Dok je moja generacija učila srpski jezik na ulici igrajući se, i ako nas pitaju kada smo zapravo savladali jezik društvene sredine, ne znamo da odgovorimo, dok je za današnju mladež u velikom broju slučajeva srpski već strani jezik. Dok se mađarska zajednica sve više smanjuje, sastav stanovništva se menja, a u većim gradovima kao što je Subotica, mađarska deca često uopšte ne govore srpski.
U Gimnaziju za talentovane učenike „Deže Kostolanji“ u Subotici, dolaze učenici iz svih krajeva Vojvodine. I iz takvih homogenih sredina, gde su se sa srpskim jezikom sreli samo u učionici i veoma malo ga naučili tokom osam godina. S druge strane, ima i takvih učenika koji su srpski jezik usvojili na nivou maternjeg jezika, jer su odrasli u mešovitoj sredini.
Aleksandar Dognar, profesor srpskog jezika u ovoj gimnaziji, kaže da postoji dobro razrađen program koji ne koriste svi nastavnici, a ističe i to da postoji dva načina za učenje dece, budući da i oni potiču iz dve vrste sredina. Nekima je srpski jezik strani i njima tako treba i predavati i tako treba da ga uče. Drugi, koji su zapravo već usvojili srpski jezik kao jezik društvene sredine, u mnogo su lakšoj situaciji.
NIJE BILO PRILIKE DA SE KORISTI JEZIK
Ema Lenđel (Foto: Margareta Tomo)
Ema Lenđel ide u prvi razred, rodom je iz Sente i kaže da iako uči srpski jezik od svoje sedme godine, nije uspela da ga nauči.
-Ne znam razlog zašto ga nisam naučila. Verovatno zato jer ga uopšte nisam koristila. Dobro su nam predavali, nije bilo problema sa metodom rada, ali posle kontrolnih većinu naučenog gradiva odmah zaboravimo, jer ga uopšte nismo koristili. Sigurno da je to zavisilo i od našeg truda, ali jednostavno nismo imali prilike sa korišćenje jezika, jer u Senti svi govore mađarski.
Kada sam je pitala da li je imala otpor prema srpskom jeziku, Ema je odgovorila toliko da joj se u ranom dobu nije dopadao jezik, ali sve više oseća da joj je potreban, da mora da ga nauči.
-Živim u kolegijumu (učeničkom domu, prim. prev.), gde su neki vaspitači Srbi, sa njima moramo da komuniciramo na srpskom. Kada idemo negde, onda se unapred dogovorimo šta treba da kažemo, prevedemo pomoću Google-a i tako krećemo. Moj otac već neko vreme govori da gde god da odeš u svetu možeš sa nekim da pričaš srpski. Sada već sve više osećam da ću se kod kuće osećati usamljeno ako ne naučim jezik – zaključuje Ema.
Armand Orosi (Foto: Margareta Tomo)
Armand Orosi ide u treći razred i odrastao je u Totovom selu. Kaže da je u Suboticu došao sa osnovnim znanjem koje je stekao u školi, sada zna osnove jezika, ali nema bogat rečnik. Sada to razvija.
-Dok se šetam ulicom, mogu da imenujem stvari na engleskom, ali to već na srpskom jeziku ne mogu. Ja komuniciram na osnovnom nivou, a nedostaje mi bogatstvo rečnika. Kod nas u Totovom selu jednostavno nemate sa kim da razgovarate srpski. Sada sam već na niovu da bih znao da povežem rečenice, ali mi nedostaju reči. Veoma mnogo sam napredovao, jer sam gramatiku shvatio, a mislim da je najveća poteškoća za mene u svemu tome nedostatak vežbe. Oni koji imaju sa kim da razgovaraju srpski, ne plaše se da će ih odbiti ako nešto pogrešno kažu. Ja to jednostavno nemam, pošto dolazim iz čisto mađarskog okruženja – kaže Armand koji dodaje da je veliki problem i to što za mlade nema dostupnih sadržaja na srpskom.
-Engleski je svetski jezik, sve je na engleskom, možemo da gledamo bilo šta, mogu da potražim bilo šta. I kod mađarskog jezika je ovo nedostatak, a i na srpskom jeziku je malo sadržaja. Oni koji su dostupni mogu da pomognu u unapređivanju našeg znanja srpskog jezika – kaže Armand.
