Dugo sam se opirala da iznova počnem da pišem dnevnik u danima korone, naivno misleći – ne baksuziraj, Branislava, proći će ovo, samo što nije! Vrag je, međutim, odneo šalu, boleština divlja i letnja sezona pošasti se ponovila u zimskoj – od početka novembra u novosadskoj kovid ambulanti na Novom naselju pregledano je bezmalo 6.000 ljudi.
Ljudi umiru i svakodnevno je, za razliku od prvog, letnjeg talasa, sve više onih koje poznajemo, ili su članovi naših porodica, prijatelji, komšije, kolege, poznanici…To su, na žalost, strašne i nepobitne činjenice. O broju umrlih ljudi od ili zbog korone ne pišem, ne beležim, iako bi dnevnički zapis tu najvažniju činjenicu morao da sadrži, nemajući nameru da polemišem s onim što mi nije dovoljno poznato, o čemu nemam dovoljno činjenica, te ne mogu da tvrdim. Jer, ukupne brojke koje dobijamo o onima koji su podlegli su, sumnjaju mnogi, možda tačne, a možda i fingirane. Od strane države, razume se. Nepoverenje, ni u ovom slučaju ni po ovoj temi, nije bezrazložno – niti je, usuđujem se reći, prema žrtvama i njihovim porodicama nedolično – jer neverovanje onom što nam zvanične državne institucije serviraju, u zemlji u kojoj živimo ne počinje od juče. Mnogo puta su nas prevarili, mi, građani, ili bar deo nas, smo to i otkrili i neretko obelodanili, ali se sličan, ili isti scenario ponavljao i ponavljao i ponavljao… I, šta se desilo – pojeo vuk magarca!
Dakle, o brojkama, možda jednog dana, kad sve prođe i iz pouzdanog izvora.
A, dotle, važno zapažanje, da proverim sebe i podelim s vama: Ne čini li vam se da smo tokom prvog talasa, kako se epidemija širila po svetu, u Srbiji među prvima uveli rigorozne tzv. zdravstveno-bezbedonosne mere, tipa – ne može, ne daj, ograniči, zabrani, zaustavi, ukini, zatvori, kazni! Ne izlazi, izlazi samo ako si mlad, ne izlazi ako si baka i deka, idi u školu, nemoj u vrtić… Mora maska, ne mora maska, meni samo trebaju cigare! Može fudbalska utakmica, kladionica te željno očekuje, može u striptiz bar, može na izbore, ne može u pozorište… Pa sve tako do policijskog časa, tapšanja i drugih performansa na prozorima! Ludilo i fras! Ali, neka, izdržasmo! Jer, ponosni smo, reče Vođa, što smo na vreme reagovali i, za razliku od mnogih zemalja u okruženju, a bogami i na drugim meridijanima, sačuvali živote naših građana… Oni koji su se razboleli od silnog čuvanja u vidu zatvaranja, zabranjivanja i sile u razno doba dana i noći – nisu predviđeni da se o njima govori, a pogotovo piše, ne računaju se!
E, a sad, u drugom, zimskom talasu kada su Evropa i pola sveta pod „lok daunom“, a obolelih i umrlih sve više, u Srbiji je sve obrnuto, a dozvoljeno mnogo šta što letos nije bilo: Ide se u škole i vrtiće, ide u kafiće, iako je uveliko pao mrak, tržni centri, istina kraće, ali rade… I, ajmo svi u autobuse, tamo sve može – sto ljudi, prisni razgovori i dodiri, bez rukavica se držimo za štangle…
Toliko o onom poverenju i opravdanim/neopravdanim razlozima nepoverenja (s početka teksta). U državu i one koji je vode.
Branislava Opranović (Slobodna reč)
Korona virus (ilustracija), naslovna fotografija: Unsplash, CDC
