Institucionalizovana prepreka zloupotrebi moći je podela vlasti, koja se pripisuje francuskom filozofu i sudiji Monteskjeu. Strogo razdvajanje zakonodavstva, izvršne i sudske vlasti važi za sveto trojstvo, budući da razne funkcije države tako mogu funkcionisati najefikasnije i demokratski. Naravno da se događa ponekad da se praktičari moći ne pridržavaju svuda ove podele i tada može doći do poremećaja u funkcionisanju države. Štaviše, takvo praktikovanje moći bez barijera, tj. kočnica i protivteža, može dovesti do diktature.

Uloga parlamenta

Postoji jedna stara anegdota, stara najmanje jedan i po vek, kada je i Ferencu Deaku, koga su zvali mudracom mađarskog parlamenta, ponestalo strpljenja, te je u žaru rasprave dobacio opoziciji u časnom Domu: „Pola predstavnika su budale!“ Bilo je naravno onih, koji su ovu strastvenu primedbu uzeli k srcu, te su se našli uvređenima, a Deak je zatražio reč. Odgovor je bio kratak i upečatljiv: „Druga polovina predstavnika nisu budale!“

Inače mudrom i uspešnom političaru nije pristajala ova oštra primedba, ali bi danas sigurno radije prihvatili takve izjave, nego one koji se mogu čuti u svakodnevnoj praksi. Nećemo da čistimo ispred tuđe kuće, pa ćemo komentarisati šta se desilo na zasedanju Predstavničkog doma Srbije, tj. Narodne skupštine, jer ono što se tamo u poslednje vreme događa je verovatno van svake kritike.

Parlament, koga na boljim mestima zovu Časnim domom, dakle donosi ili menja zakone, ratifikuje međunarodne konvencije i zauzima stav o pitanjima sudbine nacije. To mu je zadatak, jer građani sa pravom glasa to poveravaju daju kandidatima na republičkim izborima. Na srpskim izborima održanim 21. juna, u vreme pandemije, uspelo nam je da se vratimo u jednopartijski sistem. Pored šest predstavnika manjina (tri albanske i tri bošnjačke nacionalnosti), 244 predstavnika su svi članovi ili partneri, tj. pristalice koalicije vlasti. Dakle, trenutna vlast praktično nema opoziciju. Shodno tome, čuju se i takvi govori, od kojih se čak i hroničaru koji posmatra skupštinska zasedanja na mazohističan način, prevrće stomak.

Dogodilo se na primer, da je tokom rasprave o zakonu o utvrđivanju pravila za trgovanje hartijama od vrednosti, član vladajuće koalicije optužio jednu od poznatih i popularnih glumica da nije patriota i da joj nedostaju patriotska osećanja. Kakve veze je ovaj govor imao sa dnevnim redom? Ama baš nikakve. Predstavniku parlamenta je međutim uspelo – koji je inače univerzitetski profesor – da odstupi od teme u tolikoj meri, a predsednik, tačnije potpredsednik parlamenta koji je predsedavao parlamentom, nije ga upozorio.

Razmišljanje je greh?

Zatim je predsednik države u mnogim od svojih govora – ovaj put ne na ružičastoj televiziji, već na državnom kanalu – uzeo u odbranu svog predstavnika, dok je osuđivao glumicu koja je dala intervju jednom od (još) nezavisnih nedeljnih listova. „Intervju je bio politička izjava“, – uobličio je šef države, i niko nije pitao, da li možda glumci imaju pravo na političke izjave? Da li je greh za javnu ličnost, poznatu i inače popularnu osobu, da ima mišljenje o stvarima neke zemlje ili sveta? Ako ne daj Bože iznese svoj politički stav koji se ne slaže sa regulativnom vlasti? Zato tu osobu treba optužiti za nepatriotizam u parlamentu, gde ni ne može da odgovori na optužbe? Ili drugi slučaj, kada je jedan od mladih predstavnika vodeće stranke u vladajućoj koaliciji (inače dama je u pitanju), jednostavno poslala iz zemlje veoma popularnog glumca, jer je uzeo u odbranu svoju napadnutu koleginicu. U međuvremenu, govornicima koji vređaju uopšte ne smeta činjenica da je najnovija vlada uspostavila ministarstvo za dijalog – tj. za slučajeve dijaloga, na čelu sa jednim od miljenika prethodne koalicije vlasti, Novosađankom koja je do juče još osuđivala ove sadašnje. S obzirom na to što je prethodilo u zakonodavnom telu, kako izvršna vlast uopšte može da stupi u efikasan dijalog sa trenutnom opozicijom?

Naizgled demokratija je ono što se trenutno dešava u zemlji. Tabloidni deo medija napada ciljno pojedince i institucije koje je vlast označila kao lajave. Nema milosti, oni ne biraju atribute, dovoljno je samo pogledati naslovne strane ovih novina. Onaj ko ne misli i ne priča tako, kako se smatra prikladnim i prihvatljivim „na određenim mestima“, može da se slika.

Stižu izveštaji o proizvodnji

Sve je više izveštaja u medijima sa državnim frekvencijama, koja posluje uz domaću ili stranu podršku, koji se temelje na nekadašnjim proizvodnim izveštajima. Uspešna propaganda je ponovo na svom vrhuncu, kao i u jednopartijskim državama u prošlom veku. Urednici informativnih emisija imaju lak posao, jer posle informacija o pandemiji mogu odmah da dođu vesti o tome koji je državni lider gde šta izjavio, koji je kamen temeljac postavio, koju novu fabriku ili put predao. Ne izostaju ni recitacije ni igre koje prethode svečanim govorima. Kao da vidimo i čujemo moderniju verziju propagande druge polovine prošlog veka. Novinari su sada potrebni samo kao postolja za mikrofon i kao snimači glasa i videa.

Današnjim političarima ništa od ovoga ne smeta. Oni ni ne primećuju da sve manje i manje ljudi zanimaju njihovi sve češći govori, da većina ljudi samo odmahne: opet je nešto izjavio? No, da li je rekao nešto novo? Nije! Što je onda uopšte otvarao usta?

I pored svega ovoga imaju obraza da ove godine nazivaju zlatnim dobom. A moguće je – kako mi je jedan stalni čitalac skrenuo pažnju – da je za njih i za njihove glasače, jedan deo onih koji ih podržavaju zaista ovo zlatno doba. A ostali neka se slikaju ili čekaju lepšu budućnost.

Janoš Nemet (Slobodna reč)

Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

 Narodna skupština, naslovna fotografija: Đorđe Jovanović / Pixabay