Pre pandemije koja još uvek traje (i ko zna koliko će još), glavna tema u mnogim zemljama je bila priliv migranata. Uglavnom su razvijene evropske države (bile) destinacija za ljude iz Azije i Afrike, ali su i Sjedinjene Američke Države bile takođe prisiljene da podignu veoma dugačak i visok zid na meksičkoj granici, budući da su na gomile ljudi htele da iz osiromašenih južnoameričkih zemalja uđu u obećanu zemlju novog doba, da ostvare „američki san“ odnosno stvore sebi prosperitet.
Nažalost, u oba slučaja je mnogo ljudi krenulo, jer su im beskrupulozni trgovci ljudima napunili glave, da bez rada mogu živeti u zapadnoj Evropi i SAD, to jest da mogu dobro da žive i samo od socijalne pomoći. Posledica ovoga je stalna napetost na granicama, koja se donekle može ublažiti samo raspoređivanjem vojske. Međutim, oni koji dolaze i spremni su na gotovo sve, nemaju obzira ni prema čemu niti prema bilo kome. Žele da uđu u zemlju svojih snove, kršeći sve zakone. Samo dobri Bog zna koliko će trajati ovo nesrećno stanje, ali u senci ovoga i kovida, gotovo skriveno, ali se može i kod nas prepoznati unutrašnja migracija. Prema podacima statističkog zavoda, samo prošle godine je skoro sto i deset hiljada ljudi napustilo svoje domove i preselilo se na novu adresu iz raznoraznih razloga.
U prvom redu su odlazili iz sela, da bi se preselili uglavnom za Beograd ili Novi Sad. Kao rezultat, došlo je do povećanja broja stanovnika u glavnom gradu, a taj broj odgovara broju stanovnika jednog manjeg grada. Gubitnici preseljenja su uglavnom sela i gradovi u šumadijskom okrugu. Stručnjaci su i ranije upozoravali, da se demografska situacija u Užicu, Kraljevu, Šapcu, Loznici, Vladimirovcima, Ljubivoji, Kruševcu, Trsteniku, Ivanjici, Raškoj i Tutinu na očigled pogoršava. Srednjo – i dugoročno, to može postati još gore, jer je prema podacima Zavoda za statistiku prosečna starost onih koji menjaju mesto stanovanja niža od 35 godina. Odnosno, prvenstveno mladi ljudi napuštaju porodična ognjišta. Ovo samo dodatno otežava činjenica da žene, tačnije devojke, preovlađuju među „migrantima“, a koje najčešće biraju novo mesto stanovanja iz emocionalnih razloga. Drugim rečima, udaju se, ali se pri izboru trude da pronađu sebi para iz urbane sredine, posebno Beograda ili Novog Sada.
Značajno je, da 119 od 168 opština u Srbiji beleži pad stanovnika. S obzirom da ovaj proces nije nova pojava, a u poslednjih sedamdeset godina je postao gotovo kontinuiran, nije ni čudo što su se uglavnom naselja bez saobraćajnih veza sa gradovima praktično ispraznila.
Njihov broj je već dostigao hiljadu i pet stotina, a napori vlade i pre svega nadležnog ministra Milana Krkobabića da mlade ljude namame u selo, mogu se opisati kao uzaludni. Od 1945. godine, sela, to jest one koji su u njima živeli, opljačkao je stvarno svaki režim, jer im i dalje sramotno malo plaćaju za useve. Pa da li je onda čudno što mladi odlaze odatle?
Međutim, to nije svuda slučaj. U Holandiji, Danskoj, Norveškoj i nekim drugim zapadnim zemljama na primer, poljoprivreda je moćna, a čak možemo reći i da su uz spektakularnu finansijsku podršku uspeli i da učvrste životne uslove. Naime, ovo je zahtevalo i organizaciju tamošnjih poljoprivrednika. Zadruge koje su osnovali, a koje sada postižu izvanredne rezultate, postale su veoma privlačne i za mladiće i devojke.
Mi samo možemo sa žaljenjem i puno prezira gledati krokodilske suze prolivene od strane naših vođa, kada je u pitanju izumiranje sela.
Sve dok se samo populistički glasovi čuju izvan gradskih zidina, moramo računati na ovakvu migraciju.
Foto: twitter.com
