Verovatno je svakog iole normalnog čoveka šokirala vest da su 18. maja ove godine dva učenika osmog razreda osnovne škole u Bačkom Jarku seksualno zlostavljala godinu dana mlađeg dečaka sa smetnjama u razvoju, terajući ga da ih oralno zadovolji. O svemu ovome su izvestili domaći mediji.

B92 izveštava da je odmah reagovala i policija, tako da su 19. maja podignute prijave protiv roditelja oba pomenuta učenika. Učenici se takođe  sumnjiče i da su napravili video snimak, koji su posle delili na društvenim mrežama među prijateljima i poznanicima.

Normalan čovek ne može da ne oseti potpuno gnušanje nad jednim ovakvim činom. Domaći mediji izveštavaju i o tome da je jedan od učenika već od ranije poznat po problematičnom ponašanju.

Nereagovanje nadležnih je ovaj put dovelo do nečega što jednostavno nije smelo da se dogodi. O vršnjačkom nasilju i devijantnom ponašanju u školama se mnogo polemisalo i pisalo, ali se nije mnogo odmaklo u prevenciji istog.

Kako piše Danas.rs, Ministarstvo prosvete je u saradnji sa Incest trauma centrom 2017. godine promovisalo „Obrazovne pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom“, namenjene vrtićima, osnovnim i srednjim školama u Srbiji, koji kako je objašnjeno, obezbeđuju znanja o prepoznavanju i reagovanju na seksualno nasilje, o sprečavanju seksualnog nasilja i intervenciji koju je neophodno preduzeti kada dete obelodani da je tome izloženo.

Međutim, u ovoj državi se uvek nađe neko pametan da se suprotstavi bilo čemu, pa makar to bilo i korisno i itekako potrebno, kao u ovom slučaju. Tako su se ove publikacije ubrzo našle na udaru dela javnosti, kako dalje piše B92. Taj deo je tvrdio da se time na mala vrata uvodi seksualno obrazovanje u obdaništa i škole, da se deca podstiču na homoseksualne odnose, da su sadržaji Obrazovnih paketa neprimereni uzrastu, suprotni našoj tradiciji, da zadiru u porodične odnose.

Dobro, onda se lepo vratimo svi u kameno doba i tu neće ništa loše da se dešava. E pa hoće. Umesto da se deca obrazuju u civilizacijskom smislu, mi stojimo u mestu što se tiče svega i svačega, pa i ove teme.

Kakve veze ima tradicija sa edukovanjem na pomenutu temu? Ama baš nikakve. Ova tvrdnja se zapravo kosi sa zdravim razumom i dovodi između ostalog i do ovakvih, malo je reći tragičnih situacija. Držimo se mi zastarelih šablona (a debelo licemernih), da ne bi slučajno negde napred krenuli.

Ama baš nikakve blage veze nema poštovanje tradicije, porodičnih vrednosti (koje usputbudirečeno postoje uglavnom samo u udžbenicima i govorancijama u poslednje vreme), sa edukovanjem i formiranjem kritičkog mišljenja kod dece. Naravno da ih treba učiti poštovanju tradicije i porodičnih vrednosti, ali ih treba učiti i drugim stvarima. Da ne počinjemo o tome da pomenute kategorije uopšte nisu nediskutabilne, jer ih uglavnom svako tumači na svoj način, naročito potonju.

Nije dovoljno što je obrazovanje kao takvo i samo degradirano i poprilično uništeno, što su planovi i programi od pre dolaska Hrista, nego se uvek nađe neko da se krije iza plašta tradicije i porodičnih vrednosti koje se u današnje vreme izuzetno malo poštuju, realno. Te vrednosti se žive, a ne ispiraju se njima usta. I uglavnom je tako da oni koji ih najviše pominju  (jer je li, to je tako udaranje po najtanjim ljudskim strunama, a uglavnom tako isprazno i apsolutno neiskreno), najmanje žive po njima.

Vaspitanje i kultura mi zaista ne dozvoljavaju da napišem šta mislim o licemernom trpanju porodičnih i ostalih vrednosti u prvi plan, a svima je jasno već da se iste poštuju otprilike koliko i lanjski sneg. Jedno je sigurno, retko će detetu koje potiče iz porodice u kojoj se upravo poštuju pomenute vrednosti (ali zaista), pasti na um ovako demonsko ponašanje. Dešava se, ali zdrave porodice uglavnom iznedre mentalno zdravu decu. Tako da koren problema treba upravo tražiti u porodici i vrednostima iste. Dečaci koji su zlostavljali imaju 14 godina, slovom i brojem. Dečak koji je zlostavljan ima 13.

Kakvu mi to decu odgajamo?

