Posle završene srednje škole, Žolt Hanđa iz Sente i Andrea Boltres rodom iz Torde, odlučili su da ne idu u inostranstvo, već da svoju sreću okušaju ovde, kod kuće. Kako kažu, srećom nisu imali problema sa srpskim jezikom, a nije im trebalo dugo ni da nađu posao.

Kada je za vas postalo izvesno da nakon završene srednje škole nećete nastaviti da studirate, radite u inostranstvu, već ovde kod kuće?

Žolt: Relativno sam rano shvatio da, za razliku od mnogih drugih, nakon završene Srednje ekonomske škole želim da nastavim školovanje kod kuće. Glavni razlog za to je bio da se osiguram da mogu da ostanem kod kuće, jer bi teško bilo naći posao u mojoj zemlji sa fakultetskom diplomom iz inostranstva, zbog jezičke barijere. S druge strane, sa diplomom stečenom kod kuće, lako mogu da nađem posao, čak i preko granice. A drugi razlog je bila moja porodica, mislim da to ne treba da objašnjavam.

Andrea: Ja sam išla u Srednju medicinsku školu u Senti, gde sam završila za fizioterapeutskog tehničara, a posle mature sam se prekvalifikovala za medicinsku sestru. Naime, u međuvremenu sam shvatila da bi mi možda sa tom strukom bilo mnogo lakše da dođem do posla, a na sreću, tako se i ispostavilo. Nakon položenog državnog ispita, nekoliko meseci kasnije mi je ponuđen posao na Odeljenju za akušerstvo i ginekologiju bolnice u Senti. Od tada je bilo jasno da ću ostati kod kuće.

Šta ste prvo uradili po završetku srednje škole, fakulteta?

Žolt: Ja sam u oktobru 2021. godine diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Subotici i posle okruglo mesec dana, već sam i počeo da radim u Kanjiži u Wienerbergenu koji ima austrijskog vlasnika. Bio sam na nekoliko intervjua za posao, i na kraju sam se odlučio za njih, a srećom i oni za mene. Malo ljudi dobije priliku da odmah počne da gradi karijeru u globalno priznatoj multinacionalnoj kompaniji, tako da sam brzo doneo odluku o tome gde želim da radim.

Andrea: Ja sam imala sreće, s obzirom da nisam tražila posao, već je on našao mene. A zbog činjenice da sam rođena u Tordi, već sam se odvojila od roditelja kada sam krenula u srednju školu.

Koliko godina i gde sada radite? Takođe, čime se bavite na tom datom mestu?

Žolt: Ja sam već 20 meseci u pomenutoj firmi, gde radim na odeljenju za finansije i administraciju, u okviru HR grupe. Prema opisu posla, ja sam HR specijalista i bavim se uglavnom razvojem zaposlenih. Selekcija i zapošljavanje, kao i obuka, deo su mog posla. Pored svega ovoga ima i dosta administrativnih poslova, međutim, ja na primer, delimično pripremam i plan sukcesije u okviru kompanije. To podrazumeva različite analize tržišta i statistike, te mogu reći da sam na veoma raznolikoj i živahnoj poziciji u kompaniji.

Andrea: Ja sam četiri godine radila na pomenutom odeljenju Senćanske bolnice, pa sam dala otkaz i odselila se sa mojim partnerom za Mađarsku. Razlog te odluke je bilo upravo to, da iskusim, kako je preko granice, to jest u inostranstvu. Međutim, posle godinu dana se u meni formiralo mišljenje da ne bih želela da živim u drugoj državi, pa smo se vratili kući. U svemu tome je naravno veliku ulogu igrala i porodica. Od tada ponovo radim u bolnici u Senti.

Kakva su vam iskustva sa tržišta rada a u vezi sa činjenicom da vam je maternji jezik mađarski? Koliko je to uopšte važno u vašem radnom okruženju?

Žolt: U mom slučaju je to bila velika prednost. Kompanija je naime tražila nekog ko govori mađarski, srpski i engleski. Mene je preporučila moja profesorka sa fakulteta, s obzirom da pored svog maternjeg jezika govorim i srpski i engleski na odgovarajućem nivou. Tako da je u mom slučaju to bila velika prednost, pošto je fabrika na području gde prevashodno živi mađarsko stanovništvo. Sa dosta kolega treba da pričam na mađarskom, dok zvanična komunikacija teče uglavnom na srpskom jeziku. Kada od centrale dobijemo neki zadatak ili treba da uvedemo neki novi program, onda na scenu stupa engleski jezik.

Andrea: U Vojvodini, u onim naseljima gde su prisutna oba jezika, može se naći posao. Naravno da su u prednosti oni, koji oba jezika govore. Administracija se svuda i u svim slučajevima obavlja na srpskom jeziku, a to nije drugačije ni na radnom mestu. Međutim, samo obavljanje posla na kom se jeziku vrši zavisi, po mom mišljenju, od jezika kojim govore ljudi u datom naselju. Ne osećam se u nepovoljnom slučaju jer mi je maternji jezik mađarski i što ne govorim srpski jezik na istom tom nivou.

Kako stojite sa srpskim jezikom, da li ste uspeli da ga naučite dovoljno u skladu sa svojim poslom?

Žolt: Pošto sam tokom studiranja uglavnom učio na „stručnom jeziku“, imao sam nedostataka u svakodnevnom govoru. Međutim, kada sam počeo da radim i sve više komuniciram sa kolegama kojima je srpski maternji jezik, mnogo sam napredovao i na tom polju. Ali sam se trudio da znanje poboljšam i kupovinom knjiga na srpskom jeziku, a koje bih inače čitao na mađarskom. Verovatno nemam tako širok vokabular kao neko kome je to maternji jezik, ali svakim danom sve više napredujem.

Andrea: Imala sam osnovno znanje srpskog jezika kada sam počela da radim, ali sam puno naučila na poslu, pošto sam svakodnevno morala da koristim jezik, da komuniciram sa pacijentima, lekarima i kolegama. Tome mogu da zahvalim što sam sad već samouverena.

Kako ste uspeli da iskoristite znanje koje ste stekli u srednjoj školi, tj. fakultetu?

Žolt: Naravno da sam u osnovi mogao da primenim znanje koje sam stekao u srednjoj školi i na fakultetu, ali sam na izvestan način morao da počnem od nule. Nisam imao nikakvo radno iskustvo pre nego što sam došao u kompaniju, a donekle sam promenio i specijalizaciju, pošto sam diplomirao na smeru marketinga, ali sam diplomski pisao iz HR menadžmenta. Već na fakultetu sam simpatisao ovaj stručni smer. Pored znanja, moja velika prednost je bila komunikativna i otvorena ličnost, koja je, kako danas vidim, veliko oružje u repertoaru jednog dobrog HR stručnjaka.

Andrea: Mislim da je u oblasti zdravstva veoma važno da možemo da iskoristimo teorijsko znanje koje stičemo u školi, ali bez sumnje, praksu zaista možemo da upoznamo tek kada se u sve to i uključimo praktično.

Tamara Poša

Rukovanje posle uspešnog dobijanja posla (Foto: Pixabay)