Kakvo vam je zdravstveno stanje, da li znate da koristite kompjuter? Da li ste živeli duže vreme u inostranstvu i ako da, koliko dugo? Da li radite od kuće i da li ste radili bilo kakav posao prošle nedelje? Da li živite u kući od cigala ili od nekog drugog materijala? Kolika vam je kuhinja? Da li imate kanalizaciju, vodu, gas? Čime se grejete? da li uzgajate životinje? – samo su neka od 69 pitanja, koja će vam popisivač sigurno postaviti do kraja oktobra.

Na društvenim mrežama postoji ogromno protivljenje građana po pitanju popisa i popisivača. Postavljaju pitanja da li će popisivači doći sa maskama i da li će građani imati pravo da od njih traže dokaz o vakcinaciji. Drugi kažu da ovo nije čak ni popis stanovništva, već popis materijalnih dobara. Mnogi nemaju poverenja u državu, kažu da podatke ionako zloupotrebljavaju stranke na vlasti, pošto je u sve utkana politika. Drugi pak podsećaju na to da je tako održano i glasanje poslednji put i nikog nisu kaznili samo zbog toga što je iskreno odgovarao na pitanja. Ima i takvih kod kojih su već bili popisivači i svi su se pozitivno izjasnili o njihovoj poseti. Kažu da je popisivanje trajalo ukupno deset minuta i uopšte nije bilo toliko detaljisanja koliko su mislili.

Sa Đerđem Serbhorvatom sociologom i Robertom Šimonom psihologom, razgovarali smo o tome, odakle može da potiče ovaj otpor građana, kakvo je njihovo mišljenje o pitanjima i o tome da je u sve utkana politika, pa i u ovo.

Tumačenje odgovora je subjektivno

Šta je vaše mišljenje o pitanjima u upitniku za popis stanovništva Srbije?

-Kvalitet pitanja je jedno, a tumačenje drugo. U prošlosti sam iskusio da, iako treba da se računam kao neko ko živi u inostranstvu, popisivač me upisao da živim ovde, sa porodicom, jer na taj način dobija više novca. Osim toga upisao je i da sam rimokatolik, jer je to njegov interes (tj. radio je za crkvu), te to ukazuje na subjektivno tumačenje – ukazuje Đerđ Serbhorvat, sociolog.

-Tri pitanja koja se ovde postavljaju kao „etnokulturalne karakteristike“, o nacionalnosti (koje nije obavezno), maternjem jeziku (ako dobro vidim, ovo jeste) i veri (koje opet nije obavezno), otvorena su pitanja. To je recimo variralo već i u monarhiji, bilo je kad su samo pitali za nacionalnost, ili samo za maternji jezik, ili lukavo, kojim se jezikom najviše služe (tako je bilo mnogo više Mađara). Što se tiče nacionalnosti, pitanje je šta je sa regionalnim identitetom (koliko ja znam vojvođansko nije prihvaćeno, to ide u drugu kategoriju), ili sa dvostrukirm identitetom, sa višestrukim vezama (oni iz mešovitih brakova ili oni koji smatraju svoj identitet jevrejskim, ali ne kao religiju). Maternji jezik je takođe upitan za dvojezične osobe, posebno u regionu kao što je Vojvodina.

 

Što se tiče pitanja vere, sada se baš događaju posledice u vezi sa prošlogodišnjim referendumima u Hrvatskoj. Mnogi su možda pogrešno protumačili, jer su postavili dva pitanja, pa su mnogi katolici i pravoslavci postali „drugi hrišćani“.

Suština: za svaku nacionalnu moć države je važno da „nas“ bude više. A za manjine – i za vojvođanske Mađare – važno je da „nas“ bude mnogo, na primer, zbog manjinskih prava. Tako Srbi i Mađari u Hrvatskoj gube ranije zagarantovane pozicije u opštinama i županijama. Toga se sada plaši i SVM, iako su za ostvarivanje jezičkih prava potrebni stručnjaci, dvojezični službenici, a njih nema.

U Mađarskoj postoji mogućnost popunjavanja putem interneta. Zašto to nije omogućeno u Srbiji?

-Zato što ovo nije digitalno društvo. Onlajn upitnicima se ne može manipulisati, iako je to kod tumačenja moguće.

Nije više demokratija, a još nije diktatura

Ljudi pretpostavljaju zloupotrebe, mnogi ne bi ni pustili popisivače. Odakle taj veliki otpor?

-Na Pannon RTV-u vidim takvu propagandu, čak i od strane novinara, što je zaista bedan nivo. Nisam čuo za otpor ovde u Malom Iđošu, iako sam tu već nedelju dana. U svakom slučaju, razumljivo je, (i) aktuelna vlast, ali i banke itd. takođe koriste naše podatke na neverovatne načine. I nije samo to da se ljudi plaše, već su informisaniji i možda i samosvesniji, oni su ti koji znaju da se sve o nama može pratiti zahvaljujući internetu i korišćenju mobilnih telefona, zna se svaki naš korak itd. Međutim, mislim da popis ne doprinosi niti oduzima tome ništa, jer ono što vlast želi da zna o nama, već odavno zna.

