besna. Mislim da je to moje autentično sećanje: bila sam besna.

Kako kao umetnik vidite svoju budućnost u ovoj državi i da li je uopšte vidite ovde?

– Umetnik u Srbiji zvuči kao paradoks. Pre svega, zaista na ovom podneblju imam problem sa terminima: kultura i umetnost. Čula sam da je “obadvojica” legitiman izraz srpskog jezika trenutno, što bi značilo da mi naš jezik podređujemo nepismenima. Isto se dešava i sa kulturom i umetnosti, danas takođe postoje u skaradnom, izmenjenom obliku. Moj zadatak je da se bavim tim fenomenom i kontekstualizujem ga, zato sam ovde. Zbog svoje arogancije i uverenja da umesto što poništavamo svaku moguću vrednost, moramo da počnemo da je preispitujemo. Industrija u Srbiji je užasno zanimljiva i brza, a mi smo u jednom tranzicionom periodu. Ili ćemo kao generacija da zajebemo, ili ćemo uraditi nešto korisno. Još uvek nisam sigurna da li se pravimo gluvi ili to zaista jesmo. I za mene je moja generacija fenomenološki izazov. U Srbiji mi je otežan parametar za razumevanje pojmova: dom i pripadnost, zbog čega sam uslovljena na fizička, emotivna izmeštanja tj. privremeni dom. Zdravije sagledavam odnos mene kao umetnika u Srbiji, kada sam izvan nje. Mi smo ekstreman narod, podeljeni na levo i desno, a odgovor se ukršta baš tu, između. Japanci imaju predivan izraz „ma“. Ja ga osećam, ali ne umem da ga izrazim kroz reč. To je negativan prostor, prostor između, vazduh koji vizualizuješ u šaci. Tamo sam ja i time sam se bavila tokom pandemije. Za mene „ma“ predstavlja apsolutnu istinu kada je u pitanju prebivalište. Zbog toga mislim da je moja kuća uslovljena na mobilnost i privremenost.

Da li ima nade za kulturu i uopšte umetnost kada se sve ovo sa pandemijom jednog dana završi?

– Kultura i umetnost će da opstanu, ali pitanje je: u kom obliku? Moramo postati deo estrade kako bismo menjali iznutra i primenjivali mišljenja naših škola. I uopšte se ne šalim.

Vaš verenik je Holanđanin. Zašto ste odlučili da zajedno sa njim živite u Srbiji?

– Mi smo odlučili da živimo ovde jer smo oboje smatrali da je meni potrebno vreme da uspostavim i zaključim odnos sa Srbijom, pa to činim iz glavnog grada. Želim da osvojim tu sredinu. Ljudima iz uređenih država, potrebno je objasniti našu osakaćenost kada je u pitanju relacija sa Balkanom, tačnije prvorodnim ratnim gresima, odgovornosti i istorijom, ali on ima razumevanja. Beograd nam unosi novu vrstu energije i mogućnost susreta sa drugim stvaraocima. Mi praktično živimo u studiju koji je prilagođen našim potrebama, rasterećen informacija. Prostor koji aktivira, a konfiguracijom istovremeno brine o našoj mentalnoj higijeni. Brinuli smo o tome. Malopre sam spominjala privremeni dom. Mi živimo na relaciji Holandija – Srbija ili bilo koja druga država. Međutim, prostor u Beogradu možemo tretirati kao našu početnu tačku iz koje izlazimo, ali i kojoj se vraćamo. To je naša komfor zona, tu nam je najudobnije.

Zašto toliko mladih ljudi odlazi iz Srbije?

– Mladi iz Srbije odlaze zato što su dostojanstveni, a potom inteligentni i hrabri. Po mom mišljenju, to su prave patriote.

Šta bi država trebala prevashodno da uradi po vašem mišljenju, da pomogne ljudima usred ove krize nastale zbog epidemiološke situacije?

– Problem koji mi imamo nije problem 2020. godine, već ponire daleko u prošlost. Vlast je doprinela tome da ova država ne može i nije spremna da pomogne u ovakvim situacijama, stoga ni ja nisam sigurna šta da očekujem. Isto tako je doprinela nedisciplini našeg naroda koju mi tretiramo kao bitan epitet, odrednicu vlastitog identiteta na koju smo ponosni. A vreme je i da prestanemo primitivno da romantizujemo ljudski napor. Ovoj državi nedostaje njuh za tehnološkim napretkom i digitalizovanjem radnji koje možemo da obavljamo i od kuće. Mi smo sa razlogom zemlja trećeg reda, a takvi su nam i prioriteti tokom pandemije: da li će kafa u skupštini tokom pandemije biti 5 ili 7,25 dinara.

Kako se vi osećate, kako je korona virus uticao na vas mentalno, duhovno, fizički?  

