Prvobitno, ovaj članak pod nazivom Zločin i kazna, nabrojao bi brutalne događaje u svetskoj istoriji, sa ciljem da ukaže na to, da postoje tamne fleke u istoriji svake nacije, svakog naroda. Ali čemu? Šta ću time postići? Komentari ispod raznih članaka svedoče o tome da je mađarsko (ili srpsko) društvo u krizi. Ovde ne mislim na ekonomsku krizu. Na društvenu krizu mislim. Jednostavno smo utonuli u močvaru apatije, nezainteresovanosti i bezosećajnosti.

Tačku na i je stavilo to, kako su neki vozači automobila reagovali na mladića koji se spremao da izvrši samoubistvo, i kako su pojedini komentarisali tu vest. Dve glave koje se smeju, bio je prvi komentar. Tada sam shvatio da ovde nije stvar u tome da li neki veruje u istočnu ili zapadnu propagandu. Ovde je reč o tome da smo dospeli u jednu vrstu krize identiteta. Više ne znamo ko smo, ne postoji sistem pravila kojih bi se trebalo pridržavati, svako je sam svoj gospodar, ništa nema vrednost. To je jedan oblik anarhije. Postoji forma koja još uvek održava izgled legitimnog pravnog poretka, ali je duhovno već usahla. Već je uglavnom nestao i instinkt za egzistencijom, samosvest, a ostala je samo mržnja koja našu nesreću prenosi na druge, stojeći pritom u jednoj ili drugoj gomili, ili samo lelujavši tamo-vamo u zavisnosti od toga odakle vetar duva.

Znanje, poštenje, istinoljubivost više nemaju vrednost. Objektivno ne možeš da gledaš na stvari, jer ćete tada obe strane napasti. Odjednom ćeš ti postati neosetljivi zlikovac. Kaže se tako, da su se oni pre toga smejali nevinim žrtvama druge strane. Jer o tome se radi. Nikoga ne interesuje istina. Samo ako su nekad nas ili naš narod povredili. Nema veze što smo u vreme Mađarske invazije na Evropu ubijali, što su u srednjem veku hiljade ljudi mučili do smrti samo na osnovu pritužbe, što su starosedeoci Severne, Centralne i Južne Amerike brutalno ubijani, da ne pominjemo holokaust, genocid u Ruandi, ubistva Nemaca i Mađara u Sovjetskom Savezu, komunističke čistke 1944-45, dela Sovjeta, nekadašnje grehe ukrajinskih banderovaca, ili jeziva nedela odreda Azov.

Spisak nije potpun i svakako nije konačan. Ništa nije važno. Samo to da mrzimo Ruse ili Ameriku. Slepo verujemo u istočnu ili zapadnu propagandu. Delimo pamet iz udobne fotelje, jer u sopstvenoj bedi, izvesno olakšanje donosi ako možemo da nablatimo jednu ili drugu stranu. U međuvremenu, teče relativizacija i proglašenje jednog naroda ili nacije svetskim neprijateljem. Naglasnija relativizirajuća rečenica: ako je XY-u bilo dozvoljeno, onda je dozvoljeno i YX-u. E pa nikako nije. Zato je čovečanstvo tu gde jeste, jer ovako razmišljamo hiljadama godina. Premda bi trebalo da stignemo dotle da kažemo: dosta je. I ako sad YX- u nije dozvoljeno, onda sledeći put neće biti dozvoljeno ni XY-u. Tada ćemo dostići jedan novi nivo ljudskog razvoja.

Ali bi za to ljudi morali da shvate, da su isključivo sami odgovorni za svoju bedu. Umesto krivljenja drugih i čekanja pečene ševe da padne u krilo, treba menjati. Pre svega način razmišljanja. Trebalo bi da vidimo gde smo zabrljali stvari. Šta bismo mogli da promenimo da bude bolje. To bi bilo važno, a ne da na društvenim mrežama pljujemo po homoseksualcima iz sveg grla, njanjavimo, proklinjemo Ruse ili nešto slično.

Jer, u čemu je problem? Da li su topla braća i sestre zaista problem? Stvarno misliš da će tvoje dete biti homoseksualac ako vidi dvoje homoseksualaca da se šetaju držeći se za ruke? Ne, biće takvo, jer je rođeno takvo. Ali time neće nikome naškoditi, ali ti sa svojom homofobijom, nesvesnošću, time što misliš da je to pitanje odluke, u stanju si da naškodiš ljudima, da uništiš živote.

Ili je zaista problem postojanje drugog naroda? Kao Mađaru, zaista ti je problem što postoje Srbi, Rumuni ili Rusi? Jer u tvojoj današnjoj bedi zaista igra veliku ulogu ono što su Rusi ili Srbi radili pre 40-50 godina, je li? Ali ne dodaješ i to, šta su Mađari uradili ovim narodima, stalno tvrdiš da nas svi mrze, premda smo mi nevini. Odaću ti jednu tajnu: prokleto nije tako. Ali ovo misli krajnja desnica svih naroda. Svaka izigrava nevinašce, iako su tokom istorije počinili barem onoliko zverstava koliko su drugi počinili nad njima. Tako da istorijske povrede imaju samo toliko veze sa tvojim usranim malim životom, da pokušavaš njih da kriviš za sve svoje nevolje. Samo sebe truješ time.

A u međuvremenu ignorišeš i/ili lažeš o zaista važnim stvarima koje stvarno utiču na sve nas. O eksploataciji i zagađenju.

Tvoja nacija je nevina? Koja je tvoja nacija? Svaki narod se pomešao sa drugim narodom. Nacija je samo maternji jezik i kultura, ništa drugo. U krvi, u genima, nema ni traga naciji. Postoje samo ljudi. Ali dok si ti zauzet svojim nacionalnim glupostima, time deliš ljude, a to neki drugi koriste cereći se, gledajući svoje interese.

Ili su Vučić i Orban problem? Vraga. Mi smo problem, jer nismo bili u stanju da ih smenimo. Gomila ljudi je prezrela izlazak na izbore, ali posle toga ponovo oplakuju kakav je … život. Ili je opozicija problem? Onda treba istupiti i reći, dosta je bilo ovih, znamo za bolje od toga. Ali ne, radije napadamo jedni druge. A drugi to lepo iskoriste.

Nekada davno je cilj radničke klase bilo sprečavanje ratova. Danas je ostao samo isprazni naziv „siromašni radnik“, ali to više nije radnička klasa, nije aktivan sloj, samo jedan ispodrignuti slogan.

Mora se shvatiti da je kraj, da moramo da razmišljamo kao ljudska bića. da budemo solidarni jedni sa drugima, da bez generalizacije gledamo na postupke pojedinca, da se udružimo na radu za bolju budućnost, da ne tražimo razlike na sve moguće načine. Dok jedni druge napadamo, i koristiće nas jedne protiv drugih. Moramo da se izvučemo iz ovog blata, u koje nas je gurnulo poslednjih 10-20-30 godina. Ne samo mi, već i cela Evropa.

Sebastian Ilčik

Sa mađarskog prevela: Ljudmila Janković Gubik

Blato (Foto: minutzamene.com)