Kao srednjoškolac, Čaba Segi je širio svoja pisalačka krila u Kepeš Ifjušagu, kasnije je počeo tamo da radi, zatim je postao i glavni i odgovorni urednik istog lista, da bi na kraju završio u dnevniku vojvođanskih Mađara, Mađar So-u. Skoro dvadeset godina je proveo u svetu medija, više puta stavljajući zarez, tamo gde bi zapravo prema želji srca svoga trebao već da stavi tačku. Indirektno, iz ove beskrajne rečenice, zaključak je da je skandal oko Salašarskog pozorišta uspeo da ga izbaci iz koloseka, te smo pričali o okolnostima ove priče.

U septembru ste učestvovali u emisiji Esvereš portala Autonomija i u ovom razgovoru ste provukli jednu rečenicu koja je upućivala na to da više ne radite za Mađar So. Šta je prelilo čašu?

-Ta poslednja kap nije se prelila iz čaše, već sam tu čašu već bio stavio u kacu, a i odatle je već počelo da preliva. Možda je ovo malograđanski pristup, ali sam želeo da sačekam da moj radni vek od 20 godina – sledećeg proleća – bude i zvaničan. Već duže vreme se nisam osećao dobro, prvo psihički, a zatim ni fizički. Pre pet godina sam dospeo na neuropsihijatriju gde sam lečen sa simptomima moždanog udara. Kada sam izašao iz bolnice, osećao sam da nešto moram da menjam, jer ovako ne valja. Bilo bi nepravedno da odgovornost potpuno prebacim na Mađar So, već bi to radije formulisao tako, da su do toga doveli mediji i ono što sa njima ide ruku pod ruku. Dugo već nisam osećao da mi je učešće u medijima u srcu, čak ni tako da je bilo segmenata koje sam obožavao: bavljenje pozorištem, muzikom, književnošću. Mađar So je 2005 pripojio Kepeš Ifi kao dodatak i od tada je bilo legalno da ima i veće uplitanje u sadržaj. Ja sam bez obzira na sve nastavio da radim onako kako sam mislio da treba, ali je od 2011. godine na čelo Mađar So-a došao novi glavni urednik, koji se sve više uplitao u moj rad. Pritisak na mene je bio prilično veliki. Prvenstveno, radio sam sam posao koji je u Kepeš Ifiju radilo nas 10-11. Naravno, bilo je tu i spoljnih saradnika, ali je veliki deo posla pao na moja pleća. Uprkos tome sam forsirao, sve do prošlogodišnjeg skandala sa Salašarskim pozorištem. Tada sam baš zamenjivao urednika Tisavideka, što praktično znači da se svakodnevno održava jedan redakcijski sastanak onlajn, koji mi nazivamo operativnim, mada je više po direktivi, i tu sam ukupno tri dana uspeo da izdržim kukavički stav predstavnika Mađar So-a, jer mi se od njega prevrnuo stomak. Naravno, već sam bio svestan da tu nema ni reči o objektivnom novinarstvu, pa sam pokušavao da tražim mala vrata, ali je toga sve manje i manje bilo. Pomislio sam: do proleća 2022. godine ima još manje od godinu dana, i onda to treba da iščekam? Da crknem? Radije sam rekao da je to bilo to.

Kao spoljni saradnik ste u Kepeš Ifjušagu radili od 1991. godine, tako da ste 30 godina pratili događanja iz ugla Mađar So-a ili barem Kepeš Ifjušaga. Kako vi vidite ovaj period?

-1991. godine sam bio gimnazijalac tinejdžer i slao sam kratke priče Kepeš Ifiju. Tadašnji glavni i odgovorni urednik je bio Zoran Šećerov, čiji je koncept lista bio oštro kritikovan. Livija Tot i Atila Sabo Paloc su ovo odveli i malo dalje, a to smo probali i mi – to jest, probali smo barem da predstavimo neku vrstu objektivnog pristupa. Kada su Čabu Presburgera svrgnuli sa čela Mađar So-a i kada je došla Marta Varju, onda me je postavila pred izbor: ili ću prihvatiti da uređujem Kepeš Ifi ili ćemo se pozdraviti. Dogovorili smo se da ja godinu dana uređujem list, s tim da posle isteka tog roka nađemo nekog drugog. U međuvremenu su prošle četiri godine. Osećao sam da je pisanje uvodnika moj zadatak, pa ako je bilo opravdano, kritikovao sam i Ištvana Pastora i Ildiko Lovaš, a ako su nešto dobro smislili, i to sam napisao. Ne volim ja te crno-bele, dobro-loše gluposti. Ako je nešto korisno, dokumentujmo ga, podarimo mu glas, a isto tako i obrnuto. Ali posle nekog vremena se čovek umori od nereagovanja, jer naši današnji „lideri“ jednostavno prećutkuju kritiku. Meni je ovog jako dosta. To sam takođe izrazio i pomoću umetničkih alata, kada sam napisao svoj roman pod nazivom „Kao što je ispod“, u kom se pojavljuje jedan fotoreporter koji je dao otkaz. E onda je konačno došlo i do konfrontacije između Marte Varju i Atile Sabo Paloca. Atila je imao jednu strip kolumnu u Kepeš Ifjušagu i zbog pomenutog je hteo da prekine sa njom. On je kritikovao Martu Varju u svojoj objavi na Fejsbuku, sa kojom se takođe ne mogu u potpunosti složiti, ali sam osećao da bih već želeo da se oslobodim ove odgovornosti, a zatim smo, kao objašnjenje za ukidanje rubrike, istakli jedan pasus iz teksta koji je Paloc napisao Marti Varju. To je bio dozlaboga oštar tekst, a mi smo ga napisali na umesto njegove rubrike na dve strane u jednom uokvirenom delu, a ostatak od jedne i tri četvrt strane je ostao beo. Tako je to otišlo i u štampariju, jer Kepeš Ifjušag tada još niko nije kontrolisao. Tada su me smenili, mada bi bilo bolje da su me otpustili još tada, 2014. godine.

U međuvremenu se u vezi Mađar So-a desilo i više skandala. Pomenuli ste smenu glavnog i odgovornog urednika Čabe Presburgera 2011. godine, a 2016. godine je redakcija osetila i posledice partijskog raskola unutar Saveza vojvođanskih Mađara, kada su neki od novinara, prvenstveno iz redakcije u Subotici pristupili novoformiranom Mađarskom pokretu (MM). I u Senti su se osetile posledice ovoga, kako ste vi to doživeli?

-I ja sam bio rasejan, mada mi na pamet nije palo da stupim u Mađarski pokret, a posle toga sam bio hospitalizovan. Naime, naši „čelnici“ su rekli da ćemo ili putovati iz Subotice i Sente svakodnevno da radimo u Novom Sadu ili da damo otkaze. Onda sam pitao da li postoji rešenje za pružanje podrške za iznajmljivanje stana? To ne postoji – i odatle se videlo da je ovo čisto maltretiranje. Tada su se pojavile i moje zdravstvene tegobe: srčana aritmija, problemi sa zglobovima, visok krvni pritisak. Tada sam trebao da ostavim Mađar So. Za davanje otkaza su obećali otpremnine, time su otpremili Žaklinu Vigi Žoldoš, Zoltana Vigija i Kornela Bajtaija. Rekao sam da bih to i ja prihvatio, jer sam već i hteo da istupim, ali sam u međuvremenu počeo da razmišljam i o tome šta da radim umesto toga. Pozvao sam telefonom Jenea Hajnala, trenutnog predsednika Mađarskog nacionalnog saveta, a koji je ranije bio direktor Vojvođanskog mađarskog kulturnog centra, i pitao sam ga – s obzirom da su me u Mađar So-u onemogućili – kako on oseća, da li ima potrebe ovde u Vojvodini za mnom, kao za piscem, kulturnim čovekom. Jer uvek pričamo o ostajanju ovde, pa sam pitao šta misli, da li bih ja mogao da dobijem posao u na primer, Vojvođanskom mađarskom kulturnom centru? Pitao me je šta je moj problem u vezi Mađar So-a? Ja sam rekao da nemam više nikakva posla sa njima, ali se on uvek vraćao na tu temu, ali je nismo do kraja obradili. Posle toga sam otišao kod svoje doktorice. Merila mi je pritisak, razgovarali smo o pomenutim stvarima, pa sam je uputio u to o čemu je ovde reč, zašto se osećam loše, šta je to što je izazvalo ove fizičke simptome. Tih dana je trebalo da potpišem da ću na dnevnoj bazi putovati za Novi Sad, i kako sam joj to pričao, njoj je zazvonio telefon. Jene Hajnal ju je zvao i deset minuta je nagovarao da mene nagovori da potpišem ugovor. Od tada je prošlo nekoliko dana, kada me je telefonom pozvala direktorica Rozalija Ekres, da bi potom došle za Sentu ona i Edvina Erdedi, koja je trenutno potpredsednica MNS-a. O svemu smo razgovarali i direktorka mi je rekla da ne moram ništa ni da potpisujem, samo da pošaljem jedan sms na njen broj telefona, da ću da potpišem i garantuje mi da neću putovati za Novi Sad. Napisao sam sms i ostao tamo još pet godina.

Vratimo se Salašarskom pozorištu, jer ste konačno zbog tog slučaja odustali od Mađar So-a. Između ostalih ste i vi bili jedan od inicijatora peticije i predali ste potpise MNS-u. Šta se tačno dogodilo?

-Već sam pomenuo da sam u poslednje tri nedelje svog rada u Mađar So-u zamenjivao glavnog i odgovornog urednika Tisavidek-a. Bilo je tih dnevnih operativnih sastanaka, ali je veoma interesantno da ova tema nije došla na dnevni red, samo sam sutradan čitao otvoreno pismo Jenea Hajnala na naslovnoj strani. Za mene je ovo bio grom iz vedra neba. Samo budala nije videla da je ovo jedna izmišljena stvar, jer ako skandal nije izbio posle svinja Ane Terek (pozorišni komad Ane Terek pod nazivom „Glasne svinje ujedaju“, prim. prev.), onda ova godina ne bi imala mnogo smisla. O tome smo razgovarali na operativnom sastanku preko Skype-a, a Katalin Mihalji, zadužena za kulturu pitala je da li da odgovor Roberta Lenarda stavi na naslovnu stranu ili da ga stavi u kulturnu rubriku. Niko ništa nije rekao. Onda sam ja uzeo reč i rekao da ako je Hajnalovo otvoreno pismo bilo na naslovnoj strani, onda je i Lenardovom odgovoru mesto tamo, pro-kontra. Javio se i jedan moj kolega koji je rekao da je to trenutno najvažnija tema u Vojvodini, a ako smo pravi dnevnik, onda ćemo to sutra staviti na naslovnu stranu. Gledam sutradan, nema ništa na naslovnoj strani, kad, eto odgovora Salašaraca u kulturnoj rubrici – naime, nije loš, ali mnogo pitomiji. Lenardovo pismo je utoliko bilo snažnije što je povukao ipak paralelu između Hajnalovog pisma i toga da je isti komad Hitler već jednom zabranio. Tog dana, kada se sve ovo dogodilo, ja sam do podne već bio gotov sa svojom rubrikom za sledeći dan, kada sam dobio vest od zamenika glavnog urednika da se desila veoma važna stvar: iz Novog Kneževca su prevezena dva autobusa puna migranata – što mora da se stavi na naslovnu stranu i prepiše celo. Pretpostavio sam da je u pitanju obmana, ali sam pozvao kolegu koji mi je rekao da se to dešava skoro svake dve nedelje i da u tome nema ničeg ekskluzivnog. Oko pola  dva smo sedeli na onlajn operativnom sastanku, počeli smo sa Tisavidekom. Pitao sam da li je zaista to sada naš najvažniji problem ili samo pokušavamo da skrenemo pažnju sa skandala u vezi Salašarskog pozorišta. Na to su glavni urednik i njegov prirepak skočili na mene sa pričom „da su tvoj prozor razbili…“ – i eto i demagogije. Ja sam objasnio da ne dovodim u pitanje ozbiljnost problema, već da li je to zaista naša najvažnija tema u ovom trenutku? Tog dana je urednik valjda sto puta tražio nazad članak, precrtavao, dodavao, te sam ja lepo u pola šest pozvao telefonom zamenika glavnog urednika i dao otkaz.

Prema vašem mišljenju, zašto politika kompulsivno misli da treba da se umeša u umetnost?

-Umetnost je na dobar način neka vrsta kritike. A s obzirom da politika nema osećaja za humor, teško podnosi kritiku. To varira od perioda do perioda, ali je posebno karakteristično za aktuelnu vojvođansku politiku. Počelo je sa MNS-om, ali znamo da je on većinski SVM, te ako u jednom nacionalnom savetu ne postoji status quo, onda je jasno odakle vetar duva. Nekoliko njih se pojavilo sa argumentom da MNS sonzoriše Salašarsko pozorište. Ali ga ne sponzoriše is sopstvenog džepa, već distribuira javna sredstva. Možda im to daje pravo da se mešaju, kako to umetnički da izrazimo?! Dodao bih da ja ne volim predstave Salašarskog pozorišta, to nije moj svet. Prošlogodišnju predstavu sam pogledao dva puta, jer je tamo jako dobra bila atmosfera, a i volim kamerne komade. I Jene Hajnal treba da gleda operete, a Ištvan Pastor neka ide u gostionicu ako mu to odgovara, ali neka se ne meša u umetnost.

Da li je po vama Salašarsko pozorište dovoljno pokrenulo ljude? Da li su se vojvođanski Mađari zauzeli za sebe?

-U Kavilu ih je bilo dosta, ali sam u centralu MNS-a već išao sam da predam peticiju, jer su odjednom svi hitno morali nešto da urade, a ja sam osetio da nemam šta da izgubim.

To pre govori o tome koliko su vojvođanski Mađari podređeni. Šta možemo očekivati od jedne ovakve zajednice – u smislu opstanka?

-Ova zajednica, ovakva kakva je sada – a ne želim da budem ptica zloslutnica – zakopana je tamo gde jeste.

Uzmimo za primer ipak jedan drugi segment, s obzirom da ste godinama bili među organizatorima Srednjoškolskog umetničkog takmičenja, a i u Kepeš Ifjušagu ste videli stasavanje nekoliko generacija. Šta je sa mladima?

-Ja sam uvek imao 10 do 15 poznanika iz srednje škole i fakulteta, na godišnjem nivou, u kojima sam prepoznao tu želju da rade – od srca, ali zdravorazumski. Takvih uvek ima. Naravno, kasnije mnogo njih otpadne, ali čak i ako ostane jedan od deset, to je već dobro. Tako da u tom smislu uopšte nisam pesimista, verujem u naredne generacije. Ako je ikakvog smisla bilo u onome što sam radio u bilo kom segmentu zajednice, onda je to bilo najvažnije, zapravo možda i jedino što je bilo zaista važno.

Sada kada nemate šta da izgubite, kakvi su vam izgledi?

-Postoje dve stvari kojima ne bih želeo da zarađujem za hleb. Jedna su mediji, koji su mi do sada bili izvor egzistencije, a druga je umetnost. Ne kažem da potonjom nisam zaradio novac, ali nije stvar u tome da se od toga može živeti. Medijima se ne bih bavio zbog toga što mi se sloši od njih, ne samo od Mađar So-a, nego i od toga da ako je Mađar So crn, onda su ostali beli. Ne bih želeo da učestvujem u toj borbi. Lepe umetnosti i umetnost uopšte – jer, snalazim se ja i u muzici i u pozorištu -, to je pak ljubav, a ako iz ljubavi zarađuješ novac, onda se to drugačije zove, tako da, manimo se toga. Ja bih radio nešto sasvim drugačije. Sada baš pišem roman, ne razmišljam o poslu. Nekako osećam da sam posle ovih skoro dvadeset godina rada zaslužio ovih pola godine, a posle će me pronaći nešto, ili ću ja nešto pronaći. Ne nerviram se oko toga, te je i to veoma važno, jer je 19 godina u medijima prvenstveno samlelo moje nerve, tako da sam to naučio za ceo život.

Virag Đurkovič

Prevod: Ljudmila Janković Gubik

Čaba Segi (Foto: Robert Reves)