Kada sam malopre pročitala vest o Sanjinom odlasku, zaledila sam se.
Jednostavno mi je ta vest bila nepojmljiva.
Moj prvi komšija, gerilac iz Višnjičke Banje, otišao je, prerano, kao i njegova Zlata.
I onda počeh da se prisećam…
Bila sam klinka kada smo se doselili u Višnjičku Banju. Moji roditelji su bili veoma druželjubivi ljudi, naročito tata i nije prošlo dugo vremena pa su upoznali sve komšije i sa mnogima se blisko družili. Naše prve komšije su bili Sanja Ilić i njegova supruga Zlata Petković. Ceo komšiluk nam je bio umetnički. Preko puta su živeli Mića i Radmila Marković, malo dalje Boček, u naselju Miroslav Ilić, ukoso Miša Brčin, mnogi drugi… Naselje umetnika i arhitekti… Sanja je bio i jedno i drugo.
Često je zaboravljao ključ, pa je zvonio kod nas da preskače zid, jer nam je kuće delio samo on. Kako ga vidim na vratima, Jaoj Sanja, opet? Uvek osmeh, neka šala, pozitivan čovek je bio. Zlata, jedna od najlepših žena koje sam ikada videla, ostavljala nam je ispod jednog velikog kamena karte za predstave u kojima je igrala, da se ne jurimo, da bude sigurna da smo ih dobili. A stvarno je bila lepa, videla sam je par puta i sveže probuđenu, bez trunke šminke (i ja sam ponekad zaboravljala ključ unutra).
Takvi su bili ljudi. Dobri i obični, nimalo isfolirani.
Sanja je od tavanskog prostora napravio studio, te sam tu slušala prve taktove nečega što je postalo svetski poznato. Da, bila je to Balkanika. I ni tada se nije puno promenio. Vozio je isti stari BMW, oblačio se isto, ponašao se isto kao i ranije.
I mogla bih još mnogo toga da napišem, ali zapravo ne mogu. Nekako me duša boli. Ode Sanja, prvi komšija…
Bio je arhitekta, oduvek zaljubljen u muziku. I dobro je to radio. Voleli ili ne tu vrstu muzike, moramo se složiti da je napravio ne samo kvalitet, već i brend.
Kada su se preselili, dugo godina nisu prodavali kuću pored nas, jer su svraćali često. I dugo godina im je trebalo da se odluče da je prodaju.
Sa Sanjom sam se jedno vreme dopisivala, komšijski, prijateljski, imala sam utisak kao da smo još uvek prve komšije. Znam da mu je Zlatin odlazak sa ovoga sveta jako teško pao. Posle su nam se putevi razišli, ali se nikad nismo zaboravili. Kada je sa Balkanikom imao koncert u Senti, ja nisam bila u Srbiji, ali su mu preneli moje pozdrave i jako se obradovao.
Nikada se više nismo videli, jer nas je život odveo u raznim pravcima, ali ću se Sanje i njegove porodice uvek rado i sa ljubavlju sećati.
Šta da ti kažem sada, Sanja, komšo moj dragi. Pozdravi Zlatu, pa se tamo negde ko zna kada vidimo na tim nebeskim poljanama.
Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)
Sanja Ilić, izvor: Nova.rs (naslovna fotografija: Zoran Lončarević)
