Subota uveče je u Srbiji izgleda rezervisana za naročite vidove televizijskog horora: od „Dare iz Jasenovca“ pa do prikazivanja unakaženih ljudskih tela na Vučićevoj konferenciji za novinare. Reč je o novom serijalu raspamećivanja i pranja mozga na ruke, s ciljem da se proizvede još pozamašnija količina moralnih idiota od trenutne, koja je takođe impresivno velika.

Moralni idiotizam je pojam iz psihijatrije, kojim se definiše poremećaj ličnosti. Takvoj je ličnosti intelekt donekle sačuvan, ali je moral uništen, zbog čega prestaje da razlikuje dobro i zlo. U nekim istorijskim situacijama – pa čak i u celim društvima – počinju da dominiraju moralni idioti. Zato je bilo sasvim moguće da „Daru iz Jasenovca“ odgleda toliko veliki broj ljudi u Srbiji. Iako bi pravo i zdravorazumsko pitanje u vezi s tim filmom bilo: čekajte, pa kako je moguće da zločinci i kreatori genocida iz devedesetih snimaju film o žrtvama genocida iz Drugog svetskog rata? To pitanje nije postavljeno. Ali je primarni propagandni cilj postignut: šovinistička mržnja je još dublje usađena u ionako u mržnju ogrezlo društvo. Postignut je i sekundarni cilj: ono malo kritički nastrojenih pojedinaca bavilo se, recimo, pitanjem da li je scenario za film plagijat, odnosno da li je reditelj „Dare iz Jasenovca“ ukrao scenario od pokojnog Arsena Diklića, po kojem je čuveni reditelj Lordan Zafranović imao nameru da snimi film „Deca Kozare“. Treći su se zaumno, s prstom na niskom čelu, bavili filmskom kritikom i ocenjivali da li je film u estetskom i umetničkom smislu dobar, osrednji ili loš.

Zato, hajde da ponovimo i proširimo pitanje: kako je moguće da zločinci snimaju film o žrtvama, tim pre što se i sam Vučić pohvalio da je film snimljen na njegovu inicijativu? A Vučić i priključenija na vlasti su ne samo epigoni već i direktni učesnici u kreiranju zločinačke politike iz devedesetih godina 20. veka. Ti su zločini pripremljeni, organizovani i počinjeni na istoj ideološkoj matrici na kojoj su počinjeni i četnički zločini u Drugom svetskom ratu: klali su sve što su stigli a što je bilo pre svega muslimansko i antifašističko. Dalje, četnici su u Drugom svetskom ratu sasluživali ustašama, SS i Princ Eugen divizijama na Kozari. Četnici su dali i svoj krvavi doprinos i tako što su iz Potkozarja žrtve isporučivali ustašama koji su organizovali masovna klanja i mučenja u logorima Stara Gradiška, Jasenovac, Jastrebarsko.

Sledbenici slične fašističke ideološke matrice i na sličan način organizovali su masovne zločine na teritoriji Bosne i Hercegovine, Kosova i Hrvatske tokom devedesetih godina 20. veka. Organizovali su, naravno, i koncentracione logore i iza sebe ostavili masovne grobnice. I sada glasnogovornici te ideologije iz devedesetih iniciraju snimanje filma o žrtvama Jasenovca!? Tobož, jer je Jasenovac bio tabu, pošto su ga zli komunisti skrivali od javnosti. O tome koliko je u vreme socijalističke Jugoslavije Jasenovac bio tabu, maestralan i ubitačan tekst je napisao kolega Toma Marković, nema mu se šta više dodati i oduzeti. „Dara iz Jasenovca“ je nažalost samo još jedan besraman pokušaj da se fašistički zločini iz devedesetih opravdaju žrtvama fašizma iz Drugog svetskog rata. Da u ovom društvu još uvek postoji mogućnost razlikovanja dobra od zla, reakcija bi bila trenutna: nema se tu šta gledati, a kamoli raspravljati o estetskim kriterijumima filma. Masovnim izostankom takve reakcije nema druge nego da se zaključi: moralni idiotizam je masovno ovladao društvom u Srbiji.

U Crnoj Gori, gde sam bio pre neki dan, u toku je velikosrpska, klerofašistička i četnička ofanziva na državu koja je građanski ustrojena. Prijatelji su potpuno šokirani količinom primitivizma koji se poput kanalizacije iz Srbije sliva u Crnu Goru. Otkako su se iščupali iz Miloševićevih kandži, a potom i iz koštunićevsko-tadićevskih, oni su očito uspešno zaboravili kako izgleda velikosrpski „patriotizam“. Srbija je još jednom agresor, a u slučaju Crne Gore na delu je sabornost u pokušaju zatiranja i crnogorske države i crnogorskog identiteta, i – naravno – etničkih manjina. U sabornosti saslužuju, kao i 1999. kada su kosovski Albanci bili na meti, i oni za koje bi čovek do juče pomislio da je njihovo suprotstavljanje fašizmu univerzalno, a ne etnički orijentisano.

Valjda su zauzeti „neumornim“ radom na rušenju Vučićevog režima. Međutim, kako je moguće boriti se protiv Vučića a ćutati kao karakterna pizda o pokušaju da se iz Beograda okupira Crna Gora, o iživljavanju nad Bosnom i Hercegovinom, o suludoj ideji „srpskog sveta“ kao sinonima za „veliku Srbiju“, o svim našim masovnim grobnicama pored kojih prolazimo, bilo da su fizičke, na fasadama naših zgrada ili u tabloidima…?  Ko biva, „samo da skinemo Vučića“, to je osnovni preduslov, pa će nam korak po korak biti bolje. No, neće nam biti bolje. I ne treba da nam bude bolje. I takav pristup je još jedan primer čistog moralnog idiotizma.

Moralni idiotizam je ovde pažljivo i masovno gajen i evo navršava se ove godine tačno 35 godina od Memoranduma SANU, tog manifesta moralnog idiotizma. Sledila je politika organizovanja i sprovođenja masovnih zločina, ali je tokom devedesetih godina 20. veka bilo i puno više nezavisnih medija i organizacija koje su bespoštedno kritikovale velikosrpski nacionalizam i krvave fašističke tragove koje je za sobom ostavio. Broj takvih kritičara dramatično je opao kad su na red za ubijanje došli kosovski Albanci. Potom se postpetooktobarska vlast iz ideoloških pobuda masovno poduhvatila post festum saučesništva u zločinima iz devedesetih i dodatno produbila moralni idiotizam: uvedena je veronauka u škole, četnici su izjednačeni – ma šta izjednačeni – glorifikovani u odnosu na partizane, raskopavala se Srbija, ali ne u potrazi za masovnim grobnicama već u potrazi za kostima Draže Mihailovića, saborno se doneo Ustav da se „odbrani Kosovo“, prodali su NIS i stavili nam energetsku i političku omču oko vrata, izmislili su SNS… Vrhunac moralnog idiotizma bilo je potpisivanje one „Deklaracije o pomirenju“ sa SPS-om, gde su izjednačeni streljani Zoran Đinđić i dželat Slobodan Milošević. Ima li išta logičnije da nakon svega ovoga lider Srbije bude vrhovni moralni idiot – Aleksandar Vučić? Logično, on je uništio i ono malo pravnog sistema i institucija, a ako ne bude suštinskog a ne idiotskog otpora – ovo će društvo završiti u kanibalizmu, na šta ga već uveliko huškaju Vučićevi mediji.

U Crnoj Gori prijateljima sam rekao da im, bez obzira na užasnu ofanzivu projekta „srpskog sveta“ kojoj su izloženi, iskreno zavidim. Zavidim im jer imaju za šta da se bore i jer imaju puno saboraca. I ne sumnjam da će njihova ideja slobodne, građanske, multikulturalne, evropske Crne Gore pobediti, uprkos naletu divljačkog primitivizma. U Crnoj Gori ima sasvim dovoljno progresivnog sveta koji neće dozvoliti da ih varvari pokore.

Tog – progresivnog – sveta, uprkos nacionalšovinističkim moralnim idiotima, ima i u celom „regionu“. Pokazao je to jugoslovenski ispraćaj našeg Vojvođanina i Jugoslovena, Đoleta Balaševića: jugoslovenski kulturni prostor je i te kako živ, iako su učinili sve da ga ubiju i moralno idiotizuju. Test pitanje za kraj: da li se Jugoslavija „raspala“ zato što je bila „veštačka tvorevina“ ili zato što su je ubili na bestijalan način, s namerom da sakriju sopstvene tragove koji oduvek smrde nečoveštvom?

 

Autor je docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, glavni urednik VOICE-a, šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, dopisnik Dojče velea i građanski i antiratni aktivista.

 

(Slobodna reč)

Dinko Gruhonjić, naslovna fotografija: Beta