„Od trenutka kada sam ne samo čula za Orvelov roman, već ga i pročitala, utisnuo je pečat na moju godinu rođenja. Raspoloženje i životni osećaj naše generacije je sasvim u skladu sa romanom. Ta vrsta beznađa, odustajanje, je često tipično za nas. To ne znači da mi svi odustajemo, da ne činimo ništa, već da smo često primorani u takvu životnu situaciju kada kažemo: već smo odustali. Ovo nije nužno loša stvar jer ako odustanemo, možemo početi nešto drugo, novo. U svakom slučaju, u nama, godišta 1984. ima nešto melanholično što čas pomaže, čas koči život. Mi psiholozi za to kažemo: spoljnja kontrola. Kada mislimo da ne možemo da utičemo na sopstvene živote ili da naše odluke ništa ne vrede, jer ih uzalud donosimo, nešto ih uvek nadvlada. Baš kao u Orvelovoj knjizi“ – rekla je pesnikinja Ana Terek poreklom iz Bačke Topole u intervjuu za mađarski kritički portal Revizor u odgovoru na pitanje da pošto je rođena 1984. godine oseća li nešto orvelovski u svojoj generaciji.
Predstava Ane Terek Čend (Tišina, prim.prev.), u režiji koautorke Nore G. Molnar iz Sente, predstavljena je 25. oktobra u Trafoklubu u Budimpešti. Predstava govori o inače dobro funkcionalnoj porodici koja se raspada zbog nelečenih ratnih trauma… Pozorišna prezentacija je pružila priliku za intervju, koji je za umetnički portal matične zemlje pripremio Žolt Hološi. U razgovoru je Ana Terek o novom delu rekla: Čend je „izmišljena priča, nije se meni dogodila. U njoj se govori o tome kako se porodica koja inače dobro funkcioniše raspada zbog ratnih trauma, i kako se zbog nasilja i mržnje na koje su muškarci bili primorani, ljudi koji se vole udalje. Htela sam da pričam o sudbini veterana koji su se posle rata vratili kućama, o nelečenim ratnim traumama i o tome da su se i porodice upravo toliko raspadale kao i Jugoslavija, na parčiće. Sklopila sam komad iz nekoliko ispričanih priča, sićušnih mozaika. Bila sam uzbuđena zbog toga šta se dešava sa jednom tihom, nelečenom traumom. Kao psiholog, diplomski rad sam pisala iz posttraume, to je oduvek bila moja omiljena oblast istraživanja.“ Kako je rekla, Nora G. Molnar, režiserka predstave, prvo je tražila jedan komad u slobodnim pesmama, ali su „to bili više monolozi“, a na probama je uz pomoć glumaca moj tekst prerađivala u dijaloge. Mislim da je ispala mnogo bolja predstava od onoga što sam napisala. U stvari, komad je napravljen za Norino ispitno predavanje, iz kog je napisala i diplomski rad.“
U predstavi Čend, roditelji su Julija Njako i Laslo Kiš – Felhefi, a dvoje dece su Čongor Berta i Doroća Antoci.
Upitana kako koristi psihološku ekspertizu kao autorka, Ana Terek je odgovorila: „To dobro dođe u drami, jer pomaže da ličnost bude dosledna u izgradnji karaktera. Da ne bude nečeg što se ne uklapa u određeni skup simptoma. Ako želimo nešto bizarno da ugradimo u neki lik, takođe treba znati i koji obrasci ponašanja odgovaraju određenoj konstrukciji ličnosti. Dobro je znati, da ako nekog pomere iz ravnoteže, u kojim lošim pravcima može da krene, kakve reakcije na određeni problem imaju tendenciju da se jave kod različitih ljudi.“
Pesnikinja je u intervjuu govorila i o tome da sada želi da piše o miru, jer je o „ratu dosta pisala“. Kako je rekla, sada želi da istraži, kako je kada se rat završi i „čoveku se na glavu sruči mir“ – kao da ni ne zna šta bi sa njim: „Kako se rat u ljudima nastavlja u miru? Koliko ne mogu da nađu svoje mesto i kakav bi to efekat moglo da ima na neku drugu generaciju? Zanimaju me transgeneracijske traume, mnogo sam se bavila svojom porodicom, gledala sam i kako su traume mog dede preplavile živote mojih roditelja, pa čak i moj. Postoje neobrađeni problemi i obrasci koji obuhvataju generacije i mogu se povezati sa Trianonom ili Drugim svetskim ratom, na primer. Interesuje me kako nas sve ovo sprečava da kasnije živimo u miru.“
O svojoj povezanosti sa pozorištem, Ana Terek je rekla da je 2010. godine bila pozvana na takmičenje dramskih pisaca Novosadskog pozorišta, koje se održava svake godine na Dan mađarske drame. „Na ovu predstavu dolaze i glumci iz drugih prekograničnih pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta. Zamole tri pisca da u jednom danu napišu po jedan komad, na naslov izvučen iz šešira, koji će sutradan postaviti tri režisera, pa se na Festivalu mađarske drame mogu videti tri premijere visokog profila. Više puta sam učestvovala na ovom takmičenju, a moja predstava Jelentezenek a legjobak! (Neka se jave najbolji, prim. prev.), kasnije je izvedena u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. 2016. godine je izašao moj svezak sa tri drame pod nazivom Vajdašagi lakodalom (Vojvođanska svadba, prim. prev), a sledeće godine sam dobila stipendiju Ištvan Erkenj. Moja mentorka je bila Žuža Radnoti i jako sam je zavolela. Mnogo sam naučila od nje, prevashodno ravnotežu, meru, i kojom tehnikom mogu da se prozovu gledaoci, šta vredi reći, a šta je ono što je već previše informacija na sceni. Već deceniju pišem komade, ali i dalje osećam da još uvek to ne radim dovoljno dobro, imam još dosta da naučim“ – rekla je Vojvođanka Ana Terek u intervjuu za mađarski kritički portal Revizor.
Foto: hlo.hu
