Upoznala sam ga u malom klubu Narodnog pozorišta, ima tome dvadeset godina. Tad sam još bila devojčica, prilikom prvog intervjua sam bila toliko nervozna, da sam napamet učila pitanja koja sam želela da postavim u vezi predstave. Hernjak, svi ga tako zovu, jer je jedan Hernjak. Profesor, Režiser, koji je takve predstave postavljao na scenu, čiji su se nizovi scena, rečenice, uklesale u moj mozak. Đerđ Hernjak je napunio sedamdeset godina, ove godine režira dva komada, ali se plaši šta će se dogoditi ako više ne bude morao da predaje i da li će ga se neko sećati.

Da li ste u detinjstvu bili pravi nemirko iz Čantavira?

-Nisam. Iako sam ja rođen u Robertšoru, čantaverske skitnice su itekako poznate, ali su u lokalu robertšorci još poznatiji. Bio je to jedan čudan svet. Ako si prolazio, i nisi se javio, onda je to bio problem, a ako si se javio, onda je pak to bio problem. Ali ja nisam bio skitnica. Moj otac je to bio. Imao sam osam godina kada smo se preselili u Čantavir. Još uvek razmišljam o tome da li sam ja Čantavirac, jer sam tamo živeo samo jedanaestak godina. Ali sam rođen tamo, u salašarskom svetu. Zatim sam živeo dvadeset godina u Novom Sadu, sedam godina u Temerinu i dvadeset i nešto godina živim u Subotici. Da se vratim na to, skitnica nikad nisam bio, iako ima nešto od toga u meni, jer sam se tukao.

Da li ste imali lepo detinjstvo?

-Da, do moje osme godine. Bili smo jako siromašni, a ja to nisam znao. Imali smo 4,5 jutara zemlje. Kupovali smo šećer i so, sve ostalo smo uzgajali. Ne sećam se kada sam prvi put video čokoladu ili banane… Ali sam bio srećan. Nije bilo puno nas dece u Robertšoru, ali nas je bilo. Onda sam dospeo u Čantavir.

Da li ste voleli školu?

-Mogu da kažem da sam ja bio pomalo autističan kada smo stigli u selo. Ostavio sam svoje salašarske prijatelje, a u Čantaviru dospeo među malo intelektualnije, nisam prijateljevao ni sa kim. Otišao sam u biblioteku i do svoje petnaeste godine čitao barem jednu knjigu dnevno, ponekad i dve. U Subotici sam se socijalizovao donekle uz pomoć muzike.

Da li je muzička pedagogija bila svestan izbor ili neka koincidencija?

-O, ne. Slučajnosti su to donele. Moj otac me je upisao na klavir sa dvanaest godina. Nisam ništa razumeo. Zašto? Stvarno to nisam voleo. U to vreme još nije bilo moderno pitati dete šta želi. Sećam se jasno: ja sedim na klupici, otac za stolom sa šogorom, koji je bio železničar i završio je srednju školu. Kaže on, postoji jedna dobra struka, to je železničarska struka. Biće skretničar, a na kraju i vozač lokomotive. Moj otac je na ovo rekao, dobro, vodi dete u Suboticu. I odveo me je, ali smo za jedan dan zakasnili na prijemni. Otišao sam kući pokunjen, na šta je moj otac rekao da pošto sam učio klavir, idem na muziku. Nisam znao ni gde je to, ali sam otišao i primili su me. Posle dve nedelje sam morao da izaberem još jedan instrument, a moj otac je rekao da izaberem trubu, jer ću sa njom imati sreće u vojsci. Na tromesečju sam već mogao da živim u Subotici, i tada sam prvi put u životu video pozorište. Sunčeve pege je bio naslov predstave, bila je to muzička predstava, izgovarali su stvari, devojke su se skidale. Odlučio sam da postanem glumac. U Pešti me nisu primili, pa sam tako završio sa pola snage Višu muzičku školu u Novom Sadu. Odmah nakon toga sam se nastanio u Novom Žedniku kao nastavnik muzičkog. Bio sam neizmerno srećan dok nisam shvatio da se predavanje muzike ne ceni. Tamo sam sam u sebi formirao mišljenje da ne znam šta želim da budem, ali nastavnik sigurno ne.

Grimasa sudbine? I od tada predajete i volite to, zar ne?