Željka Burgund, psiholog, kao i koordinatorka roditeljske i dečije linije, i linije za žene žrtve nasilja, izjavila je za bbc.com da ukoliko dete ili mlad čovek ne dobije adekvatnu pomoć i podršku, posttraumatski stresni poremećaj i dalje postoji i čini ga disfunkcionalnim, a mlada osoba pokazuje promene u ponašanju, dolazi do zloupotrebe alkohola i droge, postaje promiskuitetna.

Posledice su mnogobrojne, od niskog samopouzdanja tokom života, do suicidalnih ideja. Dečak koji je pretrpeo zlostavljanje je dobio psihološku pomoć u Novom Sadu. I nadajmo se da će blagovremena pomoć uroditi plodom.

Pomenuti slučaj se dogodio u školi, kako javljaju dalje srpski mediji. Ono što nigde nisam uspela da pronađem i pored najbolje volje je, gde se ovo tačno dogodilo. AKo se dogodilo u školi, gde su bili zaduženi nastavnici, kako je ovo uopšte moglo da se dogodi i kada? Ako je za vreme časa, za vreme kog časa? Ako je na odmoru, ko je bio dežuran? Ovde treba da budu kažnjeni svi koji su bilo čime doprineli mogućnosti da se ovako nešto dogodi. Jer ovo što se dogodilo i o čemu bruje svi mediji je jezivo, zastrašujuće i neprirodno. Da deca od 14 godina teraju dete od 13 godina, ometeno u razvoju, da ih oralno zadovolji.

Nažalost, po svoj prilici, tim četrnaestogodišnjim dečacima nije sve u redu u glavi. Takav zverski i demonski čin jednostavno ne može da izađe iz glave jednog mentalno zdravog deteta koje potiče iz zdrave porodice. Tako da i tu treba postupati sa oprezom. Osim žrtve, nasilnika, postoji i treća grupa koja pripada obema pomenutima, nasilnici koji su bili ili su, žrtve.

Bojana Dinić sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu je za portal 021.rs govorila o tri grupe koje se tiču vršnjačkog nasilja, pa je između ostalog pričala i o tome da je za nasilnike karakterističan nedostatak empatije. Izrađena je agresivnost i uverenje da se nasilje nekako isplati, nanošenje štete je cilj. Dodala bih da je i neverovatna mržnja ugrađena u tu decu, iz raznoraznih razloga. A osim mržnje, ovaj slučaj sadrži i neverovatnu dozu devijantnog i perverznog ponašanja. Da li su krivi roditelji? Da li je kriv internet? Da li je krivo društvo? Krivi smo svi mi. Krivi smo zato što ne dižemo glas oštro i veoma glasno protiv bilo koje vrste nasilja, protiv hipokrizije koja je zavladala našim društvom. I što nismo digli glas protiv emitovanja kojekakvih bljuzga, ogavnih emisija kojima se hrani polovina naše dece. Fuj.

Hej, govorimo o deci koja imaju 14 godina. Samo 14 godina.

I to što nismo dopustili da se uvede seksualno obrazovanje u škole je još jedna od naših, ličnih gluposti. I dokaz u koliko licemernom društvu živimo. Baš zbog sveta u kom živimo i u kom nam odrastaju deca treba ih edukovati u tom pravcu. A ne, mi smo uveli gomile nepotrebnih kvazi – predmeta u škole, valjda da bi se zaposlili kojekakvi isfabrikovani kadrovi, i insistiramo na „vrednostima“ koje ako kod kuće ne naučiš, vala te nijedna škola neće njima naučiti.

Bolesno i devijantno društvo u kom vladaju laži, devijacija, perverzija i gadosti. Društvo u kom ista ta deca gledaju kako se u tamo nekim rijaliti programima koji su uvreda za zdrav razum dešavaju iste te stvari koje oni posle imitiraju. Ali uvesti seksualno vaspitanje u škole je zasmetalo nekom isto tako kvazi moralnom delu društva, koje verovatno sedi kod kuće i gleda iste te monstruozno zatupljujuće, bedne emisije, idealne za ispiranje ono malo mozga onih koji ih gledaju. I onda se čudimo. Nemamo mi više čemu da se čudimo.

E pa, ne uči se seksualno vaspitanje preko rijalitija, nego bi upravo trebalo da se uči u školama, praćeno sistemskim psihološkim praćenjem učenika, podrškom, saznanjem istih tih učenika da mogu da pitaju bez straha, stida ili bilo čega drugog.

Mislite da učenici imaju poverenja u škole?

Mislite da roditelji imaju poverenja u nastavnike?

Mislite da nastavnici imaju poverenja u roditelje?

Mislite li da deca imaju poverenja u bilo koje u ova tri?

Pa, ja se nadam da imaju, barem u nešto od tri navedena.

Jer ako nemaju, ovaj svet je postao mnogo tužno mesto.

Foto: sittercity.com