– Korona je kao pojava aktivirala niz različitih emocija kod mene koje mi nisu bile strane, ali je njihov intenzitet bio zastrašujuć. Period karantina je bio ključni momenat jer mi je oduzeto pravo kao izrazito socijalnog bića – ljudski kontakt. Imala sam faze, od sanjarenja o farmi na Novom Zelandu, odlaska u Bajinu Baštu i životu u komuni, preko anksioznih napada, usamljenosti, suicidnih misli, paranoje, teorija zavere, detoksa i drugo. Sva propitivanja su se svela na odgovornost pojedinca, prema sebi, a potom za druge. Čitala sam u jednom naučnom radu da svoje telo, organe, kao individua možeš da obnoviš u periodu od dve godine, ukoliko organizmu priuštiš idealne uslove. Počela sam da razmišljam o majčinstvu i idealnom okruženju mog budućeg deteta, da se hranim zdravo, treniram, ne konzumiram alkohol, cigarete, kafu i da sebe duhovno i telesno pripremim za taj čin. Istorija tog deteta počela bi sa mnom, mojim partnerom, ali i mnogo pre toga. Želim svesno da kreiram istoriju tog bića i da budem odgovorna za to. Po mom mišljenju, to je odgovornost koja direktno utiče na budućnost. Ona zaslužuje da bude lepa, a taj model, neophodno je primenjivati na okolinu, tj. planetu. Ta vrsta brige je izostavljena u našoj kulturi i učenju: briga o zajednici, o svetu. Zato smo divlji, samoživi i ponosni, a potrebno je samo malo za velike promene. Volela bih da mogu da ohrabrim nekoga za to “malo”.

Šta bi poručili, naročito vašoj generaciji za kraj ovog intervjua?

– Moju generaciju neizmerno volim, branim i verujem u njih. Poručila bih im ono što mi je često moj dragi profesor govorio, da je stvaranje lične utopije put i da se ne bave autocenzurom. Dodala bih da je na tom putu važna korelacija, komunikacija ličnog ili čak intimnog u odnosu sa spoljašnjim svetom. Čini mi se da je potencijal za svetlijom budućnosti na raskrsnici tog odnosa i da je to istinski gas.

 

Đurđina Samardžić (Senta, 1996.) diplomirani je inženjer osnovnih akademskih studija Scenske arhitekture, tehnike i dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, diplomirala na temu „ Studija prostora doma kao biopolitičkog prostora u umetnosti . “Nakon završenih osnovnih studija, upisala je umetničke master studije Scenske arhitekture i dizajna na istom fakultetu. Autor je prostornog i idejnog rešenja košarkaškog terena u Ohaju (2020.), muzičkih video spotova za holandski bend My Baby (2020.), kanadskog izvodjača Filip Filipija i gostujućeg Gucci Mane-a (2020.), slovenačkog sastava 36H (2020.), dizajna muzičkih albuma „Crno- belo“ (2020.), „Nine Roses“ (2020.) i dr. Dizajner je ambalaža i proizvoda za kanadsku marketing kompaniju „Mlajo“ (2020.),  dizajna scene i kostima za predstave u site – specific okruženju: „Urednik“ (2020.), „Kako ja ovo sinu da objasnim? „ (2018.) i mjuzikla „The Second story man“ (2019.) u Njujorku , gde je takođe radila i kao umetnički direktor, asistent režije i producent. Izlagala je na više izložbi među kojima su najznačanije „Grad od Peska“ kao autor umetničke instalacije „Balkan gun“ (2018.) iz koje nastaje u Hrvatskoj cenzurisan video rad „Balkan gun“ (2019.) , a potom predstavljen u okviru izložbe „Mali rečnik nestajanja“  kustoskinje Tatjane Dadić Dinulović, na „41. Salonu arhitekture“ u Muzeju primenjenih umetnosti (2019.) sa arhitektonskim projektom ambijentalnog prostora „Front teatar“, na izložbi „Scenska laboratorija 2.0 : Ideologija i(li) Šta da se radi“ gde je prikazan kratkometražni film „Fatherland – Otadžbina“ i drugo. Učestovala je u izradi prostornog rešenja „Festivala uličnih svirača“, u realizaciji „Exit“-a i kao PR menadžer „Impuls!“ festivala.  Bila je izvođač hibridizovanog autorskog umetničkog projekta „#livebebo“ (2020.), etida „Act and React“ pod mentorstvom režisera Jasmina Novaljkovića izvedenog u Hrvatskoj (2016) , performansa „Lifkoptikum“ u saradnji sa Debreji Denešom u okviru festivala „Desire“ u Subotici (2017.),  glumica i saradnik u kratkometražnim filmovima autora Stanka Gagrčina „Zavetnica Danica: The Case of an Odd morning“ (2016.), „S.O.S cice“ (2017.) i drugim. Član je i saradnik „Kamerne Scene Miroslav Antić“ (2010.) u predstavama „Je li bilo Kneževe večere“, „Moral gospođe Dulske“, „U srcu ptice“, „Epitaf“, „Medved“, „Šmizle“ i drugim. Radila je kao radio spiker i voditelj „Culture Shock“ emisije „NoLimit“ radija (2013 – 2015.) i kao član Komisije za izradu lokalnog akcionog plana politike za mlade opštine Senta, u sektoru za kulturu (2016 – 2017.).  Diplomirala je na Akademiji za estetiku i kozmetikologiju (2020.), odsek tetoviranje i trenutno radi kao nezavisni umetnik u domenu digitalne umetnosti, kreativne direkcije, ali i kao tattoo artist u cilju implementiranja mišljenja škole kroz različit medij. Istražuje zvuk i koristi svoje internet platforme kao izlagački prostor pseudo dnevnika, za koje smatra da su potencijalni novi umetnički prostor umetnika – izvođača – kustosa.

 

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Đurđina Samardžić, naslovna fotografija: privatna arhiva

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo