Prvi put sam je videla u predstavi Kabare. Bila je prelepa, a predstava fantastična. U to vreme, tokom sredoškolskih godina, radila sam kao razvodnik u Narodnom pozorištu u Subotici, i koliko sam sreće imala da iznova gledam ovu predstavu, iz večeri u veče. Sada već mislim, ne dovoljno puta. Od tada je prošlo dvadeset godina, a onda mi nije ni palo na pamet, da ću sa Žužom Kalmar jednom u četiri oka pričati o mladosti, o njenoj ljubavi, koji je od tada već i njen suprug i otac njeno troje dece, i da će sudbina da nam donese i to da razgovaramo o našim zajedničkim borbama i razočaranjima.
Da li se jedan san ostvario kada ste postali glumica ili ova priča nije tako jednostavna?
-Jako je rano odlučiti sa petnaest godina, šta želite da radite, čak je mnogo njih i sa osamnaest godina nezrelo. Sigurno ima i onih koji znaju, ali većina kasnije sazreva. Da, želela sam da budem glumica, ali istovremeno i košarkašica. Na kraju srednje škole sam morala da odlučim da li ću ići u Beograd da igram košarku za Partizan ili ću da budem glumica. Ema Horvat mi je bila razredna, ona me je gurala prema glumi. Nizali su se uspesi na glumačkim takmičenjima srednjoškolaca i u međuvremenu sam odlučila da bih želela da nastavim da radim na mađarskom jeziku. Srpski jezik mi nije bio problem, zato što sam odrasla u dvojezičnoj porodici, ali da sam odbrala Beograd, to bi me guralo prema srpskoj polovini. Primljena sam na ELTE (Eötvös Loránd University, prim.prev.), odsek amerikanistike – anglistike u Budimpešti, u isto vreme sam išla u studio Operetsinhaz-a, a prijavila sam se i na glumu, gde sam dva puta polagala prijemni: jednom sam odbijena zato što sam nezrela, a drugi put zato što sam previše formirana. Nisam im bila potrebna, to je suština.
Pobegla sam kući iz Budimpešte
-Zatim su se u Operetsinhaz dogodile takve stvari, zbog kojih sam osetila da to nije dobro za mene. Bila sam veoma osetljiva devojka i bila sam dete. I sada sam takva, ali sam naučila da se nosim sa samom sobom. Danas sam u stanju da obuzdam svom um. Loše mi je palo kada mi je jedan režiser rekao da ću se ili navići ili ću pobeći. To što sam izložena kao glumac, kao žena, nije mi odgovaralo. Odlučila sam da to ne želim. Sve sam ostavila. Pobegla sam kući i morala sam nešto da uradim sa samom sobom. Roditelji su me uvek podržavali finansijski, dokle god su mogli. Moja draga prijateljica je rekla da odemo u odsek za hungarologiju, gde su me i primili, i u jednom jutarnjem vozu sam naletela na Mezei Zolija. Poznavala sam ga od ranije i o njemu sam razmišljala kao jednom samouverenom, dugokosom umetniku – detetu. Na tom putovanju smo počeli da razgovaramo i baš smo se lepo ispričali. Pozvao me je na večernju predstavu, koja se zvala Svi moji sinovik. Tada mi je srce jako ubrzano zakucalo za Mezei Zolijem, i činilo se da je to obostrano. Od tada imamo troje dece. U međuvremenu je Friđeš Kovač, koji je meni bio u žiriju na takmičenju kamernih pozorišta, saznao da sam kod kuće i pozvao me je u Salašarsko pozorište, a profesor Hernjak me je pitao zašto ne idem na višu školu. Tako da sam na kraju to i upisala i u Narodno pozorište sam stigla kao stipendista.
Živela sam kao vozač kamiona
-Bili smo druga godina, kada smo pripremali rok operu Starčinalok za ispit, a Šandor Beke je baš tražio Juliju u Egeru, pa me je pozvao. Od tada sam paralelno igrala u Egeru i u Subotici. U to vreme, od 1999. do 2004. godine, zapravo sam bila vozač kamiona. Kupili smo jedan beli golf, dvojku, nazvali smo ga Snežana. Bilo je situacija da sam pre podne ovde imala probu, pa sam uveče igrala u Egeru. Moja majka je često dolazila sa mnom. Kada se prisetim toga, jako sam zahvalna za taj period. Treba nešto takvo čovek da iskusi u životu. Veoma sam srećna što sam doživela ovaj period intenzivne glume. U Egeru sam igrala ozbiljne uloge, divne, jednu za drugom, a svakom mladom glumcu bi bilo potrebno da ga bace u duboku vodu, neka ispliva. Onda odjednom iz njega sazri onaj glumac koji duboko leži u njemu.
Zanima me odnos muškarac – žena
-Ono što mene zanima u pozorištu je razvoj međusobnih odnosa, muškaraca i žena. Nadalje, zaista volim da igram klasike, Čehova, Šekspira i da ih rasparčavam, ako imam dovoljno sreće da sednem sa režiserom i analiziram jednu rečenicu. Tada silazimo u velike dubine, a onda glumac crpi iz svojih prošlih života, svoje prošlosti. Kada iznutra mogu da sastružem još jedan sloj, to je za mene nešto, spoljašnosti me ne zanimaju. Zato me alternativno pozorište ne može pokrenuti.
Kada je došao trenutak kada ste pomislili: od sada je porodica na prvom mestu?
-Prilično kasno. Imala sam trideset godina, kada je Zoli, koji mi je tada već bio muž, zapitao: ne bi nam trebalo jedno dete? Ja sam osećala da sam glumica i o tome nisam razmišljala. Jer, jednom smo morali da odlučimo gde ćemo da živimo: on je igrao u Njiređhazu, ja u Egeru, ali sam imala mogućnosti i za Peštu. Morala sam da odlučim da li ću sa trideset godina i dalje da gazim po gasu ili ću malo da olabavim. Pobedila je ljubav i želja za detetom. U petom mesecu trudnoće sam odlučila da je dete najvažnije. Od trenutka kada se Šari rodila, naravno, bilo je i pozorišta, nekad sam se i rasplakala, ali sam uvek znala da bih odabrala dete. Da su me Spilberg ili Gaj Riči potražili, možda bih razmislila, i povela sa sobom dete, ali se nije tako odvijalo. Onda se posle tri godine rodio Adam, sedam godina nakon toga Gerge, i sada shvatam da će i on uskoro imati šest godina. Sada se u meni počinje mreškati kreativna želja.
Danas stvari vidim drugačije
Preživeli ste teške bitke, ali trupu nije slomilo sve to što ste prošli.
-Danas drugačije vidim stvari, nego tada, u velikom kovitlacu revolucije, kada su ovde postavili Atilu Andraši, koji nikakvo pozorišno iskustvo nije imao, njegov konkurs je jedna sramota, mi smo to tako i doživeli, a cilj je bio da nas razbiju kao trupu. Srećom pozorište koje je on radio je bilo toliko loše, da je publika stala uz nas. Bio je to početak velikog talasanja, na kraju kog je u prisilnim uslovima formiran Mađar Mozgalom. Prevarili su nas i zato sam jako ljuta na tadašnje političare.
To znači da ste zažalili?
-Jesam. Mnogo toga sam zažalila. Borbu samu po sebi ne. Ali što sam potom verovala velikim rečima, to jesam, jako. Kao kad se u crtanim filmovima glava čoveka pretvori u magareću, e, tako se osećam. Pored Jenea Maglaija sam do kraja odradila odborništvo. On je jedini revolucionarni političar koji se u to vreme nije oglušio o nas. Sada ću to do kraja da odradim i u Mađarskom nacionalnom veću, ali jedva čekam da se završi. Želim da se udaljim od tog sveta što je dalje moguće. Jer posle izvesnog vremena ne možete da ostanete uspravne kičme. Primećujem kako samu sebe cenzurišem. Imam troje dece, glumica sam, ne želim da budem političar.
Ovaj sistem ponižava ljude
–Ja ne želim da se bavim politikom, ali to ne menja činjenicu da sam apsolutni opozicionar. Moja duša je opoziciona iz svakog ugla. Ovaj sistem ponižava ljude, naročito inteligenciju. Ako sam izabrani političar, ne mogu da budem uvredljiv, ali bi bilo potrebno mnogo mudrosti, da radim u korist ljudi, čak i ako oni stvari vide drugačije.
U ovoj situaciji, postoji li zalaganje za nas sa nečije strane?
-Zar ne vidite da oni mogu sve? Njihove oči ni ne zatrepere, a ono što je u svemu tome tužno je što ni oči ljudi ne trepere. Oguglali smo ili nam je samo žao vremena. Ako želim da budem jako sebična, mislim da sam se ja već dovoljno opekla. Ja da isturim vrat? Postoje stvari za koje se mogu zalagati, ali postoje i one za koje ne bi trebala da se zalažem sama. Vidim da se iste teme pojavljuju iz godine u godinu, dajete iste komentare i ništa se ne dešava.
Kako je biti glumica Narodnog pozorišta u Subotici u današnje vreme?
-Biti glumica u mađarskoj trupi Narodnog pozorišta u Subotici ili u Kostolanjiju, Novom Sadu ili Senti se meri sasvim drugim standardima. Koliko nam je poznato druga pozorišta mnogo više novca dobijaju za produkcije od nas. Objašnjavaju nam da je to zato jer se nama, je li, gradi pozorište, te ćemo mi onda dobiti, je li, kada bude završeno. Pa, to „je li“ traje od 2007. godine. Mi to „ćemo, je li, onda“ živimo već skoro petnaest godina. Mađarsko nacionalno veće sasluša naše probleme, ali nam može pomoći samo u malim stvarima. A publika jako voli ovo pozorište. Igramo predstave pred punim pozorištem, ima boljih i lošijih predstava, ali se gledaoci uvek vraćaju. Iz ovog ugla je dobro ovde biti glumica. I još jedna veoma važna stvar, koja je oslonac čovekovog života; ljudi sa kojima sarađujete. Mi smo prošli mnogo toga i mogu da kažem da radim sa svojim prijateljima. I to novcem nikada ne može da se kupi. Sada imamo novog direktora. Razgovarali smo sa njim, saslušao nas je i nastupio kao neko ko rešava probleme. Više puta je rekao da je izgradnja Narodnog pozorišta u predfinalnoj fazi i da će nas uvesti da vidimo svlačionice. Do sada nismo bili sigurni ni u to, da će nam biti dozvoljen ulaz. Ne bi se iznenadili ni tada, kada bi bilo završeno, pa neko rekao: O, pa to je bila samo šala…
Epidemija i joga
Tokom perioda epidemije jedva da ste igrali, a ni predstave se nisu baš mnogo pripremale. Kako podnosite ovo vanredno stanje koje traje već godinu dana?
-U prvo vreme smo se jako radovali. Konačno, samo kod kuće! Izvadili smo društvene igre, Šari je pravila koktele. Trajalo je to do septembra prošle godine, kada je počelo onlajn i kombinovano obrazovanje. I tada me je uhvatilo ono, da bi bilo lepo sada već i glumiti malo. Onda smo počeli da se češemo, mnogo je bilo dokolice. Ja od februara idem na kurs joge i u maju ću diplomirati za instruktora joge. U Egeru sam počela da praktikujem jogu, potom su došla deca i do sada je nisam pronašla u Subotici. U onom ništavilu covida sam morala nešto da počnem sa samom sobom, i zato što imam kilu između četvtog i petog pršljena. Više ne mogu da trčim, zato sam počela da praktikujem jogu. Leđima mi je bilo sve bolje i bolje. Što sam više odlazila tamo, i devojke oko mene su počele da polažu, mislila sam, pa mogu i ja to da naučim. Prošle nedelje sam položila ispit iz anatomije. Kroz jogu shvatite kako je to biti čovek. Jedinstvo tela, duše i duha. Pomaže mi da pronađem samu sebe. Ja sam u velikom sukobu sa samom sobom i to je dobro kad ste glumac. Ali počinje da me zamara. Zahvaljujući jogi, mogu se lakše vratiti u centar sebe.
Gde vidite sebe za pet godina?
-Vidim sebe u nekom joga centru, sa tri – četiri aktivnosti dnevno. Čovek treba da se menja. Nije dobro ni predugo igrati jednu ulogu u životu. Predugo sebe možete zamisliti samo kao majku, dok detetu već treba nezavisnost i ne majka koja steže, već majka koja pušta. Onda je tu druga neiscrpna tema, glumica i starenje. A i meni se to približava. Sve je manje mogućnosti. Polako dolaze uloge baka, majka koja se povremeno pojavi u pozadini, što verovatno ne čini glumicu srećnom. Duševno ovo nije jedna laka profesija. Glumica mora da izvojuje mnogo pobeda, a najveću sa samom sobom. I ako ne naučiš da kreneš dalje, možeš postati veoma ogorčena, i da dospeš na ivicu provalije. Ja jako volim da budem glumica, ako mogu da igram uloge koje me čine srećnom. Ali samo zato da budem glumica, da bih bilo šta igrala? Ne.
Toliko svesno se pripremat za starost?
-Ne znam da li je to svesno ili osećajno. Veoma je važno da čovek prvo napravi reda u svom umu. Treba da znam, da će to uslediti. Radije bih rekla da se svesno pripremam da sačuvam samu sebe. Ali naravno, toliko toga još postoji u glumi. Tu je Salon za umetnike, koji se sada ponovo pokreće, književna kafana, koju kolege toliko vole. Ovaj entuzijazam ne može da se pomete. Jedno ovakvo veče nama jako mnogo toga daje. Zatim je 2014. godine na Paliću osnovano Palićko pozorište Grund, deca su u to vreme već bila srednjoškolci, sada već postoji i mala grupa. Oni meni čine dobro, toliko mi daju. Moje postojanje je potvrđeno ovim stvarima, da sam tu, da se time bavim i da je to tako dobro.
Prema ovome sudeći, onda za pet godina, nećete se baviti samo jogom?
-Sve je moguće, čak i Gaj Riči je u paketu. Ko zna, moguće je da stvarno zazvoni telefon.
Foto: privatna arhiva
