Razume li iko, ali iskreno, sve ove zaplete, podzaplete i paralele tokove dramske radnje oko izvesne Dijane Hrkalović, ledene kraljice domaćeg polusveta sa obeju strana zakona? Čitam o tome dugačke tekstove u ozbiljnim novinama, i što više čitam, to manje shvatam. Što je još gore: to manje me zanima da shvatim. Jer su i zaplet i svi vodeći likovi zapravo nepodnošljivo banalni, pa nepovratno gubim interesovanje. Dojučerašnji saučesnici u otmici države i društva podžapali su se međusobno, oko čega bi nego oko plena i oko hijerarhije moći u grabljenju plena i raspolaganju njime, a ja nikako ne uspevam da se uživim u dramu tako da počnem da navijam za jednu od strana. Čini mi se da su i oni koji trenutno hapse i oni koji su trenutno uhapšeni i sada i oduvek mnogo manje političari a mnogo više kriminalci, a kriminalci su, kako je to govorio veliki reditelj sjajnih krimića Žan-Pjer Melvil, zanimljivi i harizmatični samo na filmu (kao Melvilovi ikonični Lino Ventura ili Alen Delon), a u stvarnom životu su mahom bezvezni i dosadni šupci, da izvinete. A ovo oko nas, sve sa Dijanom, valjda je nekakav stvarni život, ili barem život onoliko stvaran koliko stvarnosti Srbija trenutno može da proizvede. Što, doduše, em nije mnogo, em ništa ne valja. Jer stvarnost nam je otprilike kao zimski vazduh u našim gradovima: maglovita i neprozirna, neprijatnog mirisa i loša po zdravlje.

Slučajnu (anti)junakinju naših dana upoznali smo kao nemilosrdnu egzekutorku partijsko-podzemnih direktiva, osobu za specijalne zadatke ili osobu koja nadzire osobe za specijalne zadatke (a poneke, ne one najvažnije, kanda i sama zadaje), kao policijsku moćnicu koja se pojavila niotkuda, isplela čvrste mreže i u raju i u paklu, zgrabila sve (što joj je dopušteno da zgrabi, jer naravno da stvarna, a to znači nekontrolisana i nesubordinisana moć stanuje negde drugde, čak i Džoni Dep zna gde) i zauzvrat demonstrirala volju i umeće da isporuči sve što se od nje traži. Recimo, odgovarajuću izbornu „atmosferu“ i rezultate u Lučanima, ili bilo gde drugde. Tamo se ukazala lično, pred kamerama, i od tada je svi znamo, ušla nam je u domove, mada nije baš da smo je ikada zvali i priželjkivali.

Ali meni je i to, moram da priznam, trivijalno i dosadno, jer i dalje ne premašuje – po onom Melvilovom receptu iz prethodnog pasusa – rampu stvarnosti i ne dobacuje do drame. Do komedije, avaj, još manje.

Ono što mene jedino fascinira u ovoj priči, okolnim pričama i svim pričama koje će iz ovih priča tek proisteći, jeste izvesna nadrealnost i zaumnost, a opet istovremeno i krajnja banalnost, mešanja i komešanja „donjih“ elemenata u društvenoj retorti koji je ovakve likove (a Hrkalovićeva je daleko, daleko od toga da bude najgora među njima) uzneo na površinu, dakle na društveni vrh.

Kako to izgleda kada se društvo istumba tako da talog ispliva na vrh a procureli soc nam ufleka bele pantalone, videli smo prvi put (bar u mojoj i okolnim generacijama) u vreme „godina raspleta“, od kraja osamdesetih pa do cele poslednje decenije dvadesetog veka. Svega je tu bilo, od nacerenih pajaca preko igrajuće mečke do bradate žene. Posle ovog pogubnog mengeleovskog eksperimenta na živom mesu, krenuli smo putem kakvog-takvog oporavka i povratka u nešto što bar podseća na normalu, da bismo se onda, sa svitanjem naprednjačke zore, vratili tamo gde smo ranije već bili, ali na način i uz jezik i dizajn novog doba. Lična istorija morbidnog kriminalno-patriotskog maroderstva opet je postala nešto čime se možete otvoreno ponositi, svojevrsna preporuka za transfer u novu kontraelitu. Odatle je negde ispuzala i ta osoba Hrkalović, iz nekog „navijačkog“ i njemu srodnog podneblja i podzemlja, i odatle se, bez presedanja i bez presedana, vinula na sve te svoje krcunovske položaje i visine, formalne ili neformalne, mindegy.

Da li se neko tome čudi, ali iskreno? I ako se čudi, zašto se čudi? Pa, odakle je došao Pantokrator Vučić ako ne iz istog tog stadionsko-paravojnog (takvo vreme beše, je li) taloga? I toga ne samo da se nikada nije odricao (kao da bi od toga neke vajde bilo) nego je i dan-danas vrlo spreman da se pozove na svoje godine i dane provedene na poslu (drugih poslova ionako nikada nije imao, sve dok nije postao ministar) istaknutog sporednog huligana kao na godine korisnog i poučnog šegrtovanja, šta li. A i porodična tradicija se izgleda uspostavlja, pošto mu je i sin trenutno na obuci na istim izvorima čestitosti i produhovljenosti. I kako mu je krenulo, možda i nadmaši ponosnog oca. Što se mene ne bi uopšte ticalo, a ne bi trebalo ni vas da se tiče, kad ne bi direktno i obilno doprinosilo još dubljem utonuću u blato ovog šampionski devastiranog društva.

I, šta će ovde biti na kraju? Ne mislim na to šta će biti sa političko-policijskom manekenkom uprljanih, a možda i krvavih ruku, jer to se, budite iskreni, ni vas uopšte ne tiče, pošto vam nikako nije jasno ko je uopšte ta osoba i kako je i zašto ikada mogla da ispliva iz trajno zaslužene anonimnosti. Nego mislim na to šta će biti na Kraju: onda kada „sve ovo“ krene da se neminovno urušava. Šta god da bude, biće glasno i stresno, i svi ćemo znati za to. I kad sve ovo prođe, jedino što nam nikada neće biti jasno jeste: odakle su ovi ljudi ispuzali i kako je bilo moguće da nam se oni uopšte dese. Pa, da vas obavestim na vreme: bilo je moguće zato što smo ih, gotovo ravnodušno i pomalo blazirano, pustili da nam se dogode.

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.


(Slobodna reč)

Teofil Pančić, naslovna fotografija: Medija centar Beograd