Već u svojim gimnazijskim godinama, dr Tibor Varadi, naš međunarodni pravnik je uspešno organizovao stručne sekcije na mađarskom jeziku u Zrenjaninu, i to tada, kada su to zaravo zabranili, odnosno „spojili“ i sve je to teklo samo na srpskom jeziku, u ime bratsva i jedinstva.

Krajem šezdesetih godina, situacija je bila takva, da je dr Varadi pokrenuo mađarsko obrazovanje na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i uspeo u tome. U doba vrhunca istog, na katedrama fakulteta je studiralo čak 150 studenata na mađarskom jeziku.

Nakon studija u SAD, pored očuvanja mađarskog jezika, zašto ste smatrali važnim da pokrenete školovanje na mađarskom jeziku na Pravnom fakultetu u Novom Sadu?

-Uvek sam osećao neki impuls. Pored srpskog, važno je bilo da i mađarski jezik ima svoje mesto. U Zrenjaninu, gde sam rođen, živela su jedan pored drugog tri jezika: mađarski, srpski i nemački. Bio sam srednjoškolac kada su Nemci praktično nestali. Međutim, ostalo je još shvatanje da je umesno znati nemački. U porodici su se razvile i tradicije očuvanja jezika i kulture: posle Trijanona, u Zrenjaninu je osnovano prvo odobreno mađarsko kulturno udruženje, a u tome je ulogu imao i moj deda. Prvi put sam u gimnaziji osetio da je moj zadatak da održavam mađarski jezik. Kada je ukinuta sekcija na mađarskom u gimnaziji, to zapravo nisu saopštili na grub način, već je rečeno da treba ujediniti mađarske i srpske sekcije. Međutim, to bi onemogućilo rad, jer su svi mađarski učenici govorili srpski, ali je malo Srba govorilo mađarski. Na jednoj sekciji bi bilo čudno čitati učeničke pesme na mađarskom jeziku, a da ih većina ne razume.

Ipak vam je pala na pamet jedna spasonosna ideja.

–Da, a to je bilo da se osnuje posebna sekcija šestog razreda, jer to nije bilo zabranjeno. I ostvarilo se, pa smo posle pozvali učenike ostalih mađarskih odeljenja da urade isto. Zatim, kada sam bio student u Beogradu, pokušali smo da obnovimo udruženje mađarskih studenata. Prvi koraci su bili uspešni, o tome je Jene Gubaš napisao monografiju, ali na kraju ipak nisu dozvolili da proradi udruženje. Ostalo je da smo se svakog petka okupljali u jednom restoranu. Kada sam dospeo u Novi Sad na Pravni fakultet, osetio sam da je obrazovanje na mađarskom jeziku zadatak koji sada može da se reši. Pravnog obrazovanja na mađarskom jeziku ranije nije bilo, pa ni za vreme Austrougarske monarhije, jer u to vreme u današnjoj Vojvodini nije bilo pravnog fakulteta. Prvi je osnovan u Subotici, ali na srpskom jeziku. Nije bilo lako svrstati paralelno obrazovanje na mađarskom jeziku kao opravdano i logično. Bilo je onih koji su se tome protivili. Tada sam se prvi put susreo sa posebnom strategijom uskraćivanja prava manjina – falsifikovanjem naviše. Neke moje kolege su širili vest da „Varadi želi da uvede mađarsko obrazovanje umesto srpskog“. To naravno nije bilo tačno, moj cilj je bio da uz srpsko paralelno razvijam (makar delimično) i mađarsko obrazovanje. Bilo je i srpskih poznanika na pravnom fakultetu koji su me podržali; Magarašević poreklom iz Subotice, koji je bio veoma otvoren, ali mi je najviše pomogao Nikola Vorgić, koji je postao dekan 1970. godine. On je bio jedan veoma talentovan somborski pravnik, imao je i u partiji važnu ulogu, ali ga je onda neko prijavio da je informbiroovac i zbog toga je dospeo i u zatvor. Nije imao nikakve veze sa staljinizmom. Kada je izašao, trebao je da bude advokatski pripravnik, ali niko nije hteo da ga zaposli, tako je dospeo kod mog oca. Kasnije je doktorirao, dospeo na fakultet kao docent, a zatim postao dekan i odigrao veliku ulogu u odobravanju obrazovanja na mađarskom jeziku.

I vi ste tu počeli da predajete sa još nekoliko njih. Sa kakvim izazovima ste se suočili?

-1970. godine sam se trudio da organizujem delimično paralelno obrazovanje i lektorat. Lektorat je bio potreban zbog toga, jer je paralelno obrazovanje u početku pokrivalo samo mali deo predmeta, ali se to kasnije unekoliko proširilo. Jedan od mojih glavnim ciljeva je bio da povećam broj ljudi koji mogu da predaju na mađarskom jeziku. Svi gostujući predavači su držali i praksu, a uspeli smo i da neke zaista talentovane mađarske studente angažujemo u nastavi. Obrazovanju na mađarskom je pristupilo sedam-osam ljudi. Lektorat je i dalje bio važan, jer nije bilo moguće sve predmete predavati na mađarskom jeziku. Kada je počelo paralelno obrazovanje na mađarskom jeziku, prve godine je bilo više od 50 mađarskih učenika. U poređenju sa današnjim brojevima, razlika je dramatična.

Da li je pravni fakultet imao svoj vrhunac?

-Vrhunac je bio sedamdesetih godina, a tu bih ubrojao i rane osamdesete. Prvih godina su predavanja držali i profesori iz Mađarske. Bio sam u prijateljskim odnosima sa Ferencom Madlom, koji je kasnije postao predsednik republike, sa Lajošem Vekašem koji je kasnije imenovan za potpredsednika Mađarske akademije nauka, a koji su prvi došli u Novi Sad kao gosti predavači. Postojala je i jedna jezička asocijacija. Usvajanje pravnog mađarskog jezika je i za mene bio jedan zadatak. Moj maternji jezik je uvek bio mađarski, ali sam pravo studirao na srpskom i engleskom. Kada sam počeo da predajem i na mađarskom, znao sam mađarsku pravnu terminologiju mnogo manje od srpske ili engleske. Mađarski pravni jezik se razlikuje i po tome što u njemu ima manje latinskih reči nego u srpskom, na primer, nije subjektivno, već pandam tome. Više učenika je napravilo logičke greške u vezi ovoga. Tako da sam morao da se pripremam, ali je to bio prijatan izazov.

U brojčanom smislu, koliko je to značilo mađarskih studenata?

-Trebalo bi proveriti, ali nema sumnje da je to bio sasvim pristojan broj. Na Pravnom fakultetu nije bilo manje od 150 studenata, ako računam sve četiri akademske godine. Razvila se jedna ozbiljna zajednica, imali smo i zajedničke izlete, a i Domino je bio tamo kao naše stanište. Cilj je bio da se povećava broj predmeta koje predajemo na mađarskom jeziku. Do sredine osamdesetih je došlo do svojevrsnog razvoja i opstanka na pristojnom nivou.

Onda su došle devedesete. Kako se prekinula veza sa Novim Sadom?

-Došle su godine Miloševića i moje učešće u Panićevoj vladi bez vlasti. Da je ova vlada tada imala stvarnu moć, formirali bi se veoma pošteni zakoni o pravima manjina. Ali nije se tako dogodilo. Panić je izgubio izbore 20. decembra 1992. godine. I on je tog dana i pobegao, jer je osećao da je njegova situacija ugrožena. Za njega to nije bila drama, jer se vratio u Kaliforniju kao milioner. Ovaj raskid je za mene bio težak udarac. Pokušavao sam da održim kontakt sa Pravnim fakultetom u Novom Sadu, ali oni to nisu želeli. Tako se dogodilo da sam od januara 1993. godine počeo da predajem na Univerzitetu Cornell. Onda sam došao na Centralnoevropski univerzitet i putovao između Amerike i Evrope. Posle se polako raspalo sve što smo stvarali u vezi paralelnog mađarskog obrazovanja.

Sudski spor između Pravnog fakulteta i Saveza mađarskih studenata Vojvodine traje već godinama, zbog neorganizovanja prijemnih na mađarskom jeziku. Kako vidite ovaj slučaj?

-Predmet ovog spora je prijemni ispit, što naravno ima smisla. Prijemni ispit iz mađarskog jezika bi bio vrlo fer i logičan. Ne razumem ovaj dugotrajni proces ni iz pravne ni iz građanske perspektive. S druge strane, nema sumnje da su i brojke i interesovanje jako pali. Postavlja se pitanje da li bi se možda prisustvo moglo pojačati na privatnom univerzitetu. Pravnici su oduvek igrali veliku ulogu u mađarskom javnom životu u Vojvodini, a u nekim stvarima pravno obrazloženje najviše pomaže. Prva fundamentalna stvar u pravnom rezonovanju je da argumente treba usmeriti i oblikovati prema donosiocu odluke, a ne prema klijentu. Našoj mađarskoj zajednici su svi potrebni: lekari, trgovci, novinari, službenici i drugi. Bili bi potrebni i pravnici i mislim da je veoma važno da se to reši.

Savez vojvođanskih Mađara i Mađarski nacionalni savet uspostavili su ozbiljan program stipendiranja uz podršku matične zemlje, čime su ove akademske godine povećali broj studenata na državnim i privatnim univerzitetima. Da li je ovo dobar pravac?

-Pre nekoliko meseci sam pozvan da razgovaram sa studentima stipendistima. Smatram da je ova stipendija jedan pozitivan korak, mogu je podržati. Treba pokušati stvoriti mesto za normalnu mađarsku zajednicu na državnom pravnom fakultetu ili na privatnom univerzitetu. Ne mogu tačno da kažem kako, jer ne vidim više iz dovoljne blizine obrazovni teren. Ali jako boli, povređuje i loš je osećaj to da se broj studenata prava svodi na minimum ili ispod njega. Ovo je veliki problem i nešto se mora uraditi.

Koliko bi tek diplomiranih pravnika bilo potrebno mađarskoj zajednici u Vojvodini?

-Teško je reći koja brojka je cilj. Jasno je da taj broj treba povećavati, koliko god je to moguće. Tu je veoma važna materijalna podrška. Podjednako je međutim, važno i ohrabrenje i svesnost da mađarski jezik još uvek ima svoje mesto u javnoj upravi i pravosuđu. Tačno je da se situacija u upotrebi jezika menja: paralelna upotreba mađarskog jezika je nekad rezultat, nekad opet cilj, ali pokušaji se moraju održati. Ako mađarski studenti završe pravo na srpskom jeziku, kursevi na kojima mogu da nauče mađarski pravni jezik donekle mogu pomoći. Ali to, da bude mađarskih studenata prava – koji takođe uče delimično i na mađarskom – osnovni je zadatak.

Čime bi vi hrabrili mlade? Zašto je dobro biti pravnik?

-Mnogo toga je moguće ako je neko dobar pravnik. Postoji mnogo pravnih oblasti. I nezavisno od politike možete izgraditi lepu pravnu karijeru. Jedan zaista dobar pravnik može imati i dobre finansijske šanse. Ovo je staza kojom vredi ići. A ako je neko uspešan pravnik i Mađar, prirodna je obaveza da se zalaže za mađarski jezik i manjinska prava. A to nije ni neprijatno. To je jedan lep zadatak.

dr Tibor Varadi: Mnogo toga je moguće ako je neko dobar pravnik (Foto: Veronika Sapanoš)