Savez vojvođanskih Mađara podržava rad popisivača u područjima naseljenim Mađarima pomoćnicima, tamo gde nije bilo moguće obezbediti dvojezične popisivače. Ovo nas naime podseća na pitanje glasanja putem pošte i pitanje građana: šta traži član stranke tamo gde se otkrivaju lični podaci?

-I ovo je već jedan hibridni režim. Nije više demokratija, a još nije diktatura. Kada sam pisao o glasanju pismenim putem SVM-a, nisu se ni osvrnuli.

Koje je vaše mišljenje, koliki je gubitak među vojvođanskim Mađarima? Kakve rezultate očekujete?

-Frizirane, kao i 2011. godine. Većinu iseljenih će na ovaj ili onaj način upisati kao stalne stanovnike, jer imaju ličnu kartu, matični broj, prebivalište i biračko pravo. Broj Mađara u Hrvatskoj je za 10 godina smanjen za 26 posto. Ako bi se izmerili stvarni podaci, gubitak bi i ovde bio minimum toliki. Po mojoj pretpostavci, od 250 000 2011. godine, što je i tada izgledalo nerealno, posle 11 godina, izvući će 185-190 hiljada Mađara. U pogledu načina života međutim, ovde jedva da živi 150 000 Mađara, ako tome dodamo učenike i one koji dnevno/nedeljno/mesečno putuju, ili one koji provedu recimo tri meseca napolju i tri meseca ovde, onda u Vojvodini svakodnevno živi 120-130 hiljada Mađara. Jedan od dobrih pokazatelja opadanja je koliko mađarskih prvaka svake godine krene u školu. Ovo je minus 100 dece godišnje, moj poslednji podatak je bio za 2019. godinu, 1601 prvak. To je jedno od ključnih pitanja. Drugo je starenje, prosečna starost Srba je pre nekoliko godina bila 41, Mađara je već onda bila 44 godine, penzionera je više, ali je manje aktivnih.

To su pokazatelji koji dobro predstavljaju trendove, a ne koliko dodatnih Mađara popisivači uspevaju da unesu.

Nedostatak autentičnih informacija

Prema mišljenju psihologa Roberta Šimona, koren svih problema leži u nedostatku autentičnih informacija u našem okruženju.

-Ne znam odakle se ljudi informišu, kako znaju da li će biti referenduma i kako će se to održati. Ovo može biti jedan od faktora koji doprinose tome. Razmišljao sam o tome, kroz šta smo prošli poslednjih pet godina: tada je bila velika migrantska kriza, plašili su nas. To se nije ni smirilo, već je došla epidemija Kovida-19. Svakakve informacije su stizale u javnost, od toga da nema Kovida, sve do toga da je smrtonosan i da su milioni preminuli. I to se naglo stišalo, već je stigao rat u Ukrajini, a podele među ljudima su i dalje ostale. Najveći problem, koji može dovesti do toga je što je poljuljana vera ljudi u bezbednost. Mnogi ljudi su došli do tačke da pokušavaju da prežive bez da imaju ikakvu egzistenicju. Naša osnovna motivacija je da nam ne bude hladno i da ne budemo gladni. To su naše osnovne potrebe, a naša sledeća neposredna potreba je potreba za bezbednošću. Ovaj proces je razumljiv, jer dok nas ne puštaju u bolnicu zbog Kovida, očekuju od nas da pustimo strance u svoj privatni život, objašnjava Šimon.

Nelegitimna vlast preti kaznom

Da li su našem osećaju nesigurnosti doprineli i politički predstavnici?

-Pošto imam dvostruko državljanstvo, popunjavao sam upitnik mađarskog popisa putem interneta. Ukupno je bilo deset pitanja. Tamošnji popisivači idu samo kod onih koji ne mogu da popune upitnik onlajn. Šta se desilo ovde u Srbiji? Prvo je sve počelo pretnjom ljudima, da će ako ne odgovore, biti kažnjeni. Isto tako striktno bi trebalo prihvatiti i naredne izbore, da svako ko ne bude glasao može platiti globu od 20-50 hiljada dinara. U Mađarskoj se dnevno dodeljuje nagrada od 100 000 forinti za pet građana koji popune onlajn formular. U suštini naravno, najveći problem je to što postoji nelegitimna last i u Srbiji, a i u Mađarskoj. Mislim da su svi misleći ljudi shvatili da demokratija kao takva ne postoji. U praksi, dvadeset posto stanovništva bira lidere. Uskraćivanje informacija vodi i do toga da ni ne znamo ko su ti poverenici. Mnogi tvrde da su to ljudi vladajuće partije, možda su obučeni, možda čak obavljaju i agentske zadatke. Takođe je postalo uobičajeno i to, da se postavljaju pitanja kao što je pitanje o prihodima. Informacije i glasine se veoma lako šire. Čini se da se ovde odvija i ozbiljna anketa o imovini, iako vidimo da naši političari ne moraju da prijavljuju imovinu. Određene stvari su godinama utajivane.

Koliko će popis biti legitiman znajući sve ovo? Hoćemo li biti iskreni sa popisivačima?

-Posle svega ovoga, razumljivo je da ljudi na neki način štite svoju egzistenciju i bezbednost. Dovoljno sam iskren da ne budem napadnut, kažnjen.

U Srbiji je u toku popis stanovništva (Foto: Pixabay)