Štampa! Slobodna?

Čovek mora biti veoma neinformisan ili naivan, da bi verovao da se istorija nikada ne ponavlja, jer mnogi primeri dokazuju suprotno.

Ako bi samo gledali izbijanje ratova, u mnogim slučajevima otimanje teritorija, na nijansiran način, povećanje životnog prostora jedne nacije, takođe to sugeriše.

Međutim, nije potreban ni oružani incident da bi čovek iskusio pomenuto ponavljanje. Ako ostanemo na našem užem području, možemo se prisetiti 1998. godine, kada je na predlog tadašnje vlade, parlament usvojio takoreći najgrublji inofrmativni zakon svih vremena u Srbiji. Jedina svrha i cilj ovog pravnog akta je bio taj, da se ukinu mediji koji kritikuju aktivnosti tadašnje crveno – crne koalicije (Socijalistička partija Srbije + Ujedinjena jugoslovenska levica i Srpska radikalna stranka). Sudovi su izrekli drakonske novčane kazne, i ovim u suštini onemogućili rad novina i redakcija koje su odbile da se priklone režimu.

Inače, pomenuti zakon je potpisao generalni sekretar Srpske radikalne stranke, u svojstvu ministra informisanja, izvesni Aleksandar Vučić.

Činjenica je i to da je ministar finansija Mlađan Dinkić, nakon političkog preokreta koji se dogodio pre dvadeset i po godina, vratio iznos kazni na ovaj način opljačkanim redakcijama, ali u mnogim slučajevima, ovo nije bio blagoslov, jer su dotične redakcije prestale da postoje i bilo je veoma malo šansi da se ponovo pokrenu.

Od tada demokratija i sloboda govora „haraju“ u Srbiji, tvrdili su i tvrde trenutne vlasti. Oni koji pak prekorače tu određenu granicu, ne mogu očekivati mnogo dobrog. Ali takvih, „žilavih“ redakcija jedva da ima, jer veliku većinu njih, sa izuzetkom skandal i treš novina, delimično finansira država. A poznata je izreka po kojoj „onaj koji plaća i komanduje“. Međutim, telefonski pozivi „od gore“ retko da su i potrebni, jer se velika većina čelnika novina već ranije, naravno ne obavezno iz ličnog ubeđenja, nego najpre iz ličnog interesa, povinovala vladajućoj grupi, pa su se i potrudili (uspešno), da svojim podređenima podele određene brnjice. A kod novinara se autocenzura takođe razvila iz egzistencijalnih razloga, što je rezultiralo potpunim osvajanjem redakcija. Verovatno je nepotrebno i reći da u službenim izjavama glavni urednici i dalje tvrde da su nezavisni i da svoj posao rade prema svom najboljem (?) profesionalnom znanju i etičkom kodeksu. Ovo međutim pobijaju vesti na dnevnom nivou, jer posle konferisanja sadržaja dugo i konstantno izveštavaju o Njemu i Njegovim delima. Naravno, ovo nije ništa novo za starije gledaoce, jer su do pre četrdeset godina, a tokom trideset i pet, radijske, a zatim i TV vesti počinjale imenom i delima doživotnog Predsednika. Ni kratke intervencije koje kritikuju režim takođe nisu mogle da ugledaju svetlost dana, iako smo živeli u slobodnoj državi, gde je slobodni novinar napisao ono, što je dozvoljeno. Ali to je bilo u starom, prokletom socijalizmu, a sada postoje demokratija i sloboda govora (!?). Zasigurno je u tom duhu, Veselin Simonović, glavni urednik novinskog portala Nova.rs, odlučio da pokrene nacionalne novine pod nazivom Nova. Ne znamo odakle mu novac za ovaj posao, neka to bude njegova stvar (i stvar poreskih organa). Ali po svemu sudeći, novac nije sve, jer na isluženoj mašini za umnožavanje, koju su pre pola veka zvali šapilograf, više nije moguće u prvom cugu štampati novine od dnevno 16, a vikendom od 24 strane u tiražu od deset hiljada primeraka, potreban je ozbiljan štamparski kapacitet za to. Ovako nešto se u Srbiji može naći samo na šest mesta. Pa, potencijalni vlasnik novina ih je potražio, ali su svi osim jednog na brzinu našli neki izgovor, zašto ne mogu da prihvate posao koji bi inače predstavljao fiksni prihod. Pozivali su se na nedostatak kapaciteta i sveobuhvatne tehničke poteškoće. Čak i oni, kao što su na primer beogradske Večernje novosti ili Politika, koji su u socijalizmu svakodnevno izbacivali po 420 000 i 180 000 primeraka novina.

U interesu istine, takođe se mora reći da je Mađar So pozitivno reagovao, iako ga je režim već uzeo pod svoje. A tamo, s druge strane, zaista postoje tehnički problemi, jer su u stanju da u boji štampaju samo polovinu željenih stranica, a drugu polovinu crno – belo, a to potencijalnom naručiocu nije odgovaralo. Za ostale se može samo sumnjati da nije stiglo klimanje glavom sa „nadležnog mesta“. Jer ni danas nema direktora ili glavnog urednika koji bi se usudio da se usprotivi gazdi koji ga hrani hlebom.

Još nije poznato kakav će biti krajnji rezultat, ali se uprkos tome možemo poigrati mišlju, da sekretarica zakuca na vrata svog šefa određenog kabineta i izvesti: „ Tu je štampa!“ Slobodno!?“ Možemo se zapitati koji bi mogao biti iskren odgovor.