„I malom smo se više radovali“

Proslave minulog doba – kada su se poštovali običaji, verovalo u sujeverja i nije se radilo samo o poklonima u prazničnim danima.

Mnogo puta čujemo da se nekada davno o praznicima radilo o nečemu drugom, a ne o onom o čemu se radi sada, u našem materijalističkom svetu. Stariji ljudi pričaju priče o Adventu, Mikulašu, Danu Svete Lucije i Božiću. Slažu se svi da su se komšije i porodice ranije više držale zajedno nego danas, uprkos velikom siromaštvu.

Mihalj Kiškomaromi je rođen 1948. godine u Bečeju, kao najmlađe od šestoro dece. Rado nam je pričao o svom detinjstvu i tome kakvi su tada bili praznici.

-Za vreme mog detinjstva, Mikulaš je bio lep praznik i jako smo čekali da dođe. Morali smo da očistimo cipele, jer su nam rekli da čije nisu čiste, njemu će Mikulaš doneti luk ili krompir, a ako je neko bio nevaljao, onda će mu doneti prut. Ako budemo poslušni, možemo računati da ćemo dobiti lep poklon. Trudili smo se da ih što lepše očistimo, ja sam očistio čak i cipele svojih roditelja i zapitkivao da li ću i za to dobiti nešto – tako su se u Mihaljevom detinjstvu spremali za dolazak Mikulaša.

Da li si očistio cipele?

-U ulici i u školi smo se jedni drugima hvalili poklonima koje nam je doneo Mikulaš. Zapitkivali smo: Očistio si cipele?! Ako nije, ali je dete ipak dobilo poklon, onda smo na to rekli da to i nije bio onaj pravi MIkulaš. Sve dotle je bilo lepo i dobro, dok nismo shvatili da nam naši roditelji daju poklone. To se dogodilo kada smo bili treći – četvrti razred. Uvek smo tada dobili neku sitnicu, na primer čarape, maramicu. Bilo nas je puno braće i sestara, plus roditelji. Jako smo čuvali bombone koje smo dobili kao poklon, tada nije bilo čokolade, ili samo retko. Podelili smo kada koliko ćemo ih pojesti. Čije su cipele koliko bile čiste, u zavisnosti od toga je dobio poklon. Moja pokojna sestra je mislila da će da prevari Mikulaša, pa je očetkala samo gornji deo obuće, ali ih nije ulaštila. Dobila je luk i krompir u njih. I plakala je zbog toga, mi smo je i zadirkivali, ali smo posle, kao dobra braća i sestre, podelili sa njom, ono što smo dobili – seća se Mihalj.

Reč advent znači dolazak, stizanje. U ovom periodu čekamo Božić, to jest dan Hristovog rođenja. Zbog toga se na adventskom vencu svake nedelje pali po još jedna sveća, da tamo, gde čekaju Hrista, bude svetlost.

-Roditelji su palili sveće. Pravili su venac, nisu ga kupovali, jer za to nije bilo mogućnosti, kao što je ima danas. Znalo se kojim redom treba paliti sveće. Nije bilo ukrasa, ali su praznični stolnjak pravile mama i moje tri sestre. Mi smo uglavnom skupili raznobojne papire sa prošlogodišnjih salonskih bombona, dobili smo orahe, pa smo ih lepo upakovali. Otac je svakom od nas napravio malu korpicu od ovsene slame. Ponekad je u njih bila stavljena bela tkanina i u tome se dizao hleb. U periodu adventa je svako od nas u njih stavljao ukrase koje smo sami pravili. Nije bilo dozvoljeno da diramo ukrase drugog i da ih menjamo, jer smo dobili svoje u tom slučaju – priča 72-godišnji muškarac. Ali nisu samo ukrasi bili skromniji, već i praznični obroci.