-Posle sam otišao u vojsku, a kada sam se vratio, završio sam režiju i odmah me je zaposlio profesor kao predavača, te sam prihvatio. Dve godine sam to radio, ali sam se ponovo zakleo da neću to da radim. Prošlo je više od deset godina, došao je Lajoš Šoltiš i molio me da prihvatim to samo na godinu dana. I iznenađujuće sam se dobro osećao. Verovatno sam dobio nešto od dece. Hteli su da rade. Osećao sam da tu mogu nešto da uradim i ostao sam. Prošlo je trideset godina.

Da li su se deca, učenici, promenila tokom godina?

-Postoje ogromne razlike, neki rade kao poluludi, a drugi lenjstvuju. Ne postoji takva viša škola, fakultet, koji vas svemu nauči. Uvek im kažem da je Akademija zabavište, a kada je završe, napolju je jedan sasvim drugi svet. I umetnik uvek uči, glumac je od 0 do 24 glumac. Mozak mu uvek radi, sanja o tome, kao i ja. To je 24 sata, a ne osam sati rada i osam sati odmora.

Da li se sećate svoje prve režije?

-Prva je bila u mom amaterskom periodu, u Čantaviru, jedno veče balada. Bilo je grozno. Moglo bi se reći, užasno. Takođe je to bilo i na osnovu povratnih informacija. Onda smo uradili Zelenoglavog čoveka, što je bila veoma alternativna predstava, ali smo i gostovali sa njom, dobili i nagradu i verovatno je to prevagnulo da odem na režiju. Međutim, ja sam želeo da budem i glumac i režiser. Ali su časovi bili u isto vreme, pa sam morao da se odlučim.

Da li ste tokom svoje režiserske karijere stajali na sceni i kao glumac?

-Nisam sebe ubacio ni u jednu predstavu, ali kada sam jednom režirao Fizičare u Novom Sadu, jedan od glumaca se razboleo. Uskočio sam umesto njega. Jedan kritičar je tada rekao: da li znaš da ti je predstava s.anje? Da li znaš da si bolji glumac nego režiser? Uvek se trudim da sam sebi budem najveći kritičar. Znam i tačno vidim posle nekoliko predstava šta sam uradio. Pitali su me već koliko sam dobrih predstava napravio. Ja sam režirao ukupno oko sto deset, ali samo 16-18 od ovih mogu da potpišem da su bile dobre.

Koje su to?

-Posle ćemo crći (Az Azután megdöglünk) , Treći prozor (Harmadik ablak), Karolj (Károly), Gospođa Karnjo (,Karnyóné) Čongor i Tinde (Csongor és Tünde), Aska i vuk (Aska és a farkas), Siromašni čizmar i Kralj vetrova (A szegény csizmadia és a Szélkirály), Žena peska (A homok asszonya), Titanik vododelnica (Titanic vízirevü), Antigona (Antigoné), Pero (A toll), Velikousta Kata (Nagyszájú Kata), Lađar meseca (Holdbeli csónakos), Šmirc(Schmürz)…

Kako podnosite kritiku?

-Ja radim na jednoj predstavi, ima kad je to i po godinu dana, ali recimo da radim tri meseca. Na njoj radi deset glumaca, kostimograf, scenograf i mogao bih još da nabrajam. Ako to saberem, to je 400-600 radnih dana. Šta radi kritičar? Dođe, pogleda, za dan-dva napiše. Bio je jedan kritičar iz Zagreba, tražio je tekst, tražio je kopiju, gledao premijeru, pa 5. i 26. reprizu. Sa svake predstave neko izađe. I ja sam izlazio. Ima kad me ne dotiče predstava. Danas više ne izlazim ni sa jedne predstave. U pozorištu, ako barem jedan gledalac ne sedi u sali, nema predstave. Uvek volim da pravim višeslojne predstave. Da nisu samo za jedan deo gledalaca. Trudim se da tako režiram, da i gledalac koji se manje razume u pozorište nešto razume, kao i onaj koji ima velika očekivanja. Nekad mi to uspe, nekad ne. Po mom mišljenju, postoje tri vrste katarze: na nivou teksta, iako je napisan pre par stotina godina, ali o nama govori, razumem implikacije. Druga je katarza pokreta, kada se puls gledaoca povećava kao rezultat pokreta. Treća je katarza obreda. Malo je takvih predstava u kojima se sve tri ostvaruju.

Da li je dečije pozorište drugi svet?

-To je najvažnije mesto. Tu se vaspitava pozorišni gledalac, čak i glumac. Moram da obratim veliku pažnju na ono što radim. Tu uradim i ono što drugde ne radim. Usuđujem se da to uradim, jer su deca i dalje čista, ne ograničavaju se, prihvataju ono što vide, zato koristim mnogo novih stvari. Nikada u životu nisam radio takvu predstavu u kojoj nema nijedne jedine reči, u dečijem pozorištu sam i to uradio. Dete ne razmišlja, već živi, doživljava predstavu. Mi ne, eventualno se prepoznamo.

I muziku ste komponovali nekada. Ne radite to više?

-Ne, jer ima boljih od mene. To je za mene bio veoma dug posao. Nije ni to sporedno, kada drugi autor doda nešto što nisam ja. A pozorište je pak veza.

Gde se po vašem mišljenju nalazi mađarska gluma u Vojvodini?

-Ovo je jedno veoma složeno pitanje. Bio je kraj veka, avangarda, dadaizam, a pozorište uvek kasni jedno pedeset godina. Sada već vidim, da svako svoj život postavlja na scenu, u čemu uživam, ako me dodirne. Vidim kako pozorište traži samo sebe, traže se različiti oblici izražavanja. Ista stvar se dogodila i pre sto godina. A druga stvar je to što ne gledam pozorište istim očima kojima sam to činio pre trideset godina. Nedavno je bila predstava u Narodnom pozorištu u kojoj sam uživao, ali ništa nisam razumeo. Iako bih želeo da razumem. Možda tražim previše? Vidim da pozorište sada ide u jednom drugom pravcu, takvom, koji ja ne radim. Ali bih pogledao gde će se razviti za četrdeset godina, da li će imati publiku. Jer ako je nema, neće biti, onda nema pozorišta. Dešavalo se da samo jedna osoba sedi u publici, to je bila predstava Luj XIV, a koja je i odlučila da li je predstava dobra ili ne.

Da li nam preti slična situacija? Da jedan neko odluči da li je predstava ispravna ili ne?

-Ne treba da sedi unutra, ne mora čak ni da bude tamo. Dovoljno je ako samo telefonira, ode i iznervira se. Ibi Romhanji se skidala u Narodnom pozorištu u Subotici 1978. godine i niko nije zbog toga bio ogorčen. Golotinja, psovke, glasan govor su veoma veliki znaci na sceni. Ovi signali se mogu koristiti, jer pokreću nešto kod gledalaca.

Da li postoji takav komad koji ste želeli, ali još niste režirali?

-Ne postoji. Ako me zamole da nađem nešto ili mi nešto ponude, prihvatam. Počnem da istražujem, šta je to što me ovog trenutka zanima. Ove jeseni ću režirati jedan komad u Kostolanji pozorištu po tekstu Tibora Zalana pod nazivom Ne pucaj na lastu (Ne lőj fecskére). I prvu predstavu Kostolanji pozorišta, Šmirc (Schmürz) sam ja režirao. A sa završnim đacima sam režirao San letnje noći (Szentivánéji álom). To je bila moja davnašnja želja i to će biti moj poslednji komad na Akademiji pred penziju.

Neće vam nedostajati da predajete?

-Hoće! Ali baš kažem supruzi da mi već teško pada da idem za Novi Sad, tamo sam tri dana, jako se umorim… Sreo sam se već sa bezbroj ljudi koji su mi rekli da bi voleli da odu u penziju, ali ni sa jednim koji je rekao da bi voleo da ostari, premda ova dva idu zajedno. Pre tri godine sam ja stalno naglašavao da je moja duša stara trideset i nešto godina. I to je trajalo sve dotle dok nije udario Covid. Tada su u mene usadili sledeće: MATOR SI!!! Prešao si 65, ne možeš da izađeš, osim subotom u zoru, inače ćeš umreti. A ako jednu stvar kažeš 100 puta, ona postaje istina. Ja sam jako ostario u poslednje dve godine. Vlast mi je rekla da sam ostario. Ali šta će biti kada ne budem morao da idem da predajem? To je ta ambivalencija. Kad toga ne bude, šta će biti? Šutaću psa ili ću se svađati sa ženom? Šta će biti? Sedeću kod kuće? Rezbariću? Ili ću se baviti baštovanstvom? Pojma nemam.

Đerđ Hernjak (Foto: Margareta Tomo)