Iscrpljujuća vrućina, zmijoliki redovi, stotine nestrpljivih ljudi različitih nacionalnosti – koji je razlog što skoro svake nedelje čitamo da je ovaj i onaj granični prelaz pao, ne idite više onuda, pokušajte sa drugim prelazom? Šta može biti u pozadini svega toga? Politika? Neisplaćene plate? Nedostatak radne snage? Ili možda samo obična lenjost? To je ono što bi konačno želeo da zna svaki jednostavni, obični, vredni Mađar u Vojvodini, ne zato da bi mu se duša umirila, već da bi se konačno dogodio neki napredak u ovom slučaju.
Mnogo godina već patimo od pogubljenosti koja vlada na nekim srpsko – mađarskim graničnim prelazima. U praksi to znači da je potrebno 2 do 3 sata da se pređe udaljenost od samo 30 do 50 kilometara, što je priznajmo, za one koji rade, uče ili imaju praksu radnim danima, odlaze u kupovinu, možda porodičnu posetu, potpuno apsurdno i nečuveno. Ali ne samo za njih, već i za nas, koji se svako malo vraćamo iz matične zemlje, da i ne pominjemo članove porodice i rodbinu koja lakše i uspešnije napreduje u inostranstvu. Za nas, koji idemo kući samo na tanjir fine tople supe, fini paprikaš, meko pečenu piškotu, čašicu rakije, duge, tople zagrljaje, sjajne razgovore i malo svežeg vazduha.
Pored zmijolikih redova vozila, okolinu graničnih prelaza karakterišu i prepuni autobusi, bicikli privezani lancima za ogradu, mali motocikli parkirani pored njih i automobili koji su tu ostavljeni. Pa dokle više? I šta o tome misle onu koji iz raznoraznih razloga koriste ovaj bezglavi sistem zaista često?
Edina ima 23 godine i uči za zubnog tehničara. Teorijsko obrazovanje se održava u Hodmezevašarhelju u Mađarskoj, a praksa je u Segedinu, zbog čega redovno prelazi granicu.
„Već više od godinu dana putujem na destinaciji Bački Vinogradi – Ašothalom – Segedin i Bački Vinogradi – Ašothalom – Hodmezevašarhelj, jer se trudim da naučim stomatološke tehnike u okviru obuke OKJ. Ali je epidemija korona virusa i na to stavila šapu. Teorijska nastava je stoga jedno vreme tekla onlajn, ali je praktična nastava ostala, pa sam morala i za vreme ograničenja koja su uvedena zbog pandemije da idem u Segedin. Tada sam sve to relativno lako uspevala, jer je promet bio četvrtinu onoga što je sada. Međutim, ukidanjem mera, odmah su nastali zmijoliki redovi na graničnom prelazu Reske, čije bi radno vreme inače bilo najprikladnije da mirno putujem. Od tada se međutim, već nekoliko puta dogodilo da sam morala da izaberem drugi granični prelaz da bih prešla granicu. Nadam se da će železnička pruga koja će biti izgrađena između Subotice i Segedina pomoći da građani koji rade preko granice ne gube više sate, i da će bez kašnjenja moći da stignu na svoja radna mesta, a zatim se glatko i na vreme vrate kući.“
Prema rečima ove devojke iz Bačkih Vinograda, automobili na graničnim prelazima se većinom zato gomilaju, jer su ljudi koji rade na njima preterano opušteni i zavise od okolnosti. A to je već, priznajmo, mnogo nas primetilo.
Martin ima 24 godine, radi u Novom Kneževcu, ali uprkos tome često ide u Segedin.
„Barem jednom nedeljno putujem između Čoke i Segedina. I iako ja radim u Novom Kneževcu, jedan deo mojih prijatelja radi u Segedinu, jedan radi i u Đeru, te se često dogodi da svoje slobodno vreme provodim kod njih. S obzirom da sam jedno vreme i sam živeo u Segedinu, dobro poznajem grad, volim tamo da budem, ali zbog sporog prelaska granice uvek sam tamo samo kratko vreme. Po mom mišljenju, najveći problem graničnog prelaza Reske je taj, što ne koristi u potpunosti svoj postojeći kapacitet, što stotinama ljudi uzrokuje minute nestrpljenja. Štaviše, u poslednje vreme je bilo i gorih primera, sigurno se svi sećaju da je jedan čovek nažalost izgubio život u dugom čekanju, čemu ni vremenski uslovi nisu pogodovali. Na manjim graničnim prelazima, međutim, prema mom iskustvu, za sada je prelaz nesmetan. Nadam se da će tako i ostati.“
Momak iz Čoke bi se radovao kada bi u budućnosti olakšali saobraćanje putnicima nekim propisima. Ni Ervin iz Subotice, koji ima 52 godine i svakodnevno već tri godine prelazi tamo i ovamo granicu kod Reske graničnog prelaza, ne misli drugačije.
„Polako već tri godine putujem između Subotice i Segedina na dnevnoj bazi. Radim kao administrator. Lagao bih kada bih rekao da nije zamorno, ali je nažalost to jedini način da obezbedim sebi pristojan životni standard. Najčešće sam primoran da idem na Reske, ali ponekad idem i na Bačke Vinograde – Ašothalom. Imam raznorazna iskustva. Jasno je da brz i neometan prelazak zavisi od nekoliko faktora. Najveći „problem“ možda predstavlja tempo rada tamošnjih radnika. Sve više nas putuje na posao, a ovaj „problem“ će nas učiniti sve nestrpljivijima. Bilo bi najbolje kada bi jednu „kapiju“ rezervisali isključivo za naš prelazak.
Melinda ima 25 godina, rođena je u Kanjiži i radi kao blagajnica u jednoj od najpoznatijih trgovina. Ona ide kući jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje.
„Često se rastužim što dobar deo ovog malo slobodnog vremena koje imam, moram da provedem čekajući na graničnom prelazu, pa se često desi da odem kući jednom u dve nedelje ili čak jednom u mesec dana. Iako kod mene svakodnevno putovanje zbog posla nije ni dolazilo u obzir, mislim da bi dobro bilo, obraćajući pažnju na ljude koji svakodnevno putuju zbog posla i meni slične, kada bi se prelazak granice na neki način regulisao. Umorni smo od stajanja u redovima. Većina nas živi 30 – 50 kilometara od Segedina, ali i pored toga moramo da čekamo 2 – 3 sata da se vratimo kući ili da odemo nazad u zemlju maticu.
Jedno jedino pitanje je ostalo bez odgovora: kada će ovlašćeni politički akteri konačno preduzeti nešto po ovom pitanju?
Tamara Poša
Foto: privatna arhiva