Ana Horvat Kavai (Foto: Margareta Tomo)
Ana Horvat Kavai ide u prvi razred i odrasla je u Čantaviru. Ni ona nije imala priliku da koristi srpski jezik u govoru, a kaže da joj ni u školi nažalost nije predavao takav nastavnik koji je mogao adekvatno da prenese znanje.
-Moji rođaci su Srbi, ali sam od njih naučila samo nekoliko reči, uzalud su pričali da će mi pomoći da naučim, radije smo razgovarali mađarski. Nažalost, ni u školi nisam dobila osnovu. U osmom razredu smo dobili novog nastavnika i osećala sam da mi je on predavao od samog početka, mnogo bih bolje sada znala srpski. Znam da se snađem u prodavnici, znam da pitam gde šta stoji i koliko košta, ali ne bih znala da učestvujem u razgovoru. Otpor se razvijao godinama, jer se nisam usuđivala da progovorim iz straha šta će se dogoditi ako pogrešim. I sada malo zadrhtim, ali ipak kažem šta želim – kaže Ana, koja smatra da i gramatiku treba naučiti, jer ne želi da greši, a i zbog toga da bi umela pravilno da sklopi rečenice. Zatim će uslediti i rečnik.
ONI KOJI SU JEZIK USVOJILI U DETINJSTVU
Naravno, ima i takve omladine, koja je u ranom detinjstvu došla u kontakt sa srpskim jezikom, bilo preko porodice, bilo da su počeli da se bave sportom, a bilo je i toga da je sredina bila takva da su u nekim situacijama morali da progovore srpski. Tako je odrasla Vivijen Bugar, učenica trećeg razreda srednje škole sa Palića.
-Nemam poteškoća sa srpskim jezikom, ali kada sam razmišljala o tome kada i gde sam ga naučila, nisam znala da odgovorim na to pitanje. Iako je moj deda znao mađarski, mnogo toga je objašnjavao na srpskom i vodio me je na mnoga mesta gde su pričali srpski. Mnogi su me terali da koristim jezik, a zapravo sam i samu sebe bodrila da to radim. Upisala sam se u veslački klub, gde treneri uglavnom koriste srpski. Kada sam išla u prodavnicu, pokušavala sam da pričam srpski, u jednu ruku i zbog toga što sam želela da pokažem prijateljima da ja to mogu, ali sam želela i da vežbam, ne bih li bila sigurna u sebe po tom pitanju. Iako je bilo trenutaka kada su mi se smejali, uopšte me nije bilo briga. Pričati je dragocenost. Srpski jezik mi mnogo pomaže i u učenju nemačkog jezika – odlučno kaže Vivijen, koja želi da polaže ispit C1 iz srpskog jezika.
Eleonora Tot (Foto: Margareta Tomo)
Eleonora Tot iz Kule potiče iz porodice gde je sa jednim roditeljem pričala mađarski, a sa drugim srpski. Smatra da je to ogromna prednost i veoma je zahvalna na tome.
-U Kuli sada već ima malo mađarskih porodica. Sa jednim roditeljem pričam srpski, a sa drugim mađarski, a u osnovnoj školi smo imali nastavnika koji je govorio samo srpski i više se fokusirao na gramatiku. Ovde u srednjoj školi sada bogatimo rečnik. Mislim da je važno da razumemo jedni druge, da znamo što više reči, a ostalo će doći samo po sebi. Onima kojima srpski jezik ne ide, savetujem da gledaju što više video zapisa, da čitaju knjige, idu na takva mesta gde čuju jezik – kaže Eleonora.
IMA I SUPROTNOSTI
Kada sam pitala ove mlade ljude o tome da li postoje razlike između njih i njihovih vršnjaka srpske nacionalnosti, priznali su da postoje. Osećaju da među njima postoji jaz, iako se ni ne poznaju.
-Suprotnosti se iskristališu već u osnovnoj školi. Ne želim nikoga da krivim, ali sam iz prve ruke iskusila da ja nemam problem sa njima, već oni imaju problem sa mnom. Moje mišljenje je da se mržnja i antipatija Mađara prema jeziku razvija i zbog mržnje koju dobijaju – kaže Ema Lenđel, koja je prošle godine bila na trening kampu u Subotici i nedelju dana nije progovorila.
Prema Armandovom mišljenju, ova mlada generacija oseća i gaji mržnju još od detinjstva.
-Mnogi vaspitavaju svoju decu sa idejom da Mađarima nije mesto ovde i tačka. Mi ne podstičemo suprotnosti, da ne bi bilo konflikata. Očigledno da je koren ovoga mnogo dublje nego što je jednostavno „ne sviđaš mi se“. Mnogi na primer misle, da ja ne govorim srpski zato što neću. Međutim, jednostavno nisam imao prilike, mogućnosti da ga koristim. Ali se mi trudimo, pokušavamo da izbegnemo sukobe – kaže Armand.
Ne „prozivaju“ samo one koji potiču iz homogene sredine, kako kaže Vivijen.
-I ja imam slično iskustvo. Zadirkivali su nas samo iz zabave, ali je bilo nekoliko njih u školi koji su jako bili bezobrazni. U mnogim srpskim porodicama tako vaspitavaju decu, da Mađarima nije mesto ovde, i ja to vidim to i čujem. Zaista umeju da gledaju čoveka sa visine, ako misle da ne zna srpski. Mogu da ismeju osobu i za najmanju grešku, što istu tu osobu može obeshrabriti da uči jezik – kaže Vivijen.
NEKA NASTAVNICI PREDAJU NA DVA NAČINA
Aleksandar Dognar, profesor srpskog jezika koji radi u Gimnaziji za talente „Deže Kostolanji“, kaže da nije osetio ozbiljan otpor ni kod jednog učenika. On je učestvovao i u izradi metodike kod učenju srpskog jezika kao jezika društvene sredine.
-Ja verujem i u gramatiku, jer „ako mi ne koristiti nikakva gramatika, to biti velika problema“. Potrebna je jedna osnova: prošlo, sadašnje, buduće vreme, nastavci moraju da znaju da se koriste. Zatim dolazi razvoj rečnika, pa pišemo, pa tek onda govorimo. Dugo čekam, dugo dobijaju petice, da bi svi bili na istom nivou. Ponekada odgovaraju, pa ima i po četrdeset grešaka u govoru, ali ja ništa ne kažem. Ako previše poboljšavamo, to stvara strah. Ovde govorimo o dve situacije: o usvajanju jezika od detinjstva i o učenju jezika. Ovo potonje je mnogo teži zadatak, pošto kod ove dece nema usvajanja. Oni moraju da uče jezik, što je mnogo teže. Izrađeni programi, A i B program, nastali su upravo iz toga razloga. Metodologija za program A je ista kao i za strani jezik. Učenik ga uči kao strani jezik, pošto mu dati jezik nije poznat. Kod grupe A treba formirati naviku kod učenika u vezi srpskog jezika, to jest da se učenik navikne na način formiranja rečenice. Nakon toga, potrebne su reči. Prvo mora da se nauči kako se formira rečenica, jer učenik uzalud razume reči kada ne ume da ih poveže. Ono što je loše je to da to moraju da uvežbaju sa mnom. Oni pak, na primer, koji odrastu u Novom Sadu, srpski jezik čuju na ulici. B program je metodologija starog jezika društvene sredine, gde ne treba da se uče pravila, samo da se čita i govori, pošto je jezik već usvojen. U takvim slučajevima dajem teže tekstove pune novih reči, da tim putem mogu da se razvijaju.
Aleksandar Dognar nudi objašnjenje i za to, zašto deca bolje govore engleski nego srpski.
-Zašto je lakše progovoriti engleski? Sa kim će naš učenik pričati engleski? Sa nekim kome je engleski jezik maternji ili sa nekim kome je engleski jezik strani, kao i njemu samom? Upravo zbog toga je lakše. I meni je lakše da sa učenicima komuniciram engleski, jer koristimo istu verziju engleskog jezika. A oni moraju da se naviknu na maternju verziju. To je veliki razlog. Ovaj strah se mora prevazići, treba i mi da ih jačamo u tome. Svet se promenio. Bilo je negativnih odnosa, a doprinela je i činjenica da je engleski jezik dominantan. Kada smo bili deca, gledali smo mađarske i srpske crtane filmove, a danas ih deca gledaju samo na engleskom jeziku. Zanimljiva je i pojava da postoje kapsula-deca (u datoj sredini, gde su trebali da nauče jezik, ali ipak nisu, ili obrnuto), na primer u Temerinu uopšte ne govore srpski, dok u Horgošu da. Ali to je veoma retko, i dalje je karakteristično da deca koja potiču iz mađarske sredine jednostavno nemaju mogućnosti da komuniciraju na srpskom skoro do punoletstva.
Gimnazija „Deže Kostolanji” u Subotici (Foto: rs.polomap.com)