-Naša majka je uglavnom spremala gurabije i hladne kifle u ovom periodu. Mogli smo da ih jedemo onda, kada smo pitali roditelje, ili ako oni nisu bili kod kuće, onda smo morali da pitamo starijeg brata ili sestru – tvrdi ovaj stariji Bečejac.

Na Dan Svete Lucije nisu kupovali ništa

Na prelazu i III u IV vek posle Hristovog rođenja, na Siciliji je živela jedna mlada devojka poreklom iz plemićke porodice. Posetili su grobnicu Svete Agneze, moleći za izlečenje njene majke. U snu ju je svetica pozvala u vojsku nebesku. Posle ovoga se Lucija smatrala Hristovom verenicom i tražila je da je ne udaju. Napušteni mladoženja ju je prijavio zbog njene hrišćanske vere. Posle mnogo muka, njeni mučitelji su joj presekli grlo, ali dok nije završila molitvu, nije izdahnula. Uz Dan Svete Lucije se vezuju mnogi običaji, sujeverja, koja danas zaboravljamo.

-Na ovaj dan su se pekle Luca pogačice. Bilo je određeno čija je koja pogačica među onima poređanim u tepsiji. Imali smo kokoške, pa smo iščupali manje pero iz njihovih krila i trebali da ga zabodemo u svoju pogačicu. Za onog čije je pero izgorelo smo govorili da će sledeće godine biti bolešljiv, a onaj čije se samo oprlji, da će biti zdrav. Sadili smo žito, svako u svoju posudu. Pojedinačno smo ih negovali. Naposletku su i žito i korpice dospeli pod jelku. Iz rasta žita su predviđali žetvu za sledeću godinu, ali je o ovome bilo svakakvih priča: što je lepše i veće nečije žito, to će i žetva biti bolja ili barem takva.

Uposlili smo se ovim aktivnostima i jako nam je veliku radost pričinjavalo, da već i mi umemo da sejemo žito. Trudili smo se uvek da naše žito bude najlepše. Sećam se još jednog sujeverja, po kom na ovaj dan nije bilo dozvoljeno nikom ništa dati, ići u kupovinu, jer onaj ko je drugačije uradio, cele godine će razbacivati novac – tvrdio je čika, koji se rado prisećao ovih starih, dirljivih uspomena.

Unuci su porasli, i više nema ni pogačica

Ana Hulita se rodila kao prvo i jedino žensko dete u petočlanoj porodici, 1946. godine u Bečeju. Njena sećanja na božićne i običaje na Dan Svete Lucije su maglovita, ali i lepa. Pored sećanja na Svetu Luciju, na mađarskim prostorima je živeo i jedan običaj vezan za jednu zlu i štetnu žensku figuru, koja se zvala Luca. Verovatno je s tim povezano i sujeverje, da će onaj ko stane na tronožac na misi u zoru videti vešticu.

-U vezi ovog dana je prvo što mi padne na pamet to, da nam je mama uvek govorila:

„Danas ne sme ništa da se šije, jer ćete zašiti kokošiju guzu i neće nositi jaja!“ – priča Ana o običajima i verovanjima za Dan Svete Lucije.

-Sejali smo žito i ako je poraslo lepo i veliko, onda smo verovali da će žetva biti dobra. Tako su tada govorili. Pekli su pogačice i stavljali unutra novčić, a ko ga pronađe, imaće sreće. Mast i brašno su pomešali sa malo kvasca i mleka. Kada se ova masa podigla, formirali su pogačice i u njih stavili novčić. Deca nisu znala u kojim pogačicama je novac, i dotle su ih jeli, dok sve novčiće nisu pronašli. Danas se već ne poštuju ti običaji, kao što ih se više ni ja ne pridržavam. Unuci su porasli, više nema ni pogačica – kaže tužno Ana. Kako nema pogačica, tako su se iz tradicije izgubili i drugi običaji.

