Volimo da kažemo da se alfa generacija – odnosno oni rođeni posle 2010. godine – rađaju sa telefonom u ruci. Sram ih bilo, mrštimo se mi i izražavamo svoje nezadovoljstvo, današnji klinci su baš takvi, a u naše vreme smo se jurili po ulici i ždrali čaure bulke… Ali stavimo mi, X-ovci i Y-ci ruku na srce: kao dete koje je odrastalo devedesetih, dobro se sećam da smo, kada je posle restrikcije došla struja, radovali smo se i reklamama na TV-u i jedva čekali da igramo Super Mario sa drugarima iz razreda. Osim toga, to jest, nekoliko fotografija koje je kreirala veštačka inteligencija, postoji relativno malo dokaza koji potkrepljuju da današnje bebe zaista izlaze iz stomaka svojih majki sa pametnim uređajima; nego će pre biti da upravo mi, njihovi roditelji stavljamo ove sprave u njihove ruke; da bi bili mirni i nas malo ostavili na miru, ne bi li konačno malo predahnuli. Jer ni mi sami ne možemo da ih odložimo, oni su tu sa nama dok dojimo i igramo se, te samo tako listamo TikTok snimke i objave supermama na Instagramu, da bi usput zaboravili da uspostavimo kontakt očima sa ljudima od krvi i mesa oko nas. Naravno, pravim digresiju, ali mislim da je poentu najbolje preneti na ovaj način. A suština, poenta je ta, da smo mi odrasli odgovorni za ovu situaciju.
Situacija je takva da se od 2010. godine mentalno zdravlje tinejdžera ubrzano pogoršava. Prema istraživanju Psychological Innovation Network iz Beograda, 40 posto mladih u Srbiji se bori sa nekom vrstom mentalnog problema: najviše njih sa anksioznošću, depresijom i posttraumatskim stresnim sindromom. Ove poteškoće pogađaju pre one, kojima su socijalne mreže neznatne. A prema anketama, postoji bliska veza između nedostatka međuljudskih odnosa i prekomerne potrošnje društvenih medija.
Socijalni psiholog Jonathan Haidt, pokušava da objasni razloge za to u svojoj knjizi Anksiozna generacija. Autor navodi da je u periodu posle 2010. godine došlo do Velikog preobličavanja detinjstva, a tehnološke promene koje su se od tada dešavale, takođe su doprinele modifikaciji nervnog sistema. „To je kao da svom detetu date iPad sa video zapisima o tome kako treba hodati, ali ga ti video snimci tako prikucaju za sedalo, da na kraju nikad ne pokušaju da prohodaju“- opisuje Hajt ovaj fenomen. I ja mogu da navedem primer za ovo: u jednoj od mojih srednjoškolskih grupa, tinejdžeri su se više puta žalili na to da ne mogu da se naspavaju. Za to su krivili prevelika očekivanja škole i roditelja, sve dok ih nisam zamolila da naprave grafikon svojih svakodnevnih aktivnosti. Iz toga se ispostavilo da umesto da spavaju, sate provode u krevetu koristeći mobilni telefon. Bilo je i onih koji su ispred ekrana provodili prosečno po 8 sati dnevno, dok su pored toga aktivno igrali i video igrice. Pa nije ni čudo što četiri ili pet sati sna koji su im bili na raspolaganju nisu bili dovoljni da se mozak odmori od mnogih nadražaja koji su ih dotakli tokom dana. Kao što nije bilo dovoljno ni onom učeniku osnovne škole koji je redovno imao noćne more, dok njegovi roditelji nisu shvatili da ako popodne ne igra pucačke video igrice, kao i ako noću isključe televizor koji je inače stalno radio, tegobe njihovog deteta gotovo odmah nestaju. Nekome ovo može izgledati samo po sebi razumljivo, ali kao što pokazuju gornji primeri, deficit znanja u zaista pametnoj upotrebi pametnih uređaja je toliki, da ne škodi ponavljanje onoga što stručnjaci kažu s vremena na vreme.
Ova generacija je najviše izgubila time što je nekontrolisana, slobodna igra skoro potpuno potisnuta iz njihovih života. Nekada se govorilo da je posao dece igranje, jer kroz njega ono uči pravila svog okruženja, načine društvene interakcije, stiče važne veštine, kao što su saradnja sa drugima, samokontrola ili čak tolerisanje kada u nečemu izgubimo. Osim toga, naučili su i kako da vode računa o sebi i jedni o drugima, jer makar i malo, ali su ove igre ipak imale ulog – kao recimo, oguljeno koleno ili pocepane pantalone. Time, što je prema anketama, 46 posto današnjih mladih gotovo sve vreme onlajn, ove veštine jenjavaju. Nisu u stanju da se koncentrišu na ono što se dešava ovde i sada, stalno su negde drugde, u digitalnom prostoru. Većina aplikacija je dizajnirana na način da poveća nivo dopamina, koji izaziva trenutno zadovoljstvo i time čini korisnike zavisnima. Meni je bilo šokantno, kada sam ponovo počela da predajem posle sedmogodišnje pauze, kako su hodnici škole bili tihi, s obzirom da su učenici bili zadubljeni u svoje telefone, umesto da razgovaraju jedni s drugima. Nije ni čudo što se mladi ljudi osećaju sve izolovanije.
Iako Hajtove moralne stavove koji izazivaju paniku mnogi osporavaju, jedno je sigurno: kao roditelji, često se češemo po glavi kada vidimo promenu navika u potrošnji medija protekle decenije ili dve, osećamo se bespomoćno, nedostaje nam informacija i često dožive nedostatak kontrole. I zbog toga je važno imati pouzdane izvore. Iz tog razloga sam sa zadovoljstvom nedavno pročitala vest prema kojoj je Učiteljski fakultet na mađarskom jeziku u Subotici dobio veći iznos za istraživanje povezanosti upotrebe pametnih uređaja dece i kvaliteta njihovog života. Biće zanimljivo pratiti rezultate.
Emeke Berenji
Anksioznost (Foto: shutterstock)
