Zavisnost od droge u 80-90 posto slučajeva pogađa mlađu generaciju – izjavio je prim. dr Zoltan Šagi, neuropsihijatar. On je između ostalog rekao i to, da se lečenje zavisnika odvija u Metadonskoj ambulanti psihijatrijskog odeljenja Opšte bolnice u Subotici, te je i sumirao psihološku pozadinu upotrebe droga, to jest koji su to predisponirajući faktori koji doprinose tome da neko posegne za drogom.
-U pogledu životnih faza, adolescentsko doba je jednoznačno najranjivije i najugroženije. U ovom uzrastu sazreva identitet, postaje se individuom, odvija se individualizacija. Pošto su tada granice ličnosti prilično labave, još nezrele, na njih lako utiče spoljašnje okruženje. To je period duševne nestabilnosti, što znači da svaka psihička konfliktna situacija, emocionalni problem i trauma, povećavaju unutrašnju napetost i anksioznost u ličnosti. Sve to vodi tendenciji da se reaguje, opusti i razreši, to jest pokušavaju da se oslobode tog lošeg osećaja. Dešavaju se ljubavna razočarenja, kao i razočarenja na putu do dostizanja statusa, a i učenje i priprema za život takođe mogu biti veoma teški periodi u razvoju ličnosti. Uticaj društva u kom se osoba kreće i sa kojim želi da se identifikuje, potreba za pripadnošću, vodi dotle, da li će prihvatiti sistem vrednosti istog. Žele da se otkače od porodičnog sistema vrednosti, ali istovremeno na drugoj strani još nema stabilno formiranog sistema vrednosti. Buntovništvo je karakteristično u ovom dobu, poricanje dosadašnjih vrednosti, postoji potreba za osećajem radosti, doživljanjem sreće, oslobađanjem od anksioznosti. Zbog toga posežu za drogama koje menjaju svest, prvenstveno za alkoholom, zatim drogom, eventualno psihoaktivnim lekovima.
Probanje droge i uživanje iste nikog ne zaobilazi.
-Svako nešto isproba u ovom periodu. Posle toga se formira iskustvo u vezi toga i nivo tolerancije. Jedino tako možemo znati koja je to granica koja nije štetna, ako se prethodno stvori iskustvo. Stoga je dobro poznata pojava da u adolescentskom dobu prvo pijemo alkohol, napijemo se i sa tim iskustvom živimo dalje. Isto to se dešava i u vezi korišćenja droga, koje nisu legalne, ali su dostupne. Prvi susret sa ovim sredstva u velikoj meri odlučuje o onome što sledi. Dakle, ako se koriste u količinama ispod nivoa tolerancije, može se postići željeni efekat: izazivaju prijatan osećaj, sreću, radost. Međutim, ako upotreba postane učestala i telo to dobro podnosi, onda već postoji opasnost od zavisnosti. Ne znamo da li postajemo zavisni ili ne, ali ako smo svesni posledica koje uslede ako dođe do zavisnosti, onda je to veoma važan faktor kod odluke o isprobavanju i korišćenju. Dakle, susreti sa psihoaktivnim supstancama se ne mogu izbeći, to se ne može dovoljno naglasiti. Ako neko izbegava probanje, zabrani to samom sebi kao rezultat spoljne zabrane, postojaće konstantan nedostatak iskustva u vezi toga. Ovim naravno ne kažemo da svi moraju da probaju, ali ako se to dogodi, moramo biti svesni da je to sastavni deo ovog perioda.
Kako dolazi do zavisnosti?
-Pristupačnost igra veliku ulogu. S jedne strane, alkohol je dostupan u svakoj prodavnici, praktično bez starosne granice, za bilo koga, jer se starosna regulacija takođe zaobilazi. Konkretno, od deteta starog 5, 6 godina, do onih koji imaju 90, a koji mogu da odu u prodavnicu, mogu da dobiju alkohol. Nije droga najveći problem, već mnogo više alkohol. Zatim, apoteke su isto tako dostupne, u kojima takođe postoje propisi o izdavanju psihoaktivnih supstanci, ali je farmaceutska industrija naravno profitna industrija, tako da je cilj da se proizvod proda. Nadalje, može se pristupiti drogama, koje imaju veoma širok spektar, od slabih, do onih najtežih. I na našim prostorima je sve dostupno, od marihuane do kokaina, to se ne može iskoreniti. Sve dok postoji neka vrsta normalnog ili zdravog životnog funkcionisanja, dotle nema problema. Problem se javlja kada je narušen način života, odnosno dolazi do pada performansi, gubitka kontakta i komunikacije među ljudima, a tu je i iskakanje iz koloseka, marginalizacija od svakodnevnog života, društvenih događaja i formiranje usamljenosti. Ovo dodatno povećava već pomenutu unutrašnju anksioznost, što zauzvrat pak povećava potrebu za opuštanjem, pa se tako formira jedan patološki krug.
Koje su to promene ponašanja koje okruženje može da primeti?
-Kod čoveka dolazi do bolesti i oštećenja načina života, a to okolina pre ili kasnije primeti, a i signalizira pojedincu da se promenio, odnosno da nije onakav, kao što je bio ranije. Među mladima koji nastavljaju učenje upadljivo je da više ne uče kao pre, imaju lošije ocene, nadalje samo sede kod kuće, zatvaraju se, ne razgovaraju sa roditeljima. Kada se pokažu ovakvi znaci, postoje dve moguće opcije: jedna je da tangirana osoba uvidi da tako dalje ne može, a druga je da ne uviđa to. U stanju uznapredovale zavisnosti, uvid prestaje, tako da osoba ne oseća „da je za popravljanje“. Tvrdi da nije bolesna, da nije zavisna i da se oseća savim dobro kada koristi drogu.
Šta nude droge?
-Supstance koje menjaju stanje svesti se koriste jer pružaju pozitivan, prijatan, radostan osećaj i izazivaju sreću. Ovo je izuzetno važno, jer je u kolektivnoj svesti prisutno da se često postavi pitanje, zašto dotični uopšte koristi drogu, kada je to jako loše. Međutim, nije loše, upravo zbog toga je i koristi. Kasnije će biti loše, ali ne onda kada je koristi. Zavisnost je bolest. Stručna literatura ne koristi stanje zavisnosti, već strast zavisnosti kao pojam, što mislim da jako zamagljuje stvarnost, zbog posledica i komplikacija. Strast nema patološke posledice, ali zavisnost ima. Zato ja radije koristim termin zavisnost od droge, a ne strast prema drogama.
Gde i kako se može započeti proces odvikavanja?
-U cilju kretanja u pravcu mogućnosti rešenja, u pravcu lečenja i tretmana, može se krenuti i ovde u Subotici. To je konkretno zadatak psihijatrijske službe Opšte bolnice u Subotici, pa se ovo odeljenje bavi ovom vrstom lečenja. Imamo takozvanu Metadon ambulantu, do koje zavisnici mogu da dođu. Lečenje se obično odvija u pratnji terapeutskog asistenta. Metadon je sredstvo koje praktično deluje kao zamena, supstitucija, zbog čega se ova terapija i zove supstituciona. Doziranje i rukovođenje terapijom odvija se kod psihijatra u Metadonskoj ambulanti psihijatrijske službe.
Da li pacijenti kreću na terapiju po sopstvenom nahođenju ili pak pre pod uticajem porodice ili okoline?
-Prema iskustvu, uvid je u velikoj meri smanjen, pa se retko događa, možda u 1, 2 posto slučajeva da neko samostalno, po sopstvenom nahođenju, počne lečenje. U velikoj većini slučajeva, zavisnik počinje lečenje na podsticaj, ubeđivanje ili čak i ucenu okoline, jer nema izlaza, jer mora da uradi taj korak, jer samo na taj način može da ostane u toj sredini.
Kako jedan zavisnik može da dođe do te ambulante?
-Administrativni način da dođete do klinike je da dobijete uput od svog izabranog lekara, i sa njim odete u psihijatrijsku ordinaciju, gde ćete obično biti u pratnji pomoćnika. Tamo se pod nadzorom psihijatra započinje lečenje. Kada je osoba jednom već odradila taj administrativni put, ne mora da traži novi put tokom daljih kontrola, jer je od tada upravljanje kontrolama u nadležnosti specijalističke klinike.
Koja starosna grupa najčešće traži pomoć u specijalističkoj ambulanti?
-Oni koji ovde traže pomoć spadaju u kasnu adolescentnu starosnu grupu, tako da su uglavnom između 18 i 21 godine, a zatim slede mladi u drugoj polovini dvadesetih godina, odnosno između 25 i 30 godina. Ovo su najčešće starosne grupe među pacijentima.
Za kakvim sredstvima najčešće posežu?
-To uglavnom zavisi od njihovih finansijskih mogućnosti. Kod nas se sve droge smatraju ilegalnim, što znači da je posedovalje i trgovina drogom regulisano i kažnjivo zakonom. To znači,da uživalac ne može legalnim putem da dođe do droge. S druge strane, ilegalno tržište je veoma strogo i nemilosrdno. Ko nema dovoljno novca, ne može dobiti drogu. A onaj ko ga ima, može dobiti svoju dozu po visokoj ceni. Počevši od marihuane, dostupni su i heroin, kokain i druge droge. Cenovnik se kreće od nekoliko stotina dinara, do nekoliko stotina evra. Naravno, nabavljanje potrebnog novca izaziva druge probleme. Uglavnom kradu dragocenosti od kuće, a zatim ih prodaju da bi dobili novac. Članovi porodice primećuju da nestaju stvari i na osnovu toga se javlja sumnja u svrhu zbog koje se to radi, pa obično ispliva na površinu da tangirani adolescent prodaje predmete za novac, da bi mogao da kupi drogu.
Koje su to droge koje za kratko vreme upropaste organizam korisnika, a koje su one koje na kratke staze uzrokuju manje problema?
-Ako uzmemo jednu takvu klasifikaciju, očigledno je da su teške droge one koje će u najkraćem mogućem roku uništiti zdravlje, zdravo funkcionisanje, ličnost osobe, a ni fizički uticaj neće izostati. Upotreba heroina i kokaina dovodi do potpunog raspada ličnosti u kratkom vremenskom periodu, odnosno u roku od pola godine ili godinu. Kao rezultat konstantnog doziranja toksina, to jest toksičnih materija, dolazi do oštećenja organizma i tela. Možemo pomenuti i lake droge, od kojih je verovatno najpoznatija marihuana, to jest, trava. Interesantno je da postoje države u kojima je ona već legalizovana zbog svojih pozitivnih svojstava, i to treba pozdraviti, jer se može nabaviti u apotekama na lekarski recept, odnosno u terapeutske svrhe. To sredstvo koje se može nabaviti u apoteci ima poznat sastav i koncentraciju i to je veoma važno. Treba naglasiti da teži slučajevi potiču od konzumenata teških droga, a i cena ovih droga je znatno veća, odnosno skuplje su u odnosu na lake droge.
U slučaju „skidanja“ sa droge, kakve reakcije se mogu očekivati od pacijenta?
-Mogu se očekivati apstinencijalni simptomi. Što bolje možemo da upravljamo tretmanom, to će ove reakcije biti u manjoj meri nepodnošljive, ako se pojave. Kontinuiranom upotrebom droge stvara se veštačka, nezdrava ravnoteža. Ako se ova ravnoteža poremeti uskraćivanjem droge organizmu, pojaviće se simptomi skidanja sa droge, i oni pokazuju da je u pitanju zavisnost. Javlja se povećana razdražljivost, nervoza, nestrpljivost, depresija, nesanica, a od fizičkih znakova ubrzano lupanje srca, znojenje, neravnoteža. Štaviše, kako se anksioznost povećava, strahovi postaju sve izraženiji. Ovo stanje straha osobu zapravo drži zarobljenom. Dakle, ovo su prilično teški simptomi, ali su podnošljivi. Tretiranje ovih simptoma omogućava osobi da u ovom periodu odvikavanja bolje ostane na površini i da to bolje izdrži. Postoji jedno vreme zastoja, posle kog telo može da uspostavi novu ravnotežu i da nastavi da živi bez upotrebe droga. Ovo su oni slučajevi koji se uspešno završavaju, postoje i može se odviknuti od droge, ali to nije ohrabrenje da ih samo slobodno koristite, jer ćete se svakako odvići. Nema ni reči o tome, jer postoji mnogo neizvesnosti u ovom procesu. Upravo je bitno lečenje ovih simptoma odvikavanja, te je važno u ambulanti započeti terapiju. Period očišćenja je individualno veoma različit, možda mogu reći da ako kažem godinu i po dana, otprilike je realno.
Da li svako može da postane zavisnik od droge? Ili je potrebna neka trauma koja do toga vodi?
-Ne može svako da postane zavisnik od droge. Ono probanje pomenuto na početku razgovora svakom može da se desi. Postoje ljudski organizmi kod kojih je tolerancija nula. Što znači da kada se napravi prvi pokušaj, razvija se loše, negativno iskustvo, nakon čega osoba nikada više neće poželeti drogu. I u vezi alkohola postoji takva mogućnost, da ga neko jednom proba i više nikada. Što se tiče budućnosti, ovo je inače srećno stanje, ako je tolerancija organizma mala, jer nema sklonosti ka tome da osoba postane zavisna. Što se tiče trauma, može se reći da se u svima nama može roditi napetost, anksioznost, ili pesnički rečeno duševni bol, odnosno emocionalna trauma. To se gotovo uvek dešava, tako da nema takvog nečeg da neko koristi drogu i da ne može da se nađe neki emocionalno značajan događaj u prethodnom periodu njegovog života koji mu je naneo bol. To se uvek desi. Dogodi se psihološka, to jest emocionalna trauma, koja može biti razdvajanje, problem odvajanja, problem u partnerskim odnosima, problem između roditelja i deca, sukobi na radom mestu. Postoji slaba tačka u strukturi ličnosti koja je pogođena ovakvim događajima, a u ovom slučaju je uobičajeni odbrambeni mehanizmi ličnosti ne mogu obraditi. Iz ove nagomilane anksioznosti se razvija upotreba droga, praćena zavisnošću. Tako da trauma uvek postoji.
Da li uopšte postoji tako nešto da neko može da kontroliše svoju zavisnost bez pomoći spolja?
-Postoji, a i iskustvo to dokazuje. Inače funkcionisanje strukture ličnosti, biohemijske funkcije u ljudskom mozgu ovo omogućavaju. Može se održavati jedan nivo koji ne uzrokuje štetu. U kome će trenutku to da prevagne na nezdravu stranu, to je jako teško reći, kao i to, ko ima strukturu ličnosti, sklonost, organizam, da postane zavisnik, a ko ne. Zato je veoma važno, što uvek naglašavam, da se informišemo o ovoj pojavi, jer postoji. Postojala je, postoji i postojaće. Kada se nađemo u datoj situaciji odlučujemo da li ćemo podići tu čašu ili zapaliti cigaretu sa travom itd. Naša odluka je merodavna. Ako raspolažemo velikim brojem informacija za ovu odluku – ne kažem dovoljno, jer nikada nije dovoljno informacija – onda možemo da donesemo odluke koje su dobre za nas.
Norina Gilijan
Prim. dr Zoltan Šagi (Foto: privatna arhiva)