-Na ovaj dan su počinjali da prave i Lucijin tronožac, svakog dana su pomalo radili na njemu, da bi bio gotov za Božić. Nosili su ga na ponoćnu misu, te bi stali na njega, da vide vešticu – kaže Ana, koja ovaj običaj poznaje samo iz priče, jer oni u porodici nikada nisu pravili ovaj tronožac. A roditeljska uputstva su sledili bez zapitkivanja.

-Naša majka je rekla da danas ne možemo da idemo kod komšija, ali razlog sad već ne znam. Na Dan Svete Lucije nismo smeli ništa da damo iz kuće, jer su nam rekli, da bi nam time odneli sreću iz kuće. Ako bi došla ženska osoba, iz istog tog razloga nismo smeli da je pustimo unutra. Mi smo tada kupovali mleko od kuće. To smo mogli da dobijemo, ali drugo ne i to tako, da su na ovaj dan samo stalne mušterije dobijale mleko – seća se stara gospođa svog detinjstva.

Za drugi slatkiš nismo znali, samo za gurabije

Božić je i tada čekalo i staro i mlado, kao i danas.

Nisu zatrpavali jedni druge poklonima, ali su i malom znali da se raduju više nego danas tabletu ili telefonu.

-Kod nas je za Božić na jelovniku bila pečena patka, kompot, pečeni krompir i sarma. Mi deca smo išli na ponoćnu misu, pa smo sarme mogli da jedemo samo posle toga, jer smo ceo dan postili. Moja mama je pekla gurabije, pravila tortu i bejgli sa makom i orasima. Gurabija se baš sećam, u njihovom pravljenju sam i ja pomagala. Kada je mama napravila oblike, onda sam ih umakala u belance i orahe, pa sam ih stavljala u tepsiju i tako su se ispekle. Jako smo se tome radovali, jer za druge slatkiše nismo ni znali – kaže Ana. Ni na jelku nismo stavljali skupe salon bombone, i to se kod kuće pravilo.

-Mi deca smo ukrašavali jelku. Salon bombone su tada bile skupe, pa ih je moja mama pravila kod kuće. Kupili smo šareni i beli papir, presavili smo ga, makazama iseckali krajeve i u to upakovali bombone. Ukrasi su bili od gurabija, keksa i bombona koje smo kupovali na pijaci. Na Bogojavljenje su nam podelili preostale slatkiše. Jedan moj brat je bio alav, uvek je kraduckao bombone. Ja i moj mlađi brat smo ih sakrili, nismo ih pojeli za jedan dan. Moj mlađi brat je otkrio gde smo ih sakrili i u tajnosti ih pojeo. Zbog toga sam ga prebila, pa smo posle oboje dobili od mame. Ispod jelke su bile po dve narandže, jer tada nismo svaki dan mogli da jedemo narandže. Pored toga, ako neko nešto nije imao, na primer bojice ili svesku, onda je to dobio pored voća – seća se Ana ovih siromašnih godina.

Za 24. decembar se vezuju mnogi običaji. I u Aninoj porodici je to tako bilo davno, kada nije bilo potrebe da blješti kuća, već je bilo važnije da bude mira i zdravlja u njoj.

-Na Badnje veče je mama stavila pletenu korpicu pod sto, u kojoj je bilo žito, kukuruz i ječam. Ispod stola je polegla slamu, bilo je i onih koji su slamu stavili svuda po sobi. Nije bilo bitno što je u sobi cirkus, to je tako stajalo do Bogojavljenja. Na ovaj dan su slamu bacili pod stoku, a sadržaj korpice im sipali da pojedu. Na Bogojavljenje je kod nas bio običaj da iznad vrata kredom ispišemo početna slova tri kralja (tri istočna mudraca koji su posetili Isusa, prim.prev.) i godinu. Beli luk sa medom jeli smo 24. decembra. Morali smo da pojedemo minimum jedan čen, da ne budemo bolesni. Jabuku je naša mama sekla na toliko delova, koliko nas je bilo u porodici i to smo jeli umačući u med. Krckali smo orahe, ali to na sam dan Božića već nije bilo dozvoljeno. Za ručak je bio posni pasulj, testo sa makom i orasima – navela je Ana. Druga su to bila vremena, detinjstvo generacije 1940-te.

-Vladalo je siromaštvo, ali smo mi željno iščekivali Božić. Radovali smo se narandžama, i tome, ako smo pored toga dobili neku sitnicu i krompir šećer. Tada nije bilo tako da se ljudi povlače u kuće, nego smo išli jedni kod drugih, kod komšija, a mi deca smo se ceo dan igrali napolju, naročito onda kada je pao sneg – kaže Ana uzdišući.

Danas božićno drvce više nije luksuz

Andraš Čuč se rodio 1947. godine, i živeo u Bačkom Petrovom Selu zajedno sa svojih dvanaest braće i sestara. On je kasnije u Bečeju osnovao porodicu. Rado mi je pričao o Mikulašu i o Božiću, i o običajima vezanim za ove praznike.

-U doba mog detinjstva je vladalo siromaštvo, bilo nas je dvanaestoro braće i sestara. Šestog decembra se uvek neko obukao u kostim Mikulaša (Deda Mraza, prim.prev.), išao od kuće do kuće i pitao: Jeste dobri bili deco? A mi smo se plašili, nabili smo se u ćošak – počinje da se priseća Andraš.

-Mikulaš je i ranije donosio i stavljao poklone u cipele, iako ne takve kako je danas običaj. Naši roditelji su tada pakovali povrće, kao na primer luk, peršun, krompir, beli luk, ili su pekli kolače koji su mogli duže da stoje, te su to upakovali. Mi smo se radovali da nam je Mikulaš nešto doneo – seća se Andraš davnih događaja.

Danas i manje imućni ljudi mogu sebi da priušte božićno drvce, kao i razne gotove ukrase. Nekada je to bilo drugačije.

-Za Božić smo sekli grane sa drveta i one su zamenjivale božićno drvce. Presvukli smo ih krep papirom i ukrasili, ali samo gurabijama, obojenim orasima, praznim kutijama šibica koje smo upakovali. Od papira smo sekli korpice i njih takođe okačili na drvo. Nije baš bilo salon bombona. Godinama smo čuvali istu tu granu, skinuli sa nje ukrase, sklonili ih, pa smo je sledeće godine ponovo njima ukrasili. I poklone je dobijao samo onaj kome su jako već bile potrebne na primer nove čarape ili maramica, jer je davno to važilo za veliku stvar.

Mi smo se radovali onom što imamo, jer su se naši roditelji trudili da urade sve da bude božićno raspoloženje. To malo bombona ili kolača nismo smeli da ukrademo sa drvceta, već su ih na Bogojavljenje podelili među nama – oživljava Andraš davne božićne uspomene. Jelovnik je već sam po sebi označavao da je praznik.

-Ako cele nedelje i nije bilo mesa na stolu, naši roditelji su se trudili da na ovaj dan jedemo ukusan ručak, supu sa mesom. Na Božić je na jelovniku bila živina, za Novu godinu smo jeli svinjetinu, jer ona gura novac u kuću. Ispod stola je stajala slama, a u pletenoj korpici orasi i jabuke. I mrvice smo tamo sakupljali, a mogli smo da ih izbacimo samo posle praznika. Naša majka je pekla kolače, koje je držala u jednoj kutiji, i samo na sam praznik smo mogli da ih jedemo ili kada su došli gosti. Tada, u tom siromaštvu su se porodice mnogo više držale zajedno, nego sada pored gomile poklona – kaže Andraš.

Suma sumarum, možemo da kažemo, da praznike ne čine nezaboravnim skupi pokloni, nego naša tradicija.

Valentina Nađ (Slobodna reč)

Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

 Mikulaš, naslovna fotografija: apetitonline.